Вицеви, што да не?

Неколико последњих текстова је имало коментаре са вицевима. Зашто да ту тему мало не проширимо. Рекао бих да је вредно пажње. Само бих нагласио да нисам било какав мрзац којекавих нација и припадника било ког народа, нити ми је битна боја коже. А и за политику и њене актере ме у принципу заболе. У вицевима су они само у главним улогама. Једино ми се не допадају вицеви који вређају исте или тзв „црњаци“, те бих молио све који пожеле да баце који виц овде да се уздрже од ове феле да не бих морао да користим гумицу. Ако се неко, од горе поменутих, нађе у њима, нека ми то каже, објасни зашто је увређен па ћемо да одреагујемо како треба. Не волим кад су ми гости мрзовољни а камо ли љути. Хвала унапред.
Дакле, ево неколико од мене. Знам да се и најбољи виц може лоше испричати и тако упропастити али замишљајте. Интеракцију лице у лице, овде немамо :) Тематски су различити: вера, животињско царство, Муја, Цигани...

У сред бела дана утрчава у цркву дечак са псом у руци. Сав задихан, налеће на свештеника. „Оче, умро ми је пас. Јел можете да му одржите опело? Много ми је значио...“ Овај га погледа, онако са висине и одговори „Аман дете шта ти је? Како ћу псу да држим опело? Схватам да ти је много значио али он није разумно биће!“ „Јаој знам, све знам али много ми је значио, `ајте молим вас!“ „Дете, слушај ме добро. Нисмо ми католици па да крстимо шта стигнемо, знаш!? Ено ти доле, на крај улице њихова катедрала па питај њих. Ја имам паметнија посла него да крстим керове!“ Мали се ту уозбиљи: „Слушај попе, платићу бре, платићу! Ево дајем 200€ за опело!“ Поп се озари, осмехну, крену ка њему да му преузме пса из руку и рече: „Их бре дете, па што одма` не рече да ти је пас православац! Очас посла ћемо то да решимо, не брини!“

Закаснио Зец кући па га ухвати мрак у шуми. У журби не виде рупу и упаде у њу. „Е јебем ти рупу! Куд ћу сад... Ништа, има мало травице па ћу да презалогајим и сутра ујутро ћу кад се раздани да се вадим одавде.“ Мало после наиђе и Лија. Упадне и она. „У пичку материну, кол`ка рупа! Већ је и касно а Зека је ту, дакле има шта да се презалогаји, преноћићу овде.“ Она још није ни завршила мисао кад упаде и Вук. „Оволика шума а ја рупу нађо`! Ништа, шта је ту је. Зека је ту за вечеру а и ова Лија је добра риба, биће шта и да се појебе у овом мраку!“ Таман он крену по Зеку да га поклопа кад упаде и Меда. „Јебем ти рупу. По целој шуми неке рупе...“ Устаде, обриса се, погледа око себе па ће: „Опа, није овде тако лоше! Зека је добар за вечеру, види Лије ал` се дотерала, биће овде и секса вечерас. А видим, има ко ће и преко пичке да добије, а Вуче!?“

Лавица је толика риба у шуми да се свима диже. Чим је Лав отишао на службени пут кренуше сви да је спопадају. Њој досадило то смарање па је организовала такмичење. Сви лепо да се попну на највишу литицу у шуми и онај који буде смео да скочи доле, сме да је кресне. Свако мушко се попело на ту литицу да види колико је високо јер, јеби га, велики је улог. Гледају меркају, кад одједном долеће неко одозго: „… а а а А А А А А А!“ БАМ! Меда. Тресну о` земљу, само тако! Устаје, брише се, намешта кичму па рече: „Сад лепо идем да јебем ону Лавицу а онда идем оном Зеки да јебем милу матер што ме гурну` одозго!“

Дошао Муја са ратишта кући код својих. Наоружан до зуба. Са све мецима, реденицима и бомбама окаченим око појаса. Дочека га мајка, пољуби и упита: „Драги Мујо сине, шта ти је то све?“ „Сад ћу да ти покажем! Гледај онај пољски ве-це тамо, пази сад!“ Узе пушку па опали рафал. Па други. Све пршти! На крају узме бомбу, зубима извуче осигурач и баци је. Оде ве-це у вражју матер. Дезинтегрисао га! После перформанса, онако сав поносан, упита мајку: „И? Шта кажеш, а мајко, а?“ Мајка некако тужна, изусти: „Е мој сине, да те само види твој рахметли бабо...“ „Што рахметли мајко?!“ чуди се Мујо. „Отиш`о је бабо пре пола сата да сере!“ рече она...

