Понешто о Немцима, странцима...

Схватити некога је веома тешко ако га познајеш само преко прича и предрасуда. Не могу рећи да нисам чуо све и свашта о Немцима пре доласка у Немачку поред пар предрасуда.

Деда по мајци је одмах по почетку другог светског рата био регрутован у Краљеву војску кад је „Швабо ударио“. Прве године тзв ратовања је заробљен, на његову срећу без рањавања, и одведен да логорује негде у Немачкој. Према његовом сећању и схватању, био је у близини Дизелдорфа. Због доброг владања и још бољег здравља (јер је цигарете набављене на црно мењао за јабуке и кромпир) одабран је да служи неког „грофа“. У првих пар година је учио колико је могао тај немачки па га је и то препоручило да буде у топлијем. На том имању је радио све и свашта. Од чишћења балеге до гланцања ципела. Имао је веште руке, интересовало га је све и свашта и газда га је заволео. Рат као рат није ни осетио. Вратио се доброг здравља и са свим зубима у глави. Немачки газда му је нудио да доведе целу породицу и да му помогне да добије немачко држављанство. Не да би њега служио, јер је то била одлука ратног суда, већ је хтео да буду комшије. Наравно, на тако нешто није пристао. Ипак су они ти који су изазвали страдање по свету и та му се идеја није допала. Његова жена, моја баба, је за то време постала носилац Партизанске споменице са непокретним прстима леве шаке јер јој је метак прошао кроз руку и покидао нерве. Добили су кућу у Банату у којој су били Немци. Класична послератна прича. Једина разлика је што је деда знао чему шта у кући служи и како се користи. Почевши од млатилице за путер до камене пећи у сред куће, коју су остали сељаци одмах срушили јер „који ће ми мој споменик у сред куће!?“ Љутио се на сељане и што затрпавају бунаре, ђерме између њива и секу дрвеће које око истог било посађено али није вредело. На питање: „Чему служи дрво у сред њиве?“ одговарао је „Да имаш где да вежеш коња и да га напојиш а имаш и хладовину да се и сам одмориш...“ Није му вредело то залагање иако је био један од битнијих људи у задрузи. Знање и умеће је преносио на своју децу, колико је могао и смео. Моја мајка је у основној школи чак учила и немачки али већ ујаци нису. Учили су руски, стиг`о комунизам, јел... Њено знање немачког је деда још обликовао и побољшао па је она касније зајебавала Немце на мору. Она, ћале и ја са све плавом косом... ко прави! Временом се то знање скоро па у потпуности изгубило. Нажалост , деда је погинуо у саобраћајној несрећи пре мог рођења али сам, у сваком случају, још као клинац имао од кога да чујем шта то они тамо знају, какви су радници, шта воле, цене и какав им је уопште однос према животу и раду.

Предрасуде су опет нешто што градимо у животу, усвајамо од околине. Родио сам се у Титовој држави и одрастао по тим уврнутим принципима „братства и јединства“. Ко није био слеп код очију, зна о чему је реч. Немци су били окупатори. Зликовци који су уништавали нашу домовину. Да су били окупатори, јесу, да су били зликовци, јесу али да су баш све уништавали, то је дискутабилно и не бих о томе. Елем. У таквој атмосфери Немци нису могли бити на добром гласу. Срећом по мене, моја околина је генерално избегавала да се бави било чиме сем нас самих. Чак је и моја баба, која је надживела деду, мене научила да читам и пишем уз збирку неродне епске поезије. Краљевић Марко је за мене био неприкосновен лик. Није ми читала нити ми је причала никакву комунистичку пропаганду, иако је могла. Нисам знао шта су пионири до школе. Нисам гледао слетове и слична замајавања али су Немци увек били дежурни кривци у СФРЈ, поготово у Србији, за све што нам се догодило. Неко превише лепо мишљење једноставно нисам могао да изградим.

Са једне стране дедина искуства а са друге околина са лошим причама. Где сам ту ја?

Од пре пар година, тачније октобра 2006. године сам у Немачкој. Још увек немам сталну адресу и још увек мењам послодавце и места становања тражећи боље и перспективније за моју, ускоро за једног члана бројнију, породицу. Судар прича и замишљања о Немачкој и Немцима је био експлозиван. Све ми се догодило у тренутку. У року од неколико дана био сам бачен међу њих. Језик сам знао колико да не будем гладан и жедан али све остало... ух. Уређену државу сам очекивао али оволико, не. Више ми је времена требало да схватим шта не смем, него шта смем. Разлог је прост. Прво што ми је речено: „Ако не знаш шта си урадио и колика је штета, не брини, испоставиће ти рачун са објашњењем“. Схватио сам то пријатељско упозорење превише једноставно па сам се опекао пар пута. Брза вожња и заборављен кључ у стану. Оба пута сам много платио али од тада ми се сличне глупости више нису десиле. За државу са више правила и више законских и подзаконских аката за сваку могућу ситницу, која се у пракси у потпуности примењују, ја нисам чуо. То се мора поштовати али се човек мора тога и мало плашити. Све то може преко ноћи да се окрене против било кога. Зато, памет у главу а нешто друго у дупе, ко воли…, па полако низ улицу.

