Нисам у неком чудном утиску после гледања неких филмова катастрофе или апокалипсе која само чека да се догоди али Индија је заиста држава, можда чак није једина, у којој здравствене катастрофе заиста могу да се догоде.
Сви нешто чисте, сређују, брискају, полирају и слично. Међутим нико то не ради како треба. Прво, све што је испред куће или имања, није од интереса. Тамо бацају све што им не треба, пљују, просипају, истресају и слично. Једноставно речено, све што је ђубре и што је непотребно, врло брзо заврши испред врата. Не у контејнерима, већ једноставно на улици. Ту се ради о малим стварима, као што су мала паковања неких бомбона и чипса па до великих, као што су покварени аутомобили. Све то остаје на улици. Неко у неком од тог отпада види неку ситну зараду и однесе код себе. Ипак, већина остаје на улици и само се гомила.
Даље, станови, фирме и друге заједничке просторије су стално под метлом или крпом. Током читавог дана неко дође, нешто склони, обрише, пребрише и оде. И опет тако, стално у круг. У неком уобичајеном координатном систему, људи који раде послове чишћења и одржавања дођу или пре радног времена или после, ураде све темељно и како треба и готово. Овде то раде током целог дана и потпуно бесмислено. Ево пар примера. Човек узме онај моп за подове, или како год се то зове али мислим на ону чупаву метлу која добро скупља прашину и стине честице и упија течност и крене са једног краја ходника ка другом. И онда то врти по поду са једне на другу страну, корак по корак и тако иде до краја ходника. Да ли је нешто негде скупио? Јок. Истрљао је и он је своје испунио. Ако је нешто негде и било прљаво, више није тамо где је било већ га је једноставно размрљао толико да се не види али је јебено свуда по ходнику. Онда, тоалет. Писоари, кењаре, све као и нормално. Ту је опет посебан систем чишћења, рекло би се. Није. Узме крпу, пребрише писоаре, под, чесму, површину око чесме и лавабое. Све са истом крпом. Хигијено, ниси никад ни постојала у овој држави. На све стране их је могуће видети, те неуке, необучене и нешколоване људе како раде послове одржавања најбоље што знају а то је најгоре могуће. Могуће изворе заразе само распршују све више. Не тврдим да је потребно користити неке хемикалије или отрове, нису ни они нека велика и сигурна помоћ, али тврдим да се све ово може довести у разумну меру.
Свуда вребају микроби и бактерије. Овакав стил живота је довео Индију ту где јесте а то је да су сви генетски отпорнији на разноразне заразе и тешке болести али то само оне које вребају у Индији. Чим оду негде ван, почињу мучнине, прехладе, упале, запаљења која лече веома дуго. У Индији су сви извори заразе на извол'те. Увек су у додиру са њима. Сви други посетиоци, нису. Зато су сви други ризичне групе које се могу разболети и те болести пренети у неке друге делове света.
Поред свега реченог, има још једна потенционално најопаснија околност. Радна снага је у Индији јефтина. Ма и мање него јефтина и увек на располагању у великом броју. Долазе из свих слојева друштва. Неки знају шта је хигијена, неки не. Због повољности, све велике компаније и светски концерни имају своје погоне тамо. Или неке индијске фирме са којима сарађују. Једни од највећих послодаваца су фармацеутске компаније. Производња лекова, вакцина, инјекција и другог санитетског материјала је веома скупа и нема неке да није негде у Индији. Широм целе државе су. Мали и велики погони. Све врсте лекова се производе. Људи раде за мале паре, колико се придржавају хигијенских прописа, у то не улазим, само знам да им је лако да манипулишу прописима о заштити животне средине који су већ на ниским гранама. Отпадне воде и разноразне друге течности веома брзо завршавају у речним токовима, морима и земљи. Све оне садрже растворене, у веома малој мери, најчешће антибиотике и то се догађа годинама. Сада су реке у Индији једне од оних које имају највећи садржај антибиотика на свету. Чему то све води? Претераној отпорности микроорганизама на лекове и њиховој неприродној мутацији. Неки то зову супербактеријама и сличним звучним именима али не мислим да су те бактерије саме по себи проблем већ у комбинацији са горе наведеним непознавањем основних правила хигијене, сматрам да може доћи до опасне експлозије, неке епидемије. Не великих размера али неке која ће бити од неке уобичајене болести али ће бити фрка око лекова.
Шта знам, можда је ово размишљање због година, можда од страха да се тако нешто заиста не догоди, не знам ни сам. Само имам такав утисак. Сматрам да ово распиривање прљавштине не може довека трајати. Јесте да је историја Индије веома велика, хиљаде година су у питању али све то можда има свој крај.
Биће да су ипак године и родитељство па сам овако забринут. Никад нисам имао овако неке латентно негативне мисли. Још увек сам оптимиста по убеђењу али сада имам вишегодишње искуство. Индијско искуство чак из непосредне близине.