Отворио Муја јавну кућу и решио Хасо да му оде у посету, да види како му иде јер се овај хвалио да му посао просто цвета. Улазе они унутра, све лепо декорисано, милина божија. Ал` Хасо нигде не види курве. Упита га: „Па где су ти курве, жене, запослене, неко?“ Муја ће: „Их, сад и ти! Криза, тешко је. За сад све радим сам а кад се мало средим и финансијски станем на ноге, набавићу и персонал!“

Отворили Мујо и Хасо сваки по продавницу. Муја пуца од посла а код Хасе... мршаво. Дође он код њега да му овај помогне око посла. Мујо рече: „Стани ту са стране и гледај.“ У том дође жена до касе да плати детерџент за веш. Мујо то куца али јој нуди и средство за прање прозора. Она се наравно чуди чему то а он ће: „Госпођо драга ценим да сте уредни, па ће те спремати стан. Вероватно ћете и завесе прати а кад су оне већ на прању, што не би и прозоре опрали, јел тако?“ Она потврди да је у праву и купи и то за прозоре. Хасо после рече Муји да је схватио о чему се ради па оде брже-боље у своју продавницу да примени искуство. И баш међу првим муштеријама буде нека жена са тампонима за дане кад је „црвено слово“. Он јој на пулт стави и средство за прање прозора. Она, у чуду, упита: „Шта ће ми то!?“ Он јој, мртав-ладан одговори: „Па кад се не можеш јебати, ти бар опери прозоре!“

Чули Цига и Циганка да је уносан посао шверцовање творова у иностранство, па решили да се опробају. Кренули код својих у Италију па понели једног. Дошли до царине кад виде да све контролишу. Шта ће, где ће, Цига крене да га гура у гаће. Види га Циганка па му рече: „`Си лууд!? Па `де ћеш у гаће с њим!? Смррди брее!“ Овај јој одговори: „Ма ко га јебе, нек` цркне!“
У другој варијанти овог вица они шверцују веверицу и Цига је стрпа у гаће. Дођу до царине, они их нешто питају, зановетају а Цига, зноји ли се зноји, мења боје, гримасе... У једном тренутку се тргне и нагло завуче руку у гаће, извуче веверицу и оштро је баци у страну! Заврше они у затвору, наравно, и пита га жена: „ Шта ти би!?“ „Нисам могао да издржим... Било је добро док је скакала по грани, мало ми је сметало док је грицкала орахе али кад је хтела орахе да унесе у рупу, е ја нисам могао више да издржим!“

Држао Цига продавницу свега и свачега. Кад, једног дана ето контроле. Инспекција бато! Прегледају они и фали џак шећера. Цига рече: „Појели миши, гос`н инспектор!“ Мало касније, фали и џак соли: „Појели миши, гос`н инспектор!“ Још мало касније зафали и џак бибера! Инспектор га погледа упитно у фазону „шта ћеш сад!?“ а он ће: „Нећеш верујеш, гос`н инспектор! Једу и плачу!“

Ценим да је довољно од мене. Ако неко жели да приложи који, само нек` изволи!

Понешто о Немцима, странцима...

Схватити некога је веома тешко ако га познајеш само преко прича и предрасуда. Не могу рећи да нисам чуо све и свашта о Немцима пре доласка у Немачку поред пар предрасуда.

Деда по мајци је одмах по почетку другог светског рата био регрутован у Краљеву војску кад је „Швабо ударио“. Прве године тзв ратовања је заробљен, на његову срећу без рањавања, и одведен да логорује негде у Немачкој. Према његовом сећању и схватању, био је у близини Дизелдорфа. Због доброг владања и још бољег здравља (јер је цигарете набављене на црно мењао за јабуке и кромпир) одабран је да служи неког „грофа“. У првих пар година је учио колико је могао тај немачки па га је и то препоручило да буде у топлијем. На том имању је радио све и свашта. Од чишћења балеге до гланцања ципела. Имао је веште руке, интересовало га је све и свашта и газда га је заволео. Рат као рат није ни осетио. Вратио се доброг здравља и са свим зубима у глави. Немачки газда му је нудио да доведе целу породицу и да му помогне да добије немачко држављанство. Не да би њега служио, јер је то била одлука ратног суда, већ је хтео да буду комшије. Наравно, на тако нешто није пристао. Ипак су они ти који су изазвали страдање по свету и та му се идеја није допала. Његова жена, моја баба, је за то време постала носилац Партизанске споменице са непокретним прстима леве шаке јер јој је метак прошао кроз руку и покидао нерве. Добили су кућу у Банату у којој су били Немци. Класична послератна прича. Једина разлика је што је деда знао чему шта у кући служи и како се користи. Почевши од млатилице за путер до камене пећи у сред куће, коју су остали сељаци одмах срушили јер „који ће ми мој споменик у сред куће!?“ Љутио се на сељане и што затрпавају бунаре, ђерме између њива и секу дрвеће које око истог било посађено али није вредело. На питање: „Чему служи дрво у сред њиве?“ одговарао је „Да имаш где да вежеш коња и да га напојиш а имаш и хладовину да се и сам одмориш...“ Није му вредело то залагање иако је био један од битнијих људи у задрузи. Знање и умеће је преносио на своју децу, колико је могао и смео. Моја мајка је у основној школи чак учила и немачки али већ ујаци нису. Учили су руски, стиг`о комунизам, јел... Њено знање немачког је деда још обликовао и побољшао па је она касније зајебавала Немце на мору. Она, ћале и ја са све плавом косом... ко прави! Временом се то знање скоро па у потпуности изгубило. Нажалост , деда је погинуо у саобраћајној несрећи пре мог рођења али сам, у сваком случају, још као клинац имао од кога да чујем шта то они тамо знају, какви су радници, шта воле, цене и какав им је уопште однос према животу и раду.

