Један од мојих највећих животних потеза

               Јуче, 29. септембра, пре тачно шест година, на паркингу изнад Маријине ливаде у Минхену, сам први пут видео љубав живота мога. Малену. Тада нисам био свестан ни тренутка ни чињенице да је она нешто најбоље што ми се у животу догодило. Без ње, ја нити бих био ово што сам данас, нити бих имао оволико блага у животу. Жену која ме воли и разуме и двоје дивне деце.

            За пар дана, тачније 4. октобра, навршава се пет година од како смо озваничили нашу везу. Ја рекох: "Да!" Она рече: "Да!" Разменисмо прстење и постадосмо муж и жена. Пред богом смо то постали нешто касније...

             Између ова два датума, још колико сутра, најдаље прекосутра, идем у банку да потпишем папире за кредит за стан. Прво на десет година а онда ћемо да решимо остатак дуга. Стан није луксузан, није међ` тзв. елитом, није чак ни новоградња већ је стара градња, није велики али није, бога ми, ни мали већ је највише што сада могу да се растегнем а да ме не заболи. Сам стан чак и није толико битан, колико је битан тај потез. Куповао сам воће и поврће на пијаци, мало се цењкао, мало подјебавао продавце, мало они мене. Већину сам појео док се мали део покварио и убуђао. Куповао сам гаће и чарапе, не зна им се број. Ципела и ципела сам подерао да ме неће сви обућари света закрпити. Све је то било и прошло. Потрошило се. Чак сам и ауто продао. Не треба ми више. Све у животу дође и прође али стан је некретнина. Ова сува и једноставна реч звучи некако охоло, бирократски али заиста наглашава суштину. Њега нећу појести, подерати, износити... Остаје. Отац ми је давно рекао да се човеком, ипак, постаје тек кад саградиш кућу. Добро де, кућа, стан, то је све исти смисао. Нешто мора остати после.

             Управо тај мој отац није стигао да види било који мој успех у животу. Није да је он сумњао у мене, напротив, али ће ми до мог последњег удаха на овоме свету бити жао што није био сведок ничему, чему је толико жудио. Факултет, посао, жена, деца, а сад и стан. А заслужио је. Да бар није... Нема везе, живот иде даље а ја сам срећан што ће моја мајка бити та која ће памтити сваки трен овога дела мог живота и чувати га.

          Шанса за стан је искрсла, неки би рекли, у баш јебеном моменту. Пред пут у Индију. Јесте, биће напето, али није неизводљиво. Немци имају своја правила која морам испоштовати па полако. Имам још око два месеца. Решићу то па кад се вратим из далека откључаћу врата свог стана, еј, свог! Велика ствар ми се догађа у животу и само се питам хоћу ли бити свестан овог потеза касније? Хоћу ли ово што сад радим моћи икада објективно сагледати? Да ли ћу успети да разаберем праве од свих мисли и брига које ми сад тутњају кроз главу? Вероватно никад нећу сазнати шта би било да ово нисам сад учинио јер деца расту, њихови прохтеви ће бити већи, што саму будућност чини далеко неизвеснијом него што она сад изгледа, а ја и Малена ћемо морати на све те изазове да одговоримо на прави начин.

                Ко га јебе! Сад, ил` никад! И нек` нам је бог у помоћи.

Које су ово глупости! Страшно.

             Сам бог ми је сведок колико сам и шта сам све покушавао да одвикнем мог сина, јединца за сада, мој понос и дику да заспи сам. Није да га држим у наручју свако вече али заспи тек кад сам поред његовог кревета.

              Играње не долази у обзир јер то има контра-ефекат. Причање, читање а почео сам, у себи, и да га молим да спава! Док је био мали, ономад у Котбусу, у посети ми је био Довла и чуо је преко беби-интерфона како му говорим: „Спавај, сине, спавај. Лези. Смири те руке. Умири ноге. Спавај...“ И смејао се човек. Верујем да му је било смешно али мени није. Ево, већ две и по године, ја или неко други мора да буде уз њега у соби док не заспи. После није фрка. Додуше јави се у сред ноћи. Интензивно сања све што му се током дан догађа и то избацује из себе. Ноћ је зајебан период за викање али он спава. Ујутро је одморан. Нас, остале сустанаре нико и не пита.

