Некад руски магацин војне опреме, а данас...

                 За то доба, Вилхелм Штофел је био богат човек. 1923. године је решио да отвори погон за прераду текстила.

            Погон као погон, ништа посебно али је у то време било популарно да фабричке зграде дизајнирају познате архитекте. Они су врло често имали и своје предузимачке фирме па су све обављали. Од дизајна па до "кључа у руке". Тако је и Штофел договорио своју зграду са Отом Никелом, који је, од 1910. године, био архитекта на високом гласу. Он је зграду споља дизајнирао, изнутра уредио и изградио. Детаљни Немци ништа не раде "преко ноћи" па је изградња била готова 1927. године, баш у време када је жестока инфлација узимала залет. Штофел није успео ни да покрене производњу како би у потпуности исплатио архитекту. Управо из тог разлога, зграда је припала Никелу. Инфлација или не, дугови се у Немачкој исплаћују. Преко чијих леђа је већ нека друга прича.

                Господин архитекта није имао финансијских проблема па је мудро мировао. Штофел је планирао да му плати позамашну цифру па је он тада добио велику слободу и баш се потрудио. Управо зато је и знао да ће зграда, кад-тад, вредети много више. 1936. године ју је продао фирми која и данас постоји у Немачкој, а бави се продајом намирница. У питању је "Едека". Њихових продавница има у сваком већем месту. Нису "фенси", нису багатела и места која обилазе ноторни алкоси и сиротиња, већ држе неку средину и фино им иде.

                Новим власницима није било ни на крај памети да се баве текстилом, који је постајао све јетинији па су променили намену зграде и мало јој утицали на изглед фасаде. Унутрашњост је потпуно реновирана и направљене су канцеларије којима не требају огромни прозори, те је и спољашност претрпела мање промене. Направили су себи управну зграду. Поред ње, изградили су и велике магацине. Дугачка и висока зграда, са великим вратима са две стране. Веома практично али могли су то да ураде јер су уз зграду добили и велику површину.

           Ко је заборавио, да га подсетим. Други светски рат су Немци званично изгубили и држава им је била подељена на две интересне зоне. Америчку и руску. Котбус је био под руском шапом и свака производња, ма било какав вид предузетништва је био контролисан. Зато је и "Едекина" зграда предата руској управи. Они су од ње и на земљишту око ње направили, и до данас познат, руски магацин. Магацински простор је већ био лепо сређен, а велика врата су омогућавала да се под кров врло лако паркирају и гломазна војна возила. Кад неко дође по робу, ваљало је показати руску присутност и снагу.

                 Како је било Немцима под Русима, то само они знају. Што се мене тиче, свако је добио оно што је заслужио. И једни и други. Руси су стискали Немце, они се довијали и бранили тако да су имали непрестану игранку, која је трајала до 1990. године и спајања источног и западног дела Немачке. Ко је коме дојадио, која је политичка игранка била на подијуму и шта се све догађало, "Едеку" није интересовало. Они су и даље били власници запоседнутог земљишта. Чекали су да Руси оду и добили су све назад. Употребна вредност зграде је била на веома ниском нивоу тако да су они одустали од реновирања и само су користили магацински простор.

                  2007. године је зграда ушла на листу битних обележја града Котбуса па су почела разматрања како је сачувати. Јасно је да је морао да улети неки приватни капитал на сцену па је од 2008. године употребни власник извесна приватна компанија која се бави организовањем пријема, окупљања и којекавих журки. Уз помоћ још једног архитекте, Фреда Ванте, зграда је реновирана са великом пажњом јер је морала очувати што оригиналнији изглед.

                Данас се зове "Контор47". Контор у преводу на српски гласи "канцеларија47" или "подружница47". Тамо је "Ватенфал" организовао окупљање поводом успешности на једном од пројеката. Било је мало прохладно па смо касније ушли унутра. Штета јер је време обећавало а простор је велики. Завршили смо у згради у једној великој просторији која није била вредна фотографисања.