Предрасуде су опет нешто што градимо у животу, усвајамо од околине. Родио сам се у Титовој држави и одрастао по тим уврнутим принципима „братства и јединства“. Ко није био слеп код очију, зна о чему је реч. Немци су били окупатори. Зликовци који су уништавали нашу домовину. Да су били окупатори, јесу, да су били зликовци, јесу али да су баш све уништавали, то је дискутабилно и не бих о томе. Елем. У таквој атмосфери Немци нису могли бити на добром гласу. Срећом по мене, моја околина је генерално избегавала да се бави било чиме сем нас самих. Чак је и моја баба, која је надживела деду, мене научила да читам и пишем уз збирку неродне епске поезије. Краљевић Марко је за мене био неприкосновен лик. Није ми читала нити ми је причала никакву комунистичку пропаганду, иако је могла. Нисам знао шта су пионири до школе. Нисам гледао слетове и слична замајавања али су Немци увек били дежурни кривци у СФРЈ, поготово у Србији, за све што нам се догодило. Неко превише лепо мишљење једноставно нисам могао да изградим.

Са једне стране дедина искуства а са друге околина са лошим причама. Где сам ту ја?

Од пре пар година, тачније октобра 2006. године сам у Немачкој. Још увек немам сталну адресу и још увек мењам послодавце и места становања тражећи боље и перспективније за моју, ускоро за једног члана бројнију, породицу. Судар прича и замишљања о Немачкој и Немцима је био експлозиван. Све ми се догодило у тренутку. У року од неколико дана био сам бачен међу њих. Језик сам знао колико да не будем гладан и жедан али све остало... ух. Уређену државу сам очекивао али оволико, не. Више ми је времена требало да схватим шта не смем, него шта смем. Разлог је прост. Прво што ми је речено: „Ако не знаш шта си урадио и колика је штета, не брини, испоставиће ти рачун са објашњењем“. Схватио сам то пријатељско упозорење превише једноставно па сам се опекао пар пута. Брза вожња и заборављен кључ у стану. Оба пута сам много платио али од тада ми се сличне глупости више нису десиле. За државу са више правила и више законских и подзаконских аката за сваку могућу ситницу, која се у пракси у потпуности примењују, ја нисам чуо. То се мора поштовати али се човек мора тога и мало плашити. Све то може преко ноћи да се окрене против било кога. Зато, памет у главу а нешто друго у дупе, ко воли…, па полако низ улицу.

Ипак, по мене је највећи био културолошки шок. Да ли је зато што сам навикао на балкански систем вредности или су они заиста толико другачији, тек ја сам био поприлично затечен. Живео сам у неколико градова, у централној Немачкој, на западу исте и на истоку. Свуда иста прича. Кафића нема у очекиваном броју нити раде нон-стоп, сем у заиста већим градовима (типа Берлин, Келн, Минхен…), пекаре и сличне продавничице не раде кад год хоћеш, гужви у саобраћају има али се решавају на лаган начин, без галаме и сирене, прелазиш улицу где треба и нема глава да те боли, кучићи (и остали кућни љубимци као што су мачке, зечеви па чак и северноамерички твор) су на повоцу и ако се посеру негде успут, власник вади кесицу, купи то вного и баца га у канту и слично. Е сад, овде се може приговорити да је ово све дивно уређено али није само то. У питању је кутура понашања за све ово. Заиста јесте. Додуше систем казни је овде усавршен до танчина и успели су на тај начин да измене хаотично понашање, те је некадашња реченица „Немој срећо, казниће нас!“ прерасла у „Немој срећо, није лепо!“ Тако ја то капирам јер је њима и даље у глави да могу дебело да плате за свако срање које направе. Зато кад су ван Немачке... јуху... удри по свему што кући не смеш. То је класично иживљавање већине „западњака“ и понеког гастоса, због чега не волим немачке, енглеске и холандске туристе.