                      Причао сам му којекакве приче. Свашта сам измишљао. У главним улогама су биле његове играчке, па ликови из малих књига и сликовница које је подобијао, затим по неко кога смо срели док смо шетали улицом, аутомобили које је запамтио и тако све до ликова из цртаног филма „Боб градитељ“ (на немачком „Bob der Baumeister“). Ту су Боб, Баги, Хепо, Будел, Роло и остали. Ма јок. Није помагало. Није га умиривало. Слушајући друге како су решавали овакве ситуације, решим да му читам књиге. Јок. Праснуо би у смех чим бих почео да читам.

                      Ипак, од пре пар седмица, хоће да му читам приче. Одушевио сам се. Читам лагано, уједначеним тоном, тише него уобичајено... Мени се приспава док читам! После пет минута зевам к`о ненормалан. Али читам. Он гледа у књигу, по нешто искоментарише и у једном тренутку окрене главу и закунта. У трену! Милина.

                     Избор књига ми и није неки. Нисам се довољно добро припремио за ову ситуацију. Па јебеш га, нисам очекивао да ће икад у животу пристати на читање књига пред спавање! Једина књига коју сам, намерно, донео из Србије је извесна збирка епских песама. Оно „Боже мили! Чуда великога! Кад се шћаше по земљи Србији, по Србији земљи да преврне и да други постане судија...“ То је мени моја баба читала јер је жена то волела, сматрала је да треба, а ја сам обожавао кад је то она радила. Мало је певала док је читала и сваки пут би је песма погодила па би читање завршавала са сузом на образу. Ово је још увек прејако и он и ја још нисмо дошли на тај ниво. Полако, полако. Остале су ми књиге које су се нашле код нас после селидбе.

                     Обе су добијене на поклон. „Басне и приче“ и „Најлепше Гримове бајке“. Ни једна ни друга немају приче, басне или бајке у оригиналу. Пре би се рекло да су само приче јер има и превише простих наглабања али мало, мало па изостане поента. Зашто је то тако? Ко их је изоставио? Не знам нити видим реалну поенту. Једино је можда требало платити лиценцу за употребу оригиналних текстова, а издавач то није учинио па је крајњи резултат некако чудан и рогобатан. Прва, горе наведена, још и има смисла, пазили су на увод, разраду и закључак. Хвала Мирку и Нени на истој. Пуна је дечијих, дивних илустрација, које ми опет одмажу јер одвлаче пажњу. Мирку се не држе затворене очи кад има толико слика. Срећа те се умори па заспи. Друга, па ја не знам којим речима да је опишем. Људи моји, гости моји драги, то је толико глупо и бесмислено да је мој син, понављам да има само две и по године, устао из кревета, узео ми књигу из руку, ставио је на ормарић поред, стао испред мене, почео да маше главом лево-десно и рекао: „Тата, немој чита кигу!“ Помислио да ми је сав труд пао у воду. Да неће више да му читам књиге. Али је реакција била само на ову, добро је. Две приче су биле довољне да се он тотално смори. Изненадио ме овим потезом, наравно, али сам касније сео и кренуо концентрисаније да читам остале приче. Јебем ти, колика гомила глупости! Бесмислен почетак, слова поређана у речи које чине неодређене и чудне реченице јер се не надовезују увек једна на другу, а поврх свега, идеја приче није јасна и нема ни краја ни почетка. Обојили су је у веселе, дечије нијансе свих боја, потрпали цртеже, или слике, коме је који израз дражи, у нади да ће се деци допасти. Да сам је којим случајем дао Мирку да је прелиста, онако без читања, сигуран сам да би био одушевљен. Овако, то је скуп слова и слика који не заслужује категоризацију „дечија књига“. Ма не заслужује да буде окрактерисано као књига! Уопште! А издавач је кућа коју сам, док нисам њихово име прочитао на корици, заиста доста ценио. „Моно и Мањана“. Шта ли им је требало да издају ово срање? Да ли је могуће да је књига прошла све могуће контроле? Ма да су само пар примерака бесплатно поделили на читање да чују реакције, не би се овако обрукали. Еј бре! Дечије приче! Бајке! Басне! Нешто најлепше и најневиније што деца могу чути и прочитати је упропашћено на најчуднији могући начин.

