Сам
бог ми је сведок колико сам и шта сам
све покушавао да одвикнем мог сина,
јединца за сада, мој понос и дику да
заспи сам. Није да га држим у наручју
свако вече али заспи тек кад сам поред
његовог кревета.
Играње
не долази у обзир јер то има контра-ефекат.
Причање, читање а почео сам, у себи, и да
га молим да спава! Док је био мали, ономад
у Котбусу, у посети ми је био Довла и чуо
је преко беби-интерфона како му говорим:
„Спавај, сине, спавај. Лези. Смири те
руке. Умири ноге. Спавај...“ И смејао се
човек. Верујем да му је било смешно али
мени није. Ево, већ две и по године, ја
или неко други мора да буде уз њега у
соби док не заспи. После није фрка. Додуше
јави се у сред ноћи. Интензивно сања све
што му се током дан догађа и то избацује
из себе. Ноћ је зајебан период за викање
али он спава. Ујутро је одморан. Нас,
остале сустанаре нико и не пита.
Причао
сам му којекакве приче. Свашта сам
измишљао. У главним улогама су биле
његове играчке, па ликови из малих књига
и сликовница које је подобијао, затим
по неко кога смо срели док смо шетали
улицом, аутомобили које је запамтио и
тако све до ликова из цртаног филма „Боб
градитељ“ (на немачком „Bob
der
Baumeister“).
Ту су Боб, Баги, Хепо, Будел, Роло и остали.
Ма јок. Није помагало. Није га умиривало.
Слушајући друге како су решавали овакве
ситуације, решим да му читам књиге. Јок.
Праснуо би у смех чим бих почео да читам.
Ипак,
од пре пар седмица, хоће да му читам
приче. Одушевио сам се. Читам лагано,
уједначеним тоном, тише него уобичајено...
Мени се приспава док читам! После пет
минута зевам к`о ненормалан. Али читам.
Он гледа у књигу, по нешто искоментарише
и у једном тренутку окрене главу и
закунта. У трену! Милина.
Избор
књига ми и није неки. Нисам се довољно
добро припремио за ову ситуацију. Па
јебеш га, нисам очекивао да ће икад у
животу пристати на читање књига пред
спавање! Једина књига коју сам, намерно,
донео из Србије је извесна збирка епских
песама. Оно „Боже мили! Чуда великога!
Кад се шћаше по земљи Србији, по Србији
земљи да преврне и да други постане
судија...“ То је мени моја баба читала
јер је жена то волела, сматрала је да
треба, а ја сам обожавао кад је то она
радила. Мало је певала док је читала и
сваки пут би је песма погодила па би
читање завршавала са сузом на образу.
Ово је још увек прејако и он и ја још
нисмо дошли на тај ниво. Полако, полако.
Остале су ми књиге које су се нашле код
нас после селидбе.
Обе
су добијене на поклон. „Басне и приче“
и „Најлепше Гримове бајке“. Ни једна ни друга немају приче,
басне или бајке у оригиналу. Пре би се рекло да су
само приче јер има и превише простих
наглабања али мало, мало па изостане
поента. Зашто је то тако? Ко их је
изоставио? Не знам нити видим реалну
поенту. Једино је можда требало платити
лиценцу за употребу оригиналних текстова,
а издавач то није учинио па је крајњи
резултат некако чудан и рогобатан. Прва,
горе наведена, још и има смисла, пазили
су на увод, разраду и закључак. Хвала
Мирку и Нени на истој. Пуна је дечијих,
дивних илустрација, које ми опет одмажу
јер одвлаче пажњу. Мирку се не држе
затворене очи кад има толико слика.