Ипак, ред је ред, дисциплина је дисциплина и на уређено се човек да навићи. Оно што ми највише смета и дан-данас је међуљудски однос. Тек неколико Немаца је искочило из клишеа али „изузеци само потврђују правило“ (Шерлок Холмс). Колико год да смо ми у Србији надрндани, сјебани због лошег посла и још горег послодавца, немогућих услова за живот ипак имамо духа. Умемо да се нашалимо, прихватимо шалу и уопште речено да попричамо са другима. У последње време су нам и шале и расположење изражено песимистични али околности су такве. Разумем то. На нас све утиче. Такви смо. Такви смо сви са Балкана али су такви и Италијани и Шпанци. Северније је хладније па ће бити и да су душа и срце мало тврђи, смрзнутији. Сви имају по мало класичан пословни однос. Јављају се и да пожеле „Добро јутро!“ као и „Добар дан!“, све је то по протоколу али они то некако по рефлексу. Проверио. :) Један дан сам кренуо пешке с посла, мало да се процуњам кроз град и помислим да проверим теорију. Јављао сам се људима на улици који су пролазили поред мене. Не као неки лудак, баш свима, већ сам то радио смислено. Кад год је неко сам и различита годишта. Сви до једног су ми одоговарали на поздрав, са све смешком на лицу. Зачуђених погледа понекад али сам ипак добијао отпоздрав. Додуше, догодило ми се и управо супротно. Човек кога сам сваки, али сваки јебени дан, виђао у ходнику на послу јер је радио у канцеларији поред моје, сам срео у подземном превозу. Излазимо из тог назови метроа и ја њему „Добар дан!“ а он, ништа. Само ме погледао у чуду у фазону „Који ти је? Шта ми се јављаш који курац!?“ и оде... Јавио сам му се јер ем га виђам ама баш сваки дан, ем ће и овако и онак освако да ми одогвори на поздрав, а он, јок! Ау бре, шта ли сам му урадио, муко моја? Ништа, наставим лагано до фирме, почнем да радим и кренем по кафу кад ето њега, наилази право на мене. Осмехну се, поздрави ми дан као да сам му род најрођенији. Нисам му се више у животу јавио. Ко те јебе бре... Ако ћемо службено, онда можеш меморандум да ми пишеш, заболе ме за тебе мајмунчино једна! Он је наставио да се јавља и тако... Изузетак.

Посао је посао. Капирам. Треба радити. И бити што успешнији у истом. Поготово кад те неко вреднује за то. Јесам странац али кад год виде да радим како треба, то цене. Бране ме. То ми се допада само тако. Знају да вреднују радника. Рачуница је јасна: добар и поуздан радник = квалитетно одрађен посао = много кеша. „Вуци сити и овце на броју“, рече вук једући чобанина. Однос међу запосленима би, понекад, могао бити мало опуштенији, са мало више разумевања за колеге али је довољан. Кад је крај радног времена, свако на своју страну и ћао. Нема ту пивце, или сок, са колегом па онда, неееее... Нити се ту ико дружи ван фирме. Јок бато! Само сам са једним колегом имао тај однос. Договоримо се па ако је леп дан, сврнемо у центар на ћепи, опустимо се па насмејани у своје пећине. Нажалост, нисам више у том граду а он је опет, шта? Изузетак.