Кога не мрзи да чита и преводи, овде је нешто детаљније описана историја ове грађевине.

"Фронтални" поглед на магацин. На свим великим вратима се виде мања, нормална па се лако схвата величина.

Поглед са стране на читав магацин...

А унутра... Некад храна и пушке а данас столови за свадбе и весеља.

И изнутра постоје браве и забрани. Само Руси знају зашто.

Врата с друге стране. Дупло ужа од предњих али данас су излаз у баштицу са столовима. У случају пијаних гостију, просто савршено решење.

Историјски остаци. Кад изгураш ова кукавна колица пуна, нечега, ваљало се одморити на неудобној лежаљци. Чим легнеш, изломиш кичму па одма` пожелиш да радиш.

Аево и стола са столицама. Сто је нови а столице су направљене од старог корита за прање веша.

Поглед на баштицу иза. Удобно ушушкана.

Неко од гостију се, вероватно, запио па је заборавио бицикл и није дошао по њега. Оставили су га са стране. Можда се сети где га је оставио.

Фасада "по Никелу".

У подруму, ходник испред тоалета, има још историјских остатака. Столице из неког биоскопа или позоришта, старо позоришно осветљење, колица за робу, нека машина за обраду текстила и пар столица.

Оно одозго, мало детаљније.

И пар кофера, поред столице за ситну децу.

Лампа и та нека машина, поред чврсто замандаљених врата од подрума.

А ево како све изгледа кад падне мрак...

Зграда ми је сад знатно, знатно лепша. Опет, нисам из предратних година па вероватно и не каирам шта је тад било "фенси", јеби га...

Леп детаљ, ништа више. Ове лежаљке су ми поквариле фотку, признајем. Мрзело ме да их мичем.

Баштица предвече. Још је готивнија.

  

Српски путокази

          Лето. Не сећам се тачно које године али негде око 2003. године. Салетов млађи брат је кувар, и то добар, а баш тог лета је био "између послова" јер није хтео да иде у Црну Гору, па је пронашао посао код Салетовог ортака, Владе, који је тог лета желео да се опроба као ресторанџија. Ова реч најбоље описује чињеницу да је човек, који се иначе бави компјутерима и свом том млатимудијом, хтео да на брзину заради неку кинту током летњег периода у Врњачкој Бањи кроз неки мали ресторан брзе, италијанске, хране. Прецизније, пице на све начине. На пољу италијанске кухиње Салетов брат бриљира. Развлачење пице је за њега "мачији кашаљ". План, дакле, није могао да омане.

             Имао сам времена јер нисам био стално запослен па сам решио да Салету правим друштво. Што да не. Седосмо у његов 15 година стари Ауди који био пун и бензина и плина па полако...

- "Којим ћемо путем? Шта си смислио? Твој је ауто, ти возиш..."

- "`Де знам. Нисам сигуран. Влада ми је причао за неки паралелни пут, поред ауто-пута, да избегнем плаћање путарине, али нисам сигуран куда се иде, јебем му матер..."

- "Брате, кад већ ниси сигуран, идемо лепо ауто-путем, изађемо код Баточине, чини ми се, или негде већ где будемо видели таблу за Врњачку бању и то је то. Зајеби тај пут кад ни не знаш куда се иде."

- "Ок, идемо ауто-путем."

               После два сата, мање, више не сећам се тачно, стигли смо где смо и хтели. Кувар је спремио тако добре пице да је било... ма брука једна. Више сира, више шунке, маслинке хоћеш-нећеш... све је било по избору. Увалисмо гузице у неке удобне столице, полу фотеље, и у том стиже о `ладно пиво. К`о вештичија сиса. Легло је, само тако. Нисам ни једној будали опалио шамар али кажу да је осећај ту негде. Ја сам посркао и једну горку, турску и док је поглед скренуо на сат већ је било довољно. Ваљало нам је назад.