Срећа те се умори па заспи. Друга, па ја
не знам којим речима да је опишем. Људи
моји, гости моји драги, то је толико
глупо и бесмислено да је мој син, понављам
да има само две и по године, устао из
кревета, узео ми књигу из руку, ставио
је на ормарић поред, стао испред мене,
почео да маше главом лево-десно и рекао:
„Тата, немој чита кигу!“ Помислио да
ми је сав труд пао у воду. Да неће више
да му читам књиге. Али је реакција била
само на ову, добро је. Две приче су биле
довољне да се он тотално смори. Изненадио
ме овим потезом, наравно, али сам касније
сео и кренуо концентрисаније да читам
остале приче. Јебем ти, колика гомила
глупости! Бесмислен почетак, слова
поређана у речи које чине неодређене и
чудне реченице јер се не надовезују
увек једна на другу, а поврх свега, идеја
приче није јасна и нема ни краја ни
почетка. Обојили су је у веселе, дечије
нијансе свих боја, потрпали цртеже, или
слике, коме је који израз дражи, у нади
да ће се деци допасти. Да сам је којим
случајем дао Мирку да је прелиста, онако
без читања, сигуран сам да би био
одушевљен. Овако, то је скуп слова и
слика који не заслужује категоризацију
„дечија књига“. Ма не заслужује да буде
окрактерисано као књига! Уопште! А
издавач је кућа коју сам, док нисам
њихово име прочитао на корици, заиста
доста ценио. „Моно и Мањана“. Шта ли им
је требало да издају ово срање? Да ли је
могуће да је књига прошла све могуће
контроле? Ма да су само пар примерака
бесплатно поделили на читање да чују
реакције, не би се овако обрукали. Еј
бре! Дечије приче! Бајке! Басне! Нешто
најлепше и најневиније што деца могу
чути и прочитати је упропашћено на
најчуднији могући начин.
Страшно.
А
ја сад у стану имам књигу, која је стигла
као поклон, и са којом не знам шта ћу јер
није мала. Није потписана па и не знам
ко ју је поклонио. Штета, јер би тако
имала знатно већу вредност од тренутне.
Хвала ономе ко ју је поклонио јер, сасвим
сигурно, то није учинио из лоше намере
али сам сигуран да је није ни прелистао.
Могао бих да је се отарасим тако што ћу
је поклонити неком другом али нећу да
каљам образ кад већ знам шта јој је
садржај. Овако ће да остане мистерија
од кога је и шта ће бити с њом. Књиге не
бацам, из принципа, али имам изузетно
велики порив да то учиним. Први пут у
животу. Чак ме ни садржај
комунистичко-утопистичког баљезгања
званог „Лелејска гора“ од Михајла
Лалића није оволико понукао да је фрљнем.
И да не буде после да млатим празну сламу, да мутим малтер без цемента, ево и пар слика. Текст којих их прати је прекуцан са страница књиге. А и нема га много.
 |
| Насловна страна. Лепо, шарено, прија дечијем оку, зар не? |
На сликама које следе је једна од прича. За мене пример чудног, испразног текста без понете и смисла. Прича, а требало би да је Гримова бајка, се зове "Гушчарица".
 |
"Била једном једна прелепа принцеза која се верила са принцом из неке далеке земље. Ближио се дан венчања, па јој је мајка спремила чаробну марамицу да је штити на путу и доделила јој слушкињу да је прати."
- Да мало боље прочешљамо овај почетак. Верила се, добро, али откуд њеној мајци чаробна марамица и који ће јој мој она на путу? И уопште, где се запутила ако ће се венчати?
"Пут је био дуг, а слушкиња је била зла, па је на превару отела принцези марамицу и натерала је да замене одећу."
- Хм, и даље је мистерије где путује "прелепа" принцеза али ако се на дугом путу у близини задеси и зла слушкиња, куку вам га мајци. Отеће вам чаробну марамицу (!) и натерати вас да замените одећу! Човече, колико је само срања могуће кад се све погрешне коцкице сложе, зар не?
"Кад су стигле у дворац, слушкиња која се претварала да је принцеза удала се за принца, док је права принцеза, обучена у сиротињску одећу, постала гушчарица."
- Аха, оне су у ствари кренула на пут ка дворцу. Чекај мало, ако је тако, где је онда остала принцезина мајка? Па зар она није краљица? Зар ни она не живи у дворцу? Добро, можда ју је краљ изопштио из друштва па је затворио у неку кућицу на селу, ко зна, али смо сазнали и зашто се "бајка зове "Гушчарица".
"Сиротица се толико плашила, да ником није смела да открије истину."
- Добро, плашила се, то је већ реално, али чега се плашила? Чаробне марамице у рукама зле помоћнице? Ко зна... Загонетан ли је био овај Грим, боже, боже...
"Једнога дана шетајући се вртом, стари краљ је чуо лепу девојку да плаче и пошто је био мудар одмах је открио превару. Подлу слушкињу је казнио, а праву принцезу обукао у њене хаљине и венчао са својим сином. Прин и принцеза су живели дуго и срећно."
- Е јеби га! Ово је врхунац. Стварно. Мудри краљ је током шетње кроз врт провалио ко је ко и преокренуо причу у тренутку. До мојега, баш! Али добро, они су на крају живели дуго и срећно док је све почело са класичним "била јдном једна". Ма врх! Нема даље.
Нема коментара:
Постави коментар