Све су ово ствари на које се човек навикава. Неко веома брзо, неко веома лагано али на крају сви са свим овим могу да живе. Једино са чиме се сви у истој мери суочавају је однос према странцима. Многи које познајем а раде са Немцима су склони тврдњама како је то њима у крви, то је та њихова срж и слично. Признајем, и ја сам тако размишљао. Можда и јесте тако, помало је то мистерија. То је прво што човека дочека кад дође у Немачку и оствари било какав контакт са било ким. Па и продавачица у продавници је у стању да исцимава и зајебава странца! Узрок сему овоме, према мом мишљењу, је језик. Немци немају стрпљења за било кога ко не зна немачки. Немачки језик је очајно закомпликован правилима склапања реченица и којекавих сложеница, речи које имају једно и само једно значење и не могу имати чак ни неко пренесено, па кад се све ово зачини са падежима и временима... добије се веома мутна чорба. Њихов језик је и њих саме веома изоловао. Чување истог је у толикој мери да се један колега, факултетски образован, обрео у САД-у. Онако туристички. Било му лепо али је био изненађен што тамо нико не прича немачки!? Ау јебем ти, па јел могуће? :) Класичан пример будалетине... Филмови и уопште све на тв-у је синхронизовано што долази са не-немачког говорног подручја. Знам, то раде многи али они иду у крајност. Не воле чак ни на одмор да иду тамо где се не прича немачки. У принципу, зашто да и не поступају тако? Велики су, пуни кеша... не замерам им али замерам што ниподаштавају све где им се неко неће обратити на њиховом језику. Није ни чудо што се Немачка не граничи са неком државом која их воли. Јесте, ту је Аустрија али и њих зову сељацима и покрајином из које је дошао онај „Брка!“ А ШВабе су сви сликари наивци у пичку материну! Истини за вољу нису ни сви странци који овде дођу баш из најбоље намере ту. Турци су одличан пример како се вирусно увући у сваку пору система. Више се ни не труде да буду део Немачке. Имају своје докторе, своје адвокате, продавнице па чак и бензинске пумпе где се прича турски. Дакле, заболе их. Дошли су кад су овде биле рушевине и пепео. Подизали су Немачку кад јој је то највише требало и сад имају повлашћен статус. Да ли су им на томе захвални? Не! Данас Немци не могу очима да их виде! Скоро је објављено неко испитивање јавног мњења по питању странаца. Западни Немци већином немају ништа против било кога, јужњаци имају против свих (смета им чак што им долазе сународници из осталих делова државе) а источни не би имали ништа против да се поново подигне зид! Парадоксално звучи али је тако. За већину Немаца странци би могли да дођу, одраде шта треба и онда би било најбоље да се врате тамо одакле су дошли. Велики број људи који се међу Немцима сналази, ради услужне делатности. Што се староседоца тиче, ту би могли да остану. Лепо је кад те неко служи и ради то за мале паре...

Све што ја могу да учиним за себе је да наставим да се трудим да што је могуће више и што је могуће брже савладам језик. Тачно знам кад ми иде. :) Задовољно ми одговарају и настављају разговор. Кад погрешим, почне да их жуља ципела, сврбе их леђа и тако... Свестан сам чињенице да ћу увек имати тај нагласак који се разликује. Пар пута су погађали одакле сам. Био сам Пољак, Рус, Чех... али када кажем да сам из Србије, већини која није била под утицајем тв-а последњих десетак година, морам да објашњавам да нисам из Сирије нити из Сибира. :) Не вређа ме то. Они су необавештени, не ја. Једном је било толико криво што ме није разумео одакле сам да га је било срамота да са мном уопште комуницира. Знао сам да цени фудбал па сам му донео шољу за кафу са Звездиним грбом, на којој је на неколико језика писало име клуба. Чим је видео „Roter Stern“ одушевио се и почео да ми прича како је са одушевљењем гледао како су освајали све што се дало освојити. Чак је набројао и неколико играча! Било му је искрено жао кад сам морао да напустим фирму. Опет један изузетак!

Да не буде да се жалим, да сам неки залудни носталгичар рећи ћу само да сам овде јер ме је живот на то приморао. Тражио сам посао и мање стресну околину за живот и нашао сам их. Појма нисам имао да ће то бити баш овде. Своју животну средину уређујем са својом женицом према нашим мерилима и добро нам је. Сада радим, довољно сам цењен и све што још желим постићи је и да будем плаћен колико треба. Још увек имам условљавања кроз визе и слична срања али решићу и то. Тј време ради за мене ;) Да ми недостаје Србија, Београд, пријатељи за које бих све дао... недостају ми. Волео бих више од свега да се ствари промене у Србији. Од свега ми је, ипак, најжалије што су људи тамо као у кавезу. А нису то заслужили. Бар не ови које ја знам. Не би ми сметало што су они до којих ми је стало тамо кад би могли да дођу овамо кад год им се дигне. Једино што могу је да се надам да ће се то променити и да у будућности нећемо бити раздвојени и економским већ само животним путевима.

Одужио сам, знам, могао бих још али ценим да је и овако довољно дугачко...

Да се ми мало упознамо, а?

Почео сам ово блоговање а да се нисам ни представио. Јесам некултуран... :) Ако је неко помислио да ћу сад да почнем као у мурији име, презиме, адреса... грдно се зајебао. Иво Андрић је рекао: „Проговори па да видим какав си“ и у праву је. Ово моје писаније овде доста говори о мени али има ту још понека појединост коју бих воле да поделим са онима који овде, намерно или случајно, залутају.