                        Страшно.

            А ја сад у стану имам књигу, која је стигла као поклон, и са којом не знам шта ћу јер није мала. Није потписана па и не знам ко ју је поклонио. Штета, јер би тако имала знатно већу вредност од тренутне. Хвала ономе ко ју је поклонио јер, сасвим сигурно, то није учинио из лоше намере али сам сигуран да је није ни прелистао. Могао бих да је се отарасим тако што ћу је поклонити неком другом али нећу да каљам образ кад већ знам шта јој је садржај. Овако ће да остане мистерија од кога је и шта ће бити с њом. Књиге не бацам, из принципа, али имам изузетно велики порив да то учиним. Први пут у животу. Чак ме ни садржај комунистичко-утопистичког баљезгања званог „Лелејска гора“ од Михајла Лалића није оволико понукао да је фрљнем.

И да не буде после да млатим празну сламу, да мутим малтер без цемента, ево и пар слика. Текст којих их прати је прекуцан са страница књиге. А и нема га много.

Насловна страна. Лепо, шарено, прија дечијем оку, зар не?

На сликама које следе је једна од прича. За мене пример чудног, испразног текста без понете и смисла. Прича, а требало би да је Гримова бајка, се зове "Гушчарица".

"Била једном једна прелепа принцеза која се верила са принцом из неке далеке земље. Ближио се дан венчања, па јој је мајка спремила чаробну марамицу да је штити на путу и доделила јој слушкињу да је прати."

- Да мало боље прочешљамо овај почетак. Верила се, добро, али откуд њеној мајци чаробна марамица и који ће јој мој она на путу? И уопште, где се запутила ако ће се венчати?

"Пут је био дуг, а слушкиња је била зла, па је на превару отела принцези марамицу и натерала је да замене одећу."

- Хм, и даље је мистерије где путује "прелепа" принцеза али ако се на дугом путу у близини задеси и зла слушкиња, куку вам га мајци. Отеће вам чаробну марамицу (!) и натерати вас да замените одећу! Човече, колико је само срања могуће кад се све погрешне коцкице сложе, зар не?

"Кад су стигле у дворац, слушкиња која се претварала да је принцеза удала се за принца, док је права принцеза, обучена у сиротињску одећу, постала гушчарица."

- Аха, оне су у ствари кренула на пут ка дворцу. Чекај мало, ако је тако, где је онда остала принцезина мајка? Па зар она није краљица? Зар ни она не живи у дворцу? Добро, можда ју је краљ изопштио из друштва па је затворио у неку кућицу на селу, ко зна, али смо сазнали и зашто се "бајка зове "Гушчарица".

"Сиротица се толико плашила, да ником није смела да открије истину."

- Добро, плашила се, то је већ реално, али чега се плашила? Чаробне марамице у рукама зле помоћнице? Ко зна... Загонетан ли је био овај Грим, боже, боже...

"Једнога дана шетајући се вртом, стари краљ је чуо лепу девојку да плаче и пошто је био мудар одмах је открио превару. Подлу слушкињу је казнио, а праву принцезу обукао у њене хаљине и венчао са својим сином. Прин и принцеза су живели дуго и срећно."

- Е јеби га! Ово је врхунац. Стварно. Мудри краљ је током шетње кроз врт провалио ко је ко и преокренуо причу у тренутку. До мојега, баш! Али добро, они су на крају живели дуго и срећно док је све почело са класичним "била јдном једна". Ма врх! Нема даље.

Кључеви, наставак и крај!

