Кључеви, наставак и крај!

                     Мистерија несталих кључева је коначно раскринкана! Пре неких десетак дана ми је зазвонио телефон тренутак пре него што ћу заспати. Фино ме расанио. На екрану пише „Дача“. Шта ли се догодило па ме зове овако касно? Човек живи у Хановеру. Није ми баш у комшилуку. Откад имам децу, на овакве позиве мој мозак реагује увек исто. Кроз њега првo пројури питање: „Шта ли се догодило?“ а тек онда креће нормално расуђивање. После уобичајеног поздрављања, упитао ме је како тачно изгледају моји кључеви, које сам изгубио. „Молим?“ Каже читао је блог па да провери још једном. Збуњен и сањив, објасних о чему се ради а он поче да се смеје. Да га чујете како се слатко и грохотм смеје и ви би сте се слатко смејали. Кроз смех ми рече: „Држим твоје кључеве у руци!“ Расанио ме у тренутку. Осећај задовољства је био невероватан. Да је овде Сале сад би ме питао: „Јес` ти јеб`о некад, а?“ Као да јесам, мајке ми миле. Кључеви су се вратили из „Сабирног центра“. Живи су и здрави.
              Следи опис из тзв. првог лица. Како је све ово изгледало из Дачиног угла. Рецимо да је он данас гостујући келнер у кафани. Дачо, изволи.

„Уторак, 20.08.2013 око 21ч

Још једно предивно вече проведено у друштву пријатеља и породице ближило се лагано крају.
 

Како смо лепо клопали и залили добар залогај, како му и приличи, лагано смо почели са припремама за полазак. Свако је понешто радио. Неко поспремао сто, неко посећивао просторије од стратешког значаја, неко довршавао разговор о раније започетим темама. Како се већ и смркавало постајало је и хладније па већ није било пријатно у мајици кратких рукава, већ је ваљало загрнути јакну или прслук, ко је већ шта имао при себи.
 

У том се зачуо потпуно изненађен и збуњен глас моје мајке:
 

Јела: Какви су ово кључеви у џепу од моје јакне?
 

Па онда следи потпуно збуњено гледање целог бунта кључева на привеску, обртање, превртање, тражење бољег угла падања светла у полумраку баштенских лампи.
 

Јела: Откуд мени ови кључеви у џепу?
 

Данило (моја маленкост): Дај ми да погледам.
 

Гледам и ја сет кључева. Стварно цео комплет. Лепо се види, кључ од стана, радног стола и којечега још. Вртим кључеве према светлу боље да погледам.
 

Убрзо ми паде напамет да нам је мој колега и пријатељ Торстен давао сет кључеве од зграде и стана, како је коме било потребно, што за доношење још пива из подрума, што за посећивање стратешких просторија у стану. Иако се овај сет разликовао од оба које сам већ видео, један његов и један од његове супруге, логично се намеће закључак да је ово вероватно трећи сет који стоји у кући.
 

Данило: Thorsten, is this also one of your key sets?
 

Човек узима кључеве у руке, врти, гледа, мада већ на први поглед видим по његовој реакцији лица да су му непознати. Гледа везицу која виси са њих, пружа ми их и говори:
 

Thorsten: Don’t you see, it`s written Belgrade on a key strip.
 

Е сад сам и званично збуњен. Гледам, стварно пише Београд на тракици, а како му ја нисам поклонио исту, 100% нису његови. А чији су?
 

Данило: Кево, коме си ти узела ове кључеве?
 

Жена је потпуно збуњена. Сад јој је већ и крајње непријатно, што се осети и у њеном гласу.
 

Јела: Аман, нисам ваљда полудела и постала клептоман под старе дане, па да се још и не сећам!?
 

Узима кључеве из моје руке, врти гледа. Видим и у њеном погледу и изразу лица потпуно изненађење целокупном ситуацијом и самом чињеницом да има нечије кључеве код себе и да никако не може да се сети чији су.
 

Данило: Да нису од теткиног стана?Како знам да редовно обилазе теткин стан када она није ту и обратно, то би некако била следеће логична претпоставка. Ипак на траци пише Београд, зар не?
 

Јела: Нису ово њени кључеви.
 

И даље жена врти, гледа, загледа. С` обзиром да се ради о рођеној сестри, опет нема сумње да је то 100% исправан закључак.
 