Студирао сам и дипломирао Машински факултет у Београду. Да ли сам задовољан овом чињеницом? Јесам. У потпуности. Не због тога што радим у струци већ једноставно је то-то. Одговара ми тај начин размишљања. Увек сам волео да схватим како нешто ради тако да су моје детињство преживела можда два, три аутомобилчића. Све сам их отварао да бих провалио шта има унутра. Чинио сам то тако прецизно да их више нико није могао саставити. Аутомобиле и дан-данас волим. Посао ми није у било ком погледу везан за њих али их волим. Прија ми све што има точкове и мотор са унутрашљим сагоревањем. Јебеш електро-срања и којекаве друге џиџабоце. Нисам против заштите околине али то није трајно решење. На ову тему бих могао доста али нећу… Пратим готово сваку врсту ауто-мото трка. Од широм света популарне Ф1, преко трка туристичких аутомобила, којекавих релија и трка камиона до трка мотора. Тада не идем нигде већ се ко биљка посадим пред тв па упијам. Дао сам души одушка па сам себи приуштио пар пута уживо мирис свежег и сагорелог бензина помешаног са мирисом кочионих облога и сагореле ламеле… Мораћу још који пут. Понекад мало провозам картинг, чисто да ме жеља мине…

Волим сунце и природу уопште. Умеју бубе, глисте и сви остали летећи инсекти да засметају али није фрка. Поготово ми прија да се разбашкарим у хладу неке воћке и тада уживам у звуку природе која ме окружује. Шуштање лишћа, по нека птичица се чује, неко псето негде залаје, мува или штогод слично прозуји поред главе… У стању сам тако да седим и по неколико сати. Само се очни капци померају јер ми се не приспава. Уживам :) Кум ме је зајебавао да сам као Фердинанд, онај бик из цртаног филма који је „само мирно седео и мирисао цвеће.“ Комшиница се бави хороскопима и тим чудима па ми рече да се баш уклапам у мој хороскопски знак, бик. У то се не разумем те ми је то само онако, успутна информација. Ако неко хоће да седне поред мене током тог мировања, замолим само да се не креће, не шушка, не пита било шта већ само да мирује... У последње време ми за ово служи тераса у вечерњим сатима када нема пуно саобраћаја па уживам уз можда неку кафицу, на пример... Кад нема ни ове могућности прија ми и да се испружим на кревет, ставим слушалице у уши, искључим светло и пустим неку музику... али лагано, тихо... Опет без узнемиравања... :) Пуњење батерија, сви то морамо понекад да радимо, на овај или онај начин, зар не? Ово моје некоме звучи поприлично пензионерски али ја се најбоље осећам кад мирујем. Посматрано са научне стране, систем је најбољи кад има минимум потенцијалне и кинетичке енергије, што ће рећи: треба лежати :) и то по могућству што ближе поду. Черчил је рекао: „Кад год помислим да би требало да седнем, ја легнем“ и доживео је дубоку старост.

Нервирају ме неке, по мало посебне, ствари. Али стварно. На првом месту је глупост. И то не она „богом дана“ већ она коју је направио неко ко је потпуно свестан исте. Ово је можда уобичајен извор нервозе али ми сметају и звуци храњења. Звуци „обраде хране“ :) Сркање, мљацкање, ако је тишина у просторији и звук жвакања и гутања који допире чак и кроз затворена уста, па чак и онај звук када неко једе нпр лубеницу и неће да му побегне слатки сок па сркне и слично. Али то ме чини у тренутку нервозним, као што неко не воли шкрипање по металу или по школској табли па се најежи или унервози. Има коме све ово кажем па ми учине и покушавају да се суздрже. Има и оних којима из пристојности и поштовања тако нешто не могу рећи. Као што је мој ујак. Човек срче... страшно срче. Када усисава супу из кашике све ми се чини да ће и кашику да искриви ка устима колики подпритисак прави. Једном ми је рекао: „Слободно срчи, немој да се устучаваш.“ Он је један веома гостољубив домаћин-човек па је хтео да ме „опусти“ :) Имао је добру намеру…

Нисам намћор и песимиста. Колико се брзо наљутим, још брже се и одљутим. Много тога опраштам. Понекад и превише. Било је момената који су ишли и на моју штету али такав сам. Нисам ни са ким у било којој форми свађе или „не причамо“ трипу. Можда зато што сам јединац па сам развио способност неконфронтације са људима. Свима дајем шансу али чим је први пут прокоцка, само се окренем и одем. Кад ја могу да дам све од себе кад ми је стало до некога, нечега, па може и тај неко, јеби га брате. Не трошим енергију на глупости и испразне приче.