                     Мистерија несталих кључева је коначно раскринкана! Пре неких десетак дана ми је зазвонио телефон тренутак пре него што ћу заспати. Фино ме расанио. На екрану пише „Дача“. Шта ли се догодило па ме зове овако касно? Човек живи у Хановеру. Није ми баш у комшилуку. Откад имам децу, на овакве позиве мој мозак реагује увек исто. Кроз њега првo пројури питање: „Шта ли се догодило?“ а тек онда креће нормално расуђивање. После уобичајеног поздрављања, упитао ме је како тачно изгледају моји кључеви, које сам изгубио. „Молим?“ Каже читао је блог па да провери још једном. Збуњен и сањив, објасних о чему се ради а он поче да се смеје. Да га чујете како се слатко и грохотм смеје и ви би сте се слатко смејали. Кроз смех ми рече: „Држим твоје кључеве у руци!“ Расанио ме у тренутку. Осећај задовољства је био невероватан. Да је овде Сале сад би ме питао: „Јес` ти јеб`о некад, а?“ Као да јесам, мајке ми миле. Кључеви су се вратили из „Сабирног центра“. Живи су и здрави.
              Следи опис из тзв. првог лица. Како је све ово изгледало из Дачиног угла. Рецимо да је он данас гостујући келнер у кафани. Дачо, изволи.

„Уторак, 20.08.2013 око 21ч

Још једно предивно вече проведено у друштву пријатеља и породице ближило се лагано крају.
 

Како смо лепо клопали и залили добар залогај, како му и приличи, лагано смо почели са припремама за полазак. Свако је понешто радио. Неко поспремао сто, неко посећивао просторије од стратешког значаја, неко довршавао разговор о раније започетим темама. Како се већ и смркавало постајало је и хладније па већ није било пријатно у мајици кратких рукава, већ је ваљало загрнути јакну или прслук, ко је већ шта имао при себи.
 

У том се зачуо потпуно изненађен и збуњен глас моје мајке:
 

Јела: Какви су ово кључеви у џепу од моје јакне?
 

Па онда следи потпуно збуњено гледање целог бунта кључева на привеску, обртање, превртање, тражење бољег угла падања светла у полумраку баштенских лампи.
 

Јела: Откуд мени ови кључеви у џепу?
 

Данило (моја маленкост): Дај ми да погледам.
 

Гледам и ја сет кључева. Стварно цео комплет. Лепо се види, кључ од стана, радног стола и којечега још. Вртим кључеве према светлу боље да погледам.
 

Убрзо ми паде напамет да нам је мој колега и пријатељ Торстен давао сет кључеве од зграде и стана, како је коме било потребно, што за доношење још пива из подрума, што за посећивање стратешких просторија у стану. Иако се овај сет разликовао од оба које сам већ видео, један његов и један од његове супруге, логично се намеће закључак да је ово вероватно трећи сет који стоји у кући.
 

Данило: Thorsten, is this also one of your key sets?
 

Човек узима кључеве у руке, врти, гледа, мада већ на први поглед видим по његовој реакцији лица да су му непознати. Гледа везицу која виси са њих, пружа ми их и говори:
 

Thorsten: Don’t you see, it`s written Belgrade on a key strip.
 

Е сад сам и званично збуњен. Гледам, стварно пише Београд на тракици, а како му ја нисам поклонио исту, 100% нису његови. А чији су?
 

Данило: Кево, коме си ти узела ове кључеве?
 

Жена је потпуно збуњена. Сад јој је већ и крајње непријатно, што се осети и у њеном гласу.
 

Јела: Аман, нисам ваљда полудела и постала клептоман под старе дане, па да се још и не сећам!?
 

Узима кључеве из моје руке, врти гледа. Видим и у њеном погледу и изразу лица потпуно изненађење целокупном ситуацијом и самом чињеницом да има нечије кључеве код себе и да никако не може да се сети чији су.
 

Данило: Да нису од теткиног стана?Како знам да редовно обилазе теткин стан када она није ту и обратно, то би некако била следеће логична претпоставка. Ипак на траци пише Београд, зар не?
 

Јела: Нису ово њени кључеви.
 

И даље жена врти, гледа, загледа. С` обзиром да се ради о рођеној сестри, опет нема сумње да је то 100% исправан закључак.
 

Е сад смо већ сви заједно збуњени и почиње набрајање. Отац, мајка, супруга, ја. Набројали смо барем једно десет могућих комбинација људи из Београда али ни једна нема никаквог основа. Нико није давао кључеве, или се нико није скоро видео са тим особама, итд.
 

Данило: Пошто на тракици пише Београд, мислим да је најбоље да ви те кључеве понесете за Београд, па тамо проверите чији су.
 

