Серијал. Део тринаести. Били и Шећероски

        Ипак је дуго потрајало док не прођосмо кроз све теорије завера да би дошли до Билија (власника Виндоуса) и Шећероског (власника Фејсбука).

        Ова последња коју сам начуо је повезала све магове медија који су се уротили против бројног стања на планети и сада само смишљају начине убијања људи широм света.

        Били је зарадио много, чак и превише, за нешто што нам није икада било од животног значаја. Успео је свој производ ипак свима да наметне као обавезну ствар која је веома битна. Приватно, пословно, како год било. Сви морају да гледају кроз његове прозоре. И тако он, ето већ деценијама, продаје прозоре и схвата како да нешто што нам не треба, постане потреба. Биће да је усавршио ту технику па су се многи у њега угледали и пробали. Мало их је успело.

        Шећероски је један од оних који су схватили систем продаје слатке водице тако што је понудио гледање у туђе двориште са сигурне дистанце. И не само гледање већ је дозвољено и коментарисање свега туђег. Жене, деце, одеће, имовине, ма свега! Показало се да људима прија кад су притајени воајери и када из сигурности своје собе могу да оцењују друге и њихове мане и тако осликавају своје унутрашње жеље и потребе.

        И какве то везе има са вирусом? Па ето, Били је давно изјавио да је решио да се окрене побољшању живота на планети и да хоће да уложи већину свог новца у медицинска истраживања. Ово је већ добра полазна тачка за све теоретичаре завера јер "ко зна шта они истражују". Још више је подгрејала целу причу баш његова изјава како га интересују вакцине за вирусе који убијају људе широм света. Додао је, неке 2015. године, чини ми се, да свет највише треба да се плаши неког новог и тешко излечивог вируса који би нападао дисајне путеве! Ау, ево га, изрекао се, обзнанио је свој план! Ту су га чекали. Шећероски, са друге стране, профитира од друштвеног дистанцирања. Од почетка његовог пројекта је баш то била ударна песница којом је тукао на дружење, свиђање и породичне вредности. Сви треба да седе иза екрана, гледају икоментаришу без стида и блама једни друге и кликћу по рекламама. Сада се потрудио да рашири страх, панику и неразумевање кроз свој систем једноставног и површног обавештавања корисника. Мало је рећи да му је успело јер је вредност "фејса" порасла за неких 25% у односу на стање пре вируса. Веома брз и велик скок. 

        Може ли у свему овоме бити истине? Јебем ли га, живот ми је показао зубе кад год сам му се успротивио и сваки пут ми је врло лепо дао до знања да грешим. Сада опет не желим да верујем у овакав расплет приче око свега. Па колико велики садиста мораш бити па да желиш уништење људског рода свуда на свету!? Зар је тако нешто уопште одрживо на глобалном нивоу? Разумем када неко има нешто против некога па га јебе деценијама али да један, или нека буде неколицина, жели свима зло? На овако перфидан и препреден начин? Ау ако је тако, онда је ђаво заиста превазишао себе.

Црвено

        Угрејало сунце ове године, свака му част. Један дан је пуцало на скали 39 степени. Превише. Ипак превише. Али је топло, и то у сред лета. Мени ипак прија. Клима-уређаја нема ни за лек па мало вентилатор, прави неки, као поветарац. Свима нам су нам главе поцрвенеле и усијале се.

        Кијаш? Стварно? Сутра ће и нос да цури. 'Де сад нађе да се прехладиш, мајке ти? Најгори период за прехладу. Лето, топло напољу, топло унутра а темепратура тела расте а нос само цури ли цури. Дошло сутра а цурење из носа поцрвенело. И помешало се са слинама, ух, гадно бре. Хоће да стане, неће, сви мирни само нос није. 'Ало, докторе, шта да радимо? Ако толико цури, отиђите до клинике да зауставе. Важи.

        До клинике је и други мали пешкир имао црвене тачкице. А тамо, добар дан. Добар дан. Цури крв из носа. И због тога сте дошли? Јесте, зато. Кад сте већ овде, прегледаћемо све, рече безвољна медицинска сестра. Докторка беше скроз другачија, скроз кул. Главу горе, ово, оно, ушприца нешто у нос за заустављање капања и свима би лепо.