Не волим тишину. Читаво школовање сам завршио уз радио или неку музику.

Не волим ни сирће нити било шта што има везе са њим. Тешко је поверовати али ја киселе краставчиће не могу ни да смислим. Туршија, краставчићи, паприке и слично, јок. Зими само кисели купус. И кап сирћетне киселине чини да се сав стресем, што би рекао Лане Гутовић у својој представи „Сасвим обично вече“: „Кисело, кисело... на сестру да намигнеш!“ Е тако и ја могу на било кога да намигнем кад пробам сирће.

Поред моје жене, коју не да волим, већ обожавам волим још и моје родитеље, моје кумове (три моја најбоља пријатеља за које могу рећи да су ми и браћа, у пуном значењу те речи, а касније смо испреплетали и кумства: Кизу, Салета и Николу), затим кафу али ону „турску“ домаћу, црну, јаку и без шећера, а ако ње нема може и кратки еспресо, чоколаду са много какаоа (може и она за кување), цеђени сок од наранџе, млеко, домаћу ракију у малој количини, коктел мохито за „фенси ситуације“, домаћу кухињу (волим и да кувам па ми то није неки проблем) и то поготово јела која се једу „са кашиком“, блуз, џез, рок, електронску музику, од народњака Мирослава Илића (ишао сам и на фолклор па ми прија кад „рамоника“ лепо засвири) а могу да прођу и тамбураши са Звонком Богданом или без њега, Србију, Звезду, жене (на њима прво оценим „доњи део леђа“ и ако задовољи стандарде, идемо даље), Мерцедес, волим да цртам (комплет за цртање чини: графитна оловка, гумица, папир и ја; али не и портрете), стрипове, књиге (само ако прича запосли мозак док се чита), филмове (не толико хороре јер иако сам одрастао понекад се ипак истрипујем) али можда више од свега овога волим чињеницу да ћу бити тата! :)

Једна од ствари у животу које сам желео да остварим је у току, моја жена ми тренутно помаже у остварењу те жеље, али има још пар ствари које бих волео да урадим у животу. Да научим италијански и јапански, да добијем дозволу за мотор и да возим исти, наравно, и да научим да свирам гитару. Не тражим много од живота, зар не?

Теорија завере

Да будемо начисто, нисам неко ко верује у але и змајеве али у скорије време мало, мало па прочитам или чујем од некога да прича о теоријама завере. Дође ми некако на исто. Као неко ко је завршио факултет који изучава, и бави се, крајње егзактним појавама, а не верујем ни у нечастива зла и сличне глупости, ово је почело да ми боде мозак.

Шта су уопште те теорије али онако, у пракси? Шта се уопште подразумева под називом „теорија завере“?

Ево како ја то схватам. Сваки посао, какав год, ће имати успеха ако се претходно добро осмисли. Дакле, мора се заснивати на нечему. Ако знамо шта тачно треба да (од)радимо, онда поступамо по већ утврђеним принципима, дефиницјама. Напомена: тај посао највероватније доноси успех, веома малу добит и потпуно је сигуран. Опет, ако идемо у нешто скоро непознато онда тај посао морамо започети од неких претпоставки, теорија. Напомена: високо ризичан посао са потенцијално великим добитком. Питање теорија ја не умем другачије и пластичније себи да појасним.

„Теорија завере“... `ајд сад буди паметан. Из горе наведеног, да се закључити да их неко смишља како би дошао у посед огромне суме новца. Додао бих да је тај неко веееооомааа успешан у свом послу. Скрећеш пажњу потенцијалним клијентима на неке небитније и невероватније детаље а онда им уваљујеш све. Што би рекао Шојић: „Хоћу да им увалим и вентилаторе уз ве-це шоље.“ Ту су и оне фамозне дечије кофице за играње у песку али су биле погрешне боје, плаве, јеби га, није у моди :) Одлутах. Претпостављам да неко, негде поставља иницијалне каписле у облику којекаквих непроверених информација како би се онда већина са тим занимала. На основу половичних података о било чему, људски мозак чини чуда! Поготово ако је у питању неки неинформисани и докони мозак јер „докон мозак је ђавоље игралиште“ а код појединаца је отворио јебени Луна-парк! Чини ми се да су баш ови последњи и највећи сарадници изумитеља тих теорија, а да тога нису ни свесни, наравно. Истина је да сам говоркања о тим „заверама“ чуо баш од оних који су тренутно незапослени, нису у било каквој „емотивној“ вези и генерално и немају, бог зна, каквих обавеза. Да су необразовани или мање интелигентни, нису. Нисам им мерио IQ али ипак дефинитивно нису. Дакле, довољно су одрасли, образовани и обавештени о свему и свачему па опет воле да „раскринкавају завере.“ Колико то код неких уме да буде озбиљно говори чињеница да се понашају као да су у каквој секти. Све инкогнито, да се не зна, у фазону „ко зна ко то слуша“ и слично. Али какви су ови, са оваквим несоцијаним понашањем, па клијенти? Шта се њима продаје? Можда нездрави производи под ознаком „здраво,“ „једимо домаће“ или у ЕУ „Bio“? Или можда препарати за здрав живот, одбрану од којекавих зрачења, поплава, рупа у васиони, шта ли више? Нисам паметан... Некад је било „завади па владај“ а данас је изгледа „заглупи па владај.“ Претпостављам. Можда лупам ко Максим па војним формацијама можда и не. Завера, хммм...