- "И, Сале, којим сте путем дошли?", упита Влада.

- "Ауто-путем. Да га јебем али не могу да сетим оне твоје козје стазе."

- "Не рисе да сте плаћали путарину!? Е јебем те ненормална... Јесам ли ти лепо објаснио? Јесам. А идеш пола сата дуже него да си платио. Који си ти..."

- "Добро бре, који ти је, шта се нервираш? Нисам па нисам. Шта сад. А и објаснио си ми пре десет дана. Ја не знам јесам ли ишао да кењам јуче а још треба да се сетим твојих лепо-десно по Србији! `Си нормалан!?"

- "Не кењај већ слушај. Идеш прво овде..." и ту је почело кривина ова код оног дрвета, па код тарабе лево, па код оне куће десно, па како је све једноставно јер нема раскрсница већ су све полукривине са малим искључењима, ма не мож` да омане. Ја сам се сморио после пет минута приче.

- "Сале, брате, пратиш ли га?"

- "Да! Што?"

- "Ја не. Опрости Довла али ја појма немам куда се иде после трећег скретања код неког старог храста, мајке ми."

- "Е онда ме не прекидај! Дај да објасним Салету. Он и овако и онако вози. Је л` тако?"

- "У реду је, бре, немој да се нервираш. Причај му, није фрка. Ја знам где је ауто-пут, ево и путарину ћу сам да платим ако треба, а он нек` памти ове путоказе. Или боље нек` запише на неку салвету..."

- "Не јеби! Настави Владо..." 

И наставио је. Причао и причао а Сале је све памтио, како рече. Није се још смркло јер је било лето али смо кренули. Требало је препознати све оне путоказе.

- "Сале, последњи пут те питам. Којим ћемо путем?"

- "Идемо овим Владиним, шта фали. У принципу је једноставно. Идемо прво овде и онда наиђе једна ипсилон раскрсница на којој скренемо десно..."

- "Добро, добро, зајеби ме сад тих непознатих. Вози ако знаш куда идемо."

- "У је... ал` си надркан, смири се."

- "Нисам, који ти је? Ти возиш, твој је ауто и ако хоћеш иди и преко неког орања, заболе ме, само немој после мени да се жалиш."

- "И као ниси надркан, а? Е..."

- "Не кењај и вози! Дај да стигнемо до Београда док смо још млади, ок?"

Лагано стигосмо до његове ипсилон раскрнице.

- "Је л` видиш? Је л` лепо рек`о човек. И сад десно. Лако је..."

- "Јашта него лако. Овога се и ја сећам. Сећам се још пар следећих скретања а онда се уздам да ти нешто остало у глави од свега онога."

Следећа раскрсница, опет десно, онда дође она код великог, старог храста, ту лево и одмах после тог скретања је престало моје памћење. Уживао сам у крајолику уз музику са у-ес-бе-а јер је радио већ имао проблема да ухвати сигнал. Србија има баш лепу природу. Понегде и превише али то неодржавање, срећом, не може да створи џунглу, јеркад-тад дође зима. После дужег кривудања, чуо сам Салета.

- "Куд сад у пизду лепу материну!?"

- "Шта је бре? Скрени лево или десно. Право је ливада и краве. Знам да си ветеринар али..."

- "Немој да ме зајебаваш већ помози! Влада ми није ни једном споменуо ову "Т" раскрсницу, у пичку материну..."

- "Па добро, можда си негде пре омануо скретање. Дај да се вратимо па поново, а?"

- "Ти бре ниси нормалан!? Да се вратим!? Једва сам се сетио и до овде да стигнем а ти би да се враћамо!?"

- "Ко је сад нервозан? Смири се, `леба ти, па полако."

- "Еј! Смирићу се кад нађемо прави пут, ок?"

- "Добро, добро... Ено неке жене, дај да њу приупитамо. Добар дан госпођо."

- "Добар дан момци. Шта се догодило? Да се није ауто покварио?"