Некако ми се ова реченица оте пре него што сам уопште размислио, као проста логика у коју не треба сумњати.
 

А онда, као гром из ведра неба, сину ми, да ми је супруга тог јутра рекла да је видела на Драгановом блогу да је изгубио кључеве и како је то „баш срање“ јер ће можда морати да мења све браве у згради јер се ради о систем кључу. А како сам и ја прочитао цео текст у тренутну сам се сетио свих детаља. И да на тракици треба да пише Београд и да је излизана и да је ради сигурности на тај сет закачио кључић од катанчића за пртљаг (То је онај најмањи за кога нисам баш био сигуран од чега може да буде), све,
ама баш све се поклапа.

А онда мислим да су уста сама почела да изговарају уз камени израз лица.
 

Данило: Јеб`о те..., да то нису Драганови кључеви... Дај да погледам.
 

Узимам кључеве од мајке и гледам. Да то је дефинитивно то. Супруга која је такође прочитала текст прилази гледа и моментално се слаже са закључком.
 

Морам да позовем човека! Можда деца спавају? Можда је прекасно? Гледам на сат 21:29 Ма није толико касно, у осталом морам да јавим човеку где су му кључеви па таман да је 03:30 и да шесторо деце спава, не би ли га сачувао глобе, макар делимично ако ништа друго.
 

21:30
 

Данило: Добро вече. Спаваш ли? 

Драган: Ћао Дачо, не. 

Данило: Друже, извини што те зовем овако касно. Да случајно теби не фале кључеви са везицом на којој пише Београд? Цео сет је у питању, од стана, од стола, итд....
Драган: Да. Не могу да веруј... хахахаха!!!
Данило: Ево малопре их је моја мајка нашла у џепу од своје јакне. Ником није јасно како су тамо доспели!?
Драган: Па не могу да верујем, а ми их тражимо и тражимо. Све смо живо преврнули. Те да нису иза комоде, те да нису запали иза овог или оног... хахахаха!!!
 

Тешко ми је да вам опишем колико се чуло у Драгановом гласу колико му је лакше и колико му је драго.
 

Данило: Ето чисто да знаш да још увек ништа ниси изгубио. Иначе у међувремену су кључеви обишли добар део Доње Саксоније, били су у Берлину, Хамбургу, итд. Постојала је 1001 шанса да их изгубимо а да ни не приметимо, јер просто нико није знао да су ту.
 

Онда смо почели са нагађањима како су тамо доспели. Да није Мирко? Ма није, нема шансе. Није могло дете да дохвати ни кључеве, а ни џеп од јакне. Највероватније су склизнули са кукице или када је неко качио или када је неко скидао јакну, па их је поткачио.
 

Данило: Долазимо у суботу до Дортмунда, возимо моје на аеродром. Чим их отпратимо доносим кључеве.
Драган: Нећемо бити код куће у суботу. Идемо на годишњи.
Данило: Хоћеш да ти оставим у поштанском сандучету?
Драган: Не можеш да дођеш до поштанског, пошто су улазна... хахахахах!!!
 

Није ни завршио реченицу, а схватио је колико је бесмислено то што је управо изговорио.

Данило: Како мислиш не могу да дођем до поштанског сандучета? Хоћеш да ти их оставим у дневној соби? Хахахахахахха!!!
 

Лепо смо се исмејали и још мало испричали. На жалост нисмо нашли кључеве на време, а на срећу глоба није била превелика.
 

У сваком случају закључак ове приче је следећи:
 

Како господин Марфи никада не спава, Драгане учини следеће:
 

1. Следећи пут немој да се премишљаш много, па ако мислиш да смо ја или неко од мојих умешани у злочин, одмах ме зови да нас на време све изврћем из гаћа.
 

2. Замени тракицу на кључевима са неком из Дортмунда, да их неко грешком (читај ја блента) не пошаље за Београд.
 

3. Стави већу кукицу за кључеве, или неку кутијицу за кључеве, или ормарић, или комплетно мењај место. Ово место где си их до сад држао је прескупо.
 

Твој друг
Данило“
 

Шта додати на све ово осим да су: „И вуци сити и овце на броју.“ Рече вук једући чобанина.