Под окриљем заштите човечанства, неке ствари су запостављене. На пример, нисам чуо да било ко подстиче и објашњава основе здравог живота и изградње имуног система. Витамини А, Це, Де и Е су од есенцијалног значаја али не, најважнија је маска у коју данима дишемо, пљујемо, кашљемо и ко зна шта све ту нарасте за то време.
Има ту сигурно још којечега али не бих сада да звучим патетично и смешно, као нека кандидаткиња за мис, мене интересује да ли ико заступа децу у свему овоме. Заиста то мислим. Школовање, образовање било које врсте, физичка активност... Брине ли се ко? Политичари су на дневно-политичком нивоу "веома" забринути и "дају све од себе" да се то реши. Заиста да ли је то тако?
Ми, родитељи, великом већином нисмо учитељи ни наставници. Није ни интернет нити су телевизијски преноси директног укључења наставног кадра у дневни програм. Како ли то све деца прихватају, не могу ни да појмим. Трудим се да им помогнем, да им олакшам пут кроз ово чудно време отуђивања и само се надам да ће се они свега сећати као само једног чудног периода у животу.
Ништа на свету не може да замени родитеље. Ништа не може да замени школу. Учитеље, наставнике, другаре, велике и мале одморе, књиге, оловке и школске торбе и пут до школе по лепом и лошем времену. Ништа не може да замени спортске и физичке активности. Фудбал, школу плеса, двориште, игралиште, вику, грају па и плакање после пада.
Затварање и одвајање од свакодневног живота мора што пре да дође у нормалу. Што пре морамо да прихватимо постојање вируса са којим ћемо живети до нестанка планете коју ћемо делити и вратимо људске контакте.
Има чудака на свету, истина, којима је и пре било лепо кад су сами али су то појединци и нису деца. Будућност је у њиховим рукама (о како то патетично звучи) и ако науче да буду изоловани, да то прихвате као нормалност, људи моји, најебаћемо!
Нема коментара:
Постави коментар