Ипак, по мене је највећи био културолошки шок. Да ли је зато што сам навикао на балкански систем вредности или су они заиста толико другачији, тек ја сам био поприлично затечен. Живео сам у неколико градова, у централној Немачкој, на западу исте и на истоку. Свуда иста прича. Кафића нема у очекиваном броју нити раде нон-стоп, сем у заиста већим градовима (типа Берлин, Келн, Минхен…), пекаре и сличне продавничице не раде кад год хоћеш, гужви у саобраћају има али се решавају на лаган начин, без галаме и сирене, прелазиш улицу где треба и нема глава да те боли, кучићи (и остали кућни љубимци као што су мачке, зечеви па чак и северноамерички твор) су на повоцу и ако се посеру негде успут, власник вади кесицу, купи то вного и баца га у канту и слично. Е сад, овде се може приговорити да је ово све дивно уређено али није само то. У питању је кутура понашања за све ово. Заиста јесте. Додуше систем казни је овде усавршен до танчина и успели су на тај начин да измене хаотично понашање, те је некадашња реченица „Немој срећо, казниће нас!“ прерасла у „Немој срећо, није лепо!“ Тако ја то капирам јер је њима и даље у глави да могу дебело да плате за свако срање које направе. Зато кад су ван Немачке... јуху... удри по свему што кући не смеш. То је класично иживљавање већине „западњака“ и понеког гастоса, због чега не волим немачке, енглеске и холандске туристе.

Ипак, ред је ред, дисциплина је дисциплина и на уређено се човек да навићи. Оно што ми највише смета и дан-данас је међуљудски однос. Тек неколико Немаца је искочило из клишеа али „изузеци само потврђују правило“ (Шерлок Холмс). Колико год да смо ми у Србији надрндани, сјебани због лошег посла и још горег послодавца, немогућих услова за живот ипак имамо духа. Умемо да се нашалимо, прихватимо шалу и уопште речено да попричамо са другима. У последње време су нам и шале и расположење изражено песимистични али околности су такве. Разумем то. На нас све утиче. Такви смо. Такви смо сви са Балкана али су такви и Италијани и Шпанци. Северније је хладније па ће бити и да су душа и срце мало тврђи, смрзнутији. Сви имају по мало класичан пословни однос. Јављају се и да пожеле „Добро јутро!“ као и „Добар дан!“, све је то по протоколу али они то некако по рефлексу. Проверио. :) Један дан сам кренуо пешке с посла, мало да се процуњам кроз град и помислим да проверим теорију. Јављао сам се људима на улици који су пролазили поред мене. Не као неки лудак, баш свима, већ сам то радио смислено. Кад год је неко сам и различита годишта. Сви до једног су ми одоговарали на поздрав, са све смешком на лицу. Зачуђених погледа понекад али сам ипак добијао отпоздрав. Додуше, догодило ми се и управо супротно. Човек кога сам сваки, али сваки јебени дан, виђао у ходнику на послу јер је радио у канцеларији поред моје, сам срео у подземном превозу. Излазимо из тог назови метроа и ја њему „Добар дан!“ а он, ништа. Само ме погледао у чуду у фазону „Који ти је? Шта ми се јављаш који курац!?“ и оде... Јавио сам му се јер ем га виђам ама баш сваки дан, ем ће и овако и онак освако да ми одогвори на поздрав, а он, јок! Ау бре, шта ли сам му урадио, муко моја? Ништа, наставим лагано до фирме, почнем да радим и кренем по кафу кад ето њега, наилази право на мене. Осмехну се, поздрави ми дан као да сам му род најрођенији. Нисам му се више у животу јавио. Ко те јебе бре... Ако ћемо службено, онда можеш меморандум да ми пишеш, заболе ме за тебе мајмунчино једна! Он је наставио да се јавља и тако... Изузетак.

Посао је посао. Капирам. Треба радити. И бити што успешнији у истом. Поготово кад те неко вреднује за то. Јесам странац али кад год виде да радим како треба, то цене. Бране ме. То ми се допада само тако. Знају да вреднују радника. Рачуница је јасна: добар и поуздан радник = квалитетно одрађен посао = много кеша. „Вуци сити и овце на броју“, рече вук једући чобанина. Однос међу запосленима би, понекад, могао бити мало опуштенији, са мало више разумевања за колеге али је довољан. Кад је крај радног времена, свако на своју страну и ћао. Нема ту пивце, или сок, са колегом па онда, неееее... Нити се ту ико дружи ван фирме. Јок бато! Само сам са једним колегом имао тај однос. Договоримо се па ако је леп дан, сврнемо у центар на ћепи, опустимо се па насмејани у своје пећине. Нажалост, нисам више у том граду а он је опет, шта? Изузетак.