        Идемо ми фино кући. Ово је бесмислено. Сада лепо хладимо ту усијану црвену главу, па ако опет крене да цури, јебеш га, нека цури. И опет је пар пута почињало. На путу до стана, семафор. Црвено.

        На ћошку раскрснице, нека мала продавница, такозвани киоск. Не би био ништа посебно да нема испред десетак лубеница. Али праве величине. Ценим да у просеку све имају десетак кила, онако, одокативно. Малена ми рече, дај да купимо једну, лето је, баш је угрејало па да се хладимо. Ма нема бре шансе! Ем ме мрзи, ем је пешкирић опет добио пар тачкица, ем смо бре у Немачкој у којој од 2006. године нисам појеo ни једно једино парче зреле и слатке лубенице!

        А код куће, друга прича. Једе ме изнутра онај мали смрдљиви црв сумње. А шта ако је стварно добра, зрела, црвена, слатка а коштице црне а ја је нисам јео? Две секунде касније, ауто, брм, стоп, дај једну. Бирај. Изабрао. 12 кила. Лепа величина. Ауто, брм, стан. Оштрицу ножа сам само примакао, ма само запретио да ћу да је исечем а она се отвара као цвет. Ммм...

        Донеси још један мали пешкир и оно за хлађење из фрижидера! Одма', одма'! Јебем ти и нос и црвене тачкице ти јебем више. Мало, мало па украшавање пешкира док мирис црвене, зреле лубенице испуњава стан.

        Не да се нисам зајебао, него ће ово Малена са пуним правом до краја живота да ми набија на нос и да ме зајебава. Док она није рекла ГДЕ да купим, нису ни ваљале. Сви моји избори су били ћорци.

        Сат, два касније, посуда са црвеним кришкама је на столу и пар минута касније креће утрнулост пренатрпаног стомака. Од свих оних почетних килограма, минус кора, остало је за још пет жвакања. Одвалисмо се, сви!

        Шта ти је живот. Да не крену она крв кроз нос, не бих данас јео шесту лубеницу ове године! Кад само помислим да сам те суботе само хтео да се излежавам.

Серијал. Део: дванаести. Ко ће за њих да лобира?

        Вирус је завладао светом. Можда је боље рећи да је унео страх какав одавно није виђен на светском нивоу који је учинио да се много заборавља. 

        Под окриљем заштите човечанства, неке ствари су запостављене. На пример, нисам чуо да било ко подстиче и објашњава основе здравог живота и изградње имуног система. Витамини А, Це, Де и Е су од есенцијалног значаја али не, најважнија је маска у коју данима дишемо, пљујемо, кашљемо и ко зна шта све ту нарасте за то време. 

        Има ту сигурно још којечега али не бих сада да звучим патетично и смешно, као нека кандидаткиња за мис, мене интересује да ли ико заступа децу у свему овоме. Заиста то мислим. Школовање, образовање било које врсте, физичка активност... Брине ли се ко? Политичари су на дневно-политичком нивоу "веома" забринути и "дају све од себе" да се то реши. Заиста да ли је то тако?

        Ми, родитељи, великом већином нисмо учитељи ни наставници. Није ни интернет нити су телевизијски преноси директног укључења наставног кадра у дневни програм. Како ли то све деца прихватају, не могу ни да појмим. Трудим се да им помогнем, да им олакшам пут кроз ово чудно време отуђивања и само се надам да ће се они свега сећати као само једног чудног периода у животу.

        Ништа на свету не може да замени родитеље. Ништа не може да замени школу. Учитеље, наставнике, другаре, велике и мале одморе, књиге, оловке и школске торбе и пут до школе по лепом и лошем времену. Ништа не може да замени спортске и физичке активности. Фудбал, школу плеса, двориште, игралиште, вику, грају па и плакање после пада.

        Затварање и одвајање од свакодневног живота мора што пре да дође у нормалу. Што пре морамо да прихватимо постојање вируса са којим ћемо живети до нестанка планете коју ћемо делити и вратимо људске контакте.

        Има чудака на свету, истина, којима је и пре било лепо кад су сами али су то појединци и нису деца. Будућност је у њиховим рукама (о како то патетично звучи) и ако науче да буду изоловани, да то прихвате као нормалност, људи моји, најебаћемо!