Е сад смо већ сви заједно збуњени и почиње набрајање. Отац, мајка, супруга, ја. Набројали смо барем једно десет могућих комбинација људи из Београда али ни једна нема никаквог основа. Нико није давао кључеве, или се нико није скоро видео са тим особама, итд.
 

Данило: Пошто на тракици пише Београд, мислим да је најбоље да ви те кључеве понесете за Београд, па тамо проверите чији су.
 

Некако ми се ова реченица оте пре него што сам уопште размислио, као проста логика у коју не треба сумњати.
 

А онда, као гром из ведра неба, сину ми, да ми је супруга тог јутра рекла да је видела на Драгановом блогу да је изгубио кључеве и како је то „баш срање“ јер ће можда морати да мења све браве у згради јер се ради о систем кључу. А како сам и ја прочитао цео текст у тренутну сам се сетио свих детаља. И да на тракици треба да пише Београд и да је излизана и да је ради сигурности на тај сет закачио кључић од катанчића за пртљаг (То је онај најмањи за кога нисам баш био сигуран од чега може да буде), све,
ама баш све се поклапа.

А онда мислим да су уста сама почела да изговарају уз камени израз лица.
 

Данило: Јеб`о те..., да то нису Драганови кључеви... Дај да погледам.
 

Узимам кључеве од мајке и гледам. Да то је дефинитивно то. Супруга која је такође прочитала текст прилази гледа и моментално се слаже са закључком.
 

Морам да позовем човека! Можда деца спавају? Можда је прекасно? Гледам на сат 21:29 Ма није толико касно, у осталом морам да јавим човеку где су му кључеви па таман да је 03:30 и да шесторо деце спава, не би ли га сачувао глобе, макар делимично ако ништа друго.
 

21:30
 

Данило: Добро вече. Спаваш ли? 

Драган: Ћао Дачо, не. 

Данило: Друже, извини што те зовем овако касно. Да случајно теби не фале кључеви са везицом на којој пише Београд? Цео сет је у питању, од стана, од стола, итд....
Драган: Да. Не могу да веруј... хахахаха!!!
Данило: Ево малопре их је моја мајка нашла у џепу од своје јакне. Ником није јасно како су тамо доспели!?
Драган: Па не могу да верујем, а ми их тражимо и тражимо. Све смо живо преврнули. Те да нису иза комоде, те да нису запали иза овог или оног... хахахаха!!!
 

Тешко ми је да вам опишем колико се чуло у Драгановом гласу колико му је лакше и колико му је драго.
 

Данило: Ето чисто да знаш да још увек ништа ниси изгубио. Иначе у међувремену су кључеви обишли добар део Доње Саксоније, били су у Берлину, Хамбургу, итд. Постојала је 1001 шанса да их изгубимо а да ни не приметимо, јер просто нико није знао да су ту.
 

Онда смо почели са нагађањима како су тамо доспели. Да није Мирко? Ма није, нема шансе. Није могло дете да дохвати ни кључеве, а ни џеп од јакне. Највероватније су склизнули са кукице или када је неко качио или када је неко скидао јакну, па их је поткачио.
 

Данило: Долазимо у суботу до Дортмунда, возимо моје на аеродром. Чим их отпратимо доносим кључеве.
Драган: Нећемо бити код куће у суботу. Идемо на годишњи.
Данило: Хоћеш да ти оставим у поштанском сандучету?
Драган: Не можеш да дођеш до поштанског, пошто су улазна... хахахахах!!!
 

Није ни завршио реченицу, а схватио је колико је бесмислено то што је управо изговорио.

Данило: Како мислиш не могу да дођем до поштанског сандучета? Хоћеш да ти их оставим у дневној соби? Хахахахахахха!!!
 

Лепо смо се исмејали и још мало испричали. На жалост нисмо нашли кључеве на време, а на срећу глоба није била превелика.
 

У сваком случају закључак ове приче је следећи:
 

Како господин Марфи никада не спава, Драгане учини следеће:
 

1. Следећи пут немој да се премишљаш много, па ако мислиш да смо ја или неко од мојих умешани у злочин, одмах ме зови да нас на време све изврћем из гаћа.
 

2. Замени тракицу на кључевима са неком из Дортмунда, да их неко грешком (читај ја блента) не пошаље за Београд.
 

3. Стави већу кукицу за кључеве, или неку кутијицу за кључеве, или ормарић, или комплетно мењај место. Ово место где си их до сад држао је прескупо.
 

Твој друг
Данило“
 

Шта додати на све ово осим да су: „И вуци сити и овце на броју.“ Рече вук једући чобанина.