На мору. У Шевенингену.

                     Ко би рекао да се тамо може ићи на одмор. Кад се узме у обзир какву слику у глави ствара име града, па још кад се на ово дода чињеница да је Шевенинген у ствари део Хага, онда је у глави све отишло у пичку лепу материну. Какав бре одмор тамо, какви бакрачи. Па Срби тамо завршавају у затвору, зар не?

                Е па ово је истина али у неком другом политичком-страначком-до-курца-нестварном координатном систему вредности. Хаг је леп град. Један од пар лепших које има Холандија. И вреди га видети. Шевенинген је његов део а познат је баш као одмаралиште јер има излаз на море. Јесте да је северно али је плажа више него фантастична. Да не причам о томе како је то насеље у ствари скупо, фенси са надрканим вилама и чудима. Дакле, тамо се човек може фино одморити. Да, јесте, знам да је тамо затвор али као што рекох, и њега треба видети, споља наравно, као и његову околину. Све вила до виле. Шетамо се тамо кад поред нас човек на коњу... лагано прокаска поред нас стазом за јахање. Боли их патка за тај стари замак и његове становнике.

                    Пар људи ме је питало како је било. Сваки пут је одговор гласио: "Као са малом децом." Имам право на одмор, коеј сам са радошћу искористио, и питали смо се куда. И да ли уопше да идемо игде. Распитах се по нету где нам је најближа плажа и Шевенинген је био решење. 

                  Резервација хотела унапред, што повољније, наравно, и идемо. Мобилни ди-ви-ди плејер за Мирка, Дизнијев цртани "Аутомобили" или како се већ зове на српском и он је закунтао после 10 минута. Пробудио се кад смо правили "пиш" паузу. Он се испишао, Хелену је Малена нахранила и тада нам приђоше неки ликови са питањем да ли смеју да нам сниме ауто. Молим? Због...? Налепио сам папире на задње прозоре на којима пише да је на продају а они: "Па то нам треба. Знате снимамо неки нови серијал о аутомобилима, доста неозбиљно па као фора, наиђемо на вас." Добро, али само ауто. Немој децу да сам видео на снимку, рекох. Каже, неће. И направише ту неку сцену са мном, као хтели са се цењкају за ауто, не би ли постали милионери од једне продаје и препродаје. Рекох ја коју и тако... Одоше они. Иду у Шкотску па ће тамо да подјебавају њих. Лако им је било са мном али ако се оданде врате живи и здрави са оним хумором...

                 Стигосмо ми у Хаг али онда поче навигација да испробава моје живце. Скрени овде и иди право. Улица једносмерна, мени у сусрет и слепа. Ух. Обиђи је некако. Онда даље у неку споредну. Обиђосмо парк, неки, у граду. Јесте леп али сам ишао корачном брзином. Ко је кликнуо на туру по граду, а? После, брат-брату, пола сата вожње кроз град стигосмо до хотела, који је у једној од пар главних улица! Да поломим навигацију? Нисам имао срца. Ко је глуп, глуп је и батине ту не помажу. А то што сам се ја ослонио на глупака, је већ за посматрање. Пре сам увек носио и карту али сад, јок. Опуштено. Конформитет на нивоу. Јеби га. Ипак, дођосмо смо до тог хотела, прођосмо кроз гужву коју су стварали неки назови радници у околини хотела, оверисмо резервацију и на папиру је писало соба број 1019. Десети спрат. Пуца поглед на град. Погледам шта је под прозором и имам шта да видим. 

 

Позната ми зграда у вражју матер али да се сетим шта је нема шансе. Туширање и шетња не би ли смањили нервозу међ` путницима и не би ли Мирко престао да поставља питање, које је било лајт-мотив целог одмора: "Кад ћемо кући?" Кренули смо поред зграде и ту видех ону антенчугу. Чак сам и прокоментарисао као нека баба: "Ово мора да много зрачи," што ми опет није помогло да се сетим шта је унутра. Срами се Драгане, Србине један. Тек ми је увече синуло, кад су деца поспала а ја и Малена успели да мало попричамо. Суд! Јебени "Трибунал у Хагу"! Прва асоцијација је био Шешељ. А онда и Готовина и Маркач. Ужас! Ово ми није требало. Не на одмору... Кроз прозор више нисам гледао.

                    Сутрадан смо ишли на плажу. Мирко и ја смо оквасили ноге у јебено леденој води.  Њега је талас чак и срушио на гузицу али се није бунио. Пар дана касније и неколико хиљада пута постављеног питања: "Кад ћемо кући?", стигли смо у Дортмунд. Није му много требало да пита: "Кад путујемо?" Е јеби га сине. Двогодишњаци. Никад им угодити.