С друге стране, шта је завера уопште? Колико ја тај појам разумем, она мора бити тајна. Ако није тајна онда није завера већ вест у Дневнику. Циљ завере је опет стицање нечега. Ту се, према мом скромном мишљењу, теоријски и заверенички скуп преклапају, јер оба желе добит. Међутим, завера је много менигнија. Најчешће је у питању насилна промена власти или онога ко контролише токове новца. Да ли ти исти који контролишу токове моћи желе да је задрже преко којекавих рекла-казала теорија? Могуће, што да не. Али је мени веома тешко да поверујем у тако нешто. Чему све то млаћење празне сламе ако можеш било коју државу и било коју економију сломити ако јој уништиш финансије?

Све у свему, мени су све те теорије једна велика глупост. Невероватне приче за збуњивање и ометање здравог и нормалног живота. Можда сам у праву а можда и грешим па ми за који дан покуца неко на врата и обрати ми се са: “Good afternoon Mr. Anderson. I am agent Smith. Would You be so kind to come with us?“ Или нека варијанта Молдера и Скали. То би била трипчина, а? :)

Питање за посланика Народне скупштине Србије

Пре неког времена сам на нету, не сећам се а нисам записао где, наишао на линк за постављање питања посланицима у Народној скупштини Србије. Нисам никад био, нити ћу највероватније, бити политички и страначки активан али сам осетио потребу да "упитам". Касније су објавили шта су све људи питали. Све је било типа "Кад ћете то-и-то решити?", "Докле ћемо трпети чекање у редовима за то-и-то?" и слично. Мог питања, ценим ни многих других тамо, није ни било. Да ли сам ја ту нешто филозофирао, што понекад умем, па није било "коректно" али сам ипак питао. После пар недеља тај линк је постао неважећи а од одговора, ни трага, ни гласа.

Размишљао сам се да ли да ово уопште било где више објављујем али ето... нека га.

Питање је постављено 21.07.2009. године.

Поштовани,

Пре пар година отишао сам "тамо негде" преко границе која је веома чврсто успостављена, рекао бих готово непремостива за Србе, тражећи посао. Нашао сам га. Радим. Ожењен сам. Планирам породицу. Планирам живот. И желим, више него ишта на овом свету, да се вратим у Србију. Али где? Код кога? Имао сам посао, није да нисам. Радио сам као приправник за 110€ месечно. И дан данас се питам да ли сам и то што сам радио одрадио у струци или нисам? Сада имам боље плаћен посао и све време се браним од напада овдашње бирократије и администрације који желе да ме врате кући. Реално не желим да се браним. Желим сам да одем одавде. Да се вратим у Србију, коју неизмерно волим. Једино што ме спречава је то што читам и слушам шта се дешава. Моја обавештеност је, изгледа, моје проклетство и узрок мог изгнанства и печалбарства.

Ко све ово може да промени? Ви, господо Народни посланици. Ви и само ви. Небројени закони, амандмани на амандмане, члaнови, пасуси, речи, слогови, слова... која касне, неуређеност на највишем нивоу. О нижим немам ни намеру да говорим јер кад све постави како и где треба на највишем нивоу, онда ће и даље ствари постепено да се уређују. Лепо наш народ каже "Змија се бије у главу!". Траћите време које вам је народ подарио. Новац није проблем. Њега има па нема. Али време, господо...

Моје једино питање је: "Докле мислите да трошите време којег се Србија одрекла у вашу корист, поштована господо, докле?"

Само да нагласим да сам тада оставио и име и презиме и мејл адресу очекујући било какву рекацију или у најмању руку мејл захвалности... ох, био ли сам наиван...