Све су ово ствари на које се човек навикава. Неко веома брзо, неко веома лагано али на крају сви са свим овим могу да живе. Једино са чиме се сви у истој мери суочавају је однос према странцима. Многи које познајем а раде са Немцима су склони тврдњама како је то њима у крви, то је та њихова срж и слично. Признајем, и ја сам тако размишљао. Можда и јесте тако, помало је то мистерија. То је прво што човека дочека кад дође у Немачку и оствари било какав контакт са било ким. Па и продавачица у продавници је у стању да исцимава и зајебава странца! Узрок сему овоме, према мом мишљењу, је језик. Немци немају стрпљења за било кога ко не зна немачки. Немачки језик је очајно закомпликован правилима склапања реченица и којекавих сложеница, речи које имају једно и само једно значење и не могу имати чак ни неко пренесено, па кад се све ово зачини са падежима и временима... добије се веома мутна чорба. Њихов језик је и њих саме веома изоловао. Чување истог је у толикој мери да се један колега, факултетски образован, обрео у САД-у. Онако туристички. Било му лепо али је био изненађен што тамо нико не прича немачки!? Ау јебем ти, па јел могуће? :) Класичан пример будалетине... Филмови и уопште све на тв-у је синхронизовано што долази са не-немачког говорног подручја. Знам, то раде многи али они иду у крајност. Не воле чак ни на одмор да иду тамо где се не прича немачки. У принципу, зашто да и не поступају тако? Велики су, пуни кеша... не замерам им али замерам што ниподаштавају све где им се неко неће обратити на њиховом језику. Није ни чудо што се Немачка не граничи са неком државом која их воли. Јесте, ту је Аустрија али и њих зову сељацима и покрајином из које је дошао онај „Брка!“ А ШВабе су сви сликари наивци у пичку материну! Истини за вољу нису ни сви странци који овде дођу баш из најбоље намере ту. Турци су одличан пример како се вирусно увући у сваку пору система. Више се ни не труде да буду део Немачке. Имају своје докторе, своје адвокате, продавнице па чак и бензинске пумпе где се прича турски. Дакле, заболе их. Дошли су кад су овде биле рушевине и пепео. Подизали су Немачку кад јој је то највише требало и сад имају повлашћен статус. Да ли су им на томе захвални? Не! Данас Немци не могу очима да их виде! Скоро је објављено неко испитивање јавног мњења по питању странаца. Западни Немци већином немају ништа против било кога, јужњаци имају против свих (смета им чак што им долазе сународници из осталих делова државе) а источни не би имали ништа против да се поново подигне зид! Парадоксално звучи али је тако. За већину Немаца странци би могли да дођу, одраде шта треба и онда би било најбоље да се врате тамо одакле су дошли. Велики број људи који се међу Немцима сналази, ради услужне делатности. Што се староседоца тиче, ту би могли да остану. Лепо је кад те неко служи и ради то за мале паре...

Све што ја могу да учиним за себе је да наставим да се трудим да што је могуће више и што је могуће брже савладам језик. Тачно знам кад ми иде. :) Задовољно ми одговарају и настављају разговор. Кад погрешим, почне да их жуља ципела, сврбе их леђа и тако... Свестан сам чињенице да ћу увек имати тај нагласак који се разликује. Пар пута су погађали одакле сам. Био сам Пољак, Рус, Чех... али када кажем да сам из Србије, већини која није била под утицајем тв-а последњих десетак година, морам да објашњавам да нисам из Сирије нити из Сибира. :) Не вређа ме то. Они су необавештени, не ја. Једном је било толико криво што ме није разумео одакле сам да га је било срамота да са мном уопште комуницира. Знао сам да цени фудбал па сам му донео шољу за кафу са Звездиним грбом, на којој је на неколико језика писало име клуба. Чим је видео „Roter Stern“ одушевио се и почео да ми прича како је са одушевљењем гледао како су освајали све што се дало освојити. Чак је набројао и неколико играча! Било му је искрено жао кад сам морао да напустим фирму. Опет један изузетак!

Да не буде да се жалим, да сам неки залудни носталгичар рећи ћу само да сам овде јер ме је живот на то приморао. Тражио сам посао и мање стресну околину за живот и нашао сам их. Појма нисам имао да ће то бити баш овде. Своју животну средину уређујем са својом женицом према нашим мерилима и добро нам је. Сада радим, довољно сам цењен и све што још желим постићи је и да будем плаћен колико треба. Још увек имам условљавања кроз визе и слична срања али решићу и то. Тј време ради за мене ;) Да ми недостаје Србија, Београд, пријатељи за које бих све дао... недостају ми. Волео бих више од свега да се ствари промене у Србији. Од свега ми је, ипак, најжалије што су људи тамо као у кавезу. А нису то заслужили. Бар не ови које ја знам. Не би ми сметало што су они до којих ми је стало тамо кад би могли да дођу овамо кад год им се дигне. Једино што могу је да се надам да ће се то променити и да у будућности нећемо бити раздвојени и економским већ само животним путевима.

Одужио сам, знам, могао бих још али ценим да је и овако довољно дугачко...