- "Пу, пу... није него нас интересује на коју страну да скренемо. Ка Београду."

- "А то. Лево. И онда сте на правом путу. Ићи ћете мало около, знате?"

- "Нема везе. Значи, лево, је л` тако рекосте?"

- "Јесте, јесте. Само лево и полако. Срећан вам пут.“ 

- „Хвала, довиђења. Ето видиш. Жена зна куда да идемо. Не паничи већ се усредсреди на упутства.“ 

- „Која курчева упутства кад се овога не сећам!? Питај бога која је следећа раскрсница...“ 

              Нисам више ништа смео да га питам нити да коментаришем. Ситуација је напета и не желим да је чиним још гором. Ћутао сам, слушао музику и Салетово гуњђање... После пар скретања, наиђе још једна мука. Нисам имао појма да је мука у питању већ сам чуо следеће. 

- „Е јебем ти и Владу и упутства и мене који га слушам! Па ја сам највећи магарац и кретен кад идем овим вукојебинама! Овде бре нема ни имена села ни куда ни где сам пошао ни... ево, немам више ни сигнала ни на јебеном мобилном, у пичку лепу материну да се тера и он и његов ресторан у курчевој Врњачкој Бањи! Сврати, супер је овде... ма да! Сврати, а како да се вратим!? Ко зна где је сад ауто-пут, матер му јебем...!?

                  Није било тешко схватити да је зажалио због своје одлуке. Посматрао сам га, не желећи да га још више мучим јер би могао и да ме избаци напоље. Боље да ћутим. Морао сам да проговорим. 

- „И? Шта ти мислиш? Где би сад могао да буде тај ауто-пут? Ти си увек био онај у друштву који мисли и планира унапред.“ 

- „Јеби га, Сале, ја сам био спреман на ауто-пут. Ово... шта да ти кажем. Мораћемо да питамо некога. Ако нико не наиђе, покуцаћемо на врата па ће ваљда да нас упуте куда треба...“ 

               Ја још нисам ни реченицу завршио кад ето га неки чикица. Лагано се шеће, пребацио мотику преко десног рамена, леву руку гурнуо у џеп од радничких панталона и звиждуће. 

- „Добар дан. Можете ли нам помоћи?“ 

- „Добар дан. Извол`те. Шта треба? Да се није ауто покварио?“ 

- „Није, није, хвала на питању, треба нам помоћ око смера ка Београду. Куда да идемо?“ 

- „А то. Лево. Нема грешке. Је л` то све? Журим па ако је то све...“ 

- „Јесте, хвала и довиђења.“ 

- „Довиђења.“ 

- „Дакле, Сале, вози лево или ћеш десно? Мислим, хоћеш ли да га послушаш или слушаш неки свој унутрашњи глас?“ 

- „Еј, немој да ме јебеш, знаш? Избацићу те напоље па ти онда прати свој унутрашњи глас, може?“ 

- „Де, де... шта се љутиш одма`... `Си нервозан к`о лептир...“ 

                    И одосмо ми лево. После смо питали још неке људе. Једног типа који је наишао из супротног смера у џипу, а регистрацију нисмо ни погледали бар да видимо ка ком граду се крећемо, неки брачни пар који је кренуо у шетњу кроз природу, викендаши и неку дечурлију, којима нисмо поверовали ни реч. Да смо њих слушали, стигли би на Марс. Последња коју смо упитали за смер је била једна бакица. 

- „Помаже бог мајко. Можемо ли да вас упитамо нешто? Треба нам помоћ.“ 

- „Бог вам помогао децо. Може, што да не може. Да вам се није покварио ауто?“ 

                 Шта је свима данас са овим питањем, који курац? Да ли је могуће да се овде толико аутомобила покварило... 

- „Није, ауто је добар али смо се ми, искрен да будем, изгубили. Куда за Београд?“ 

- „Аууу децо драга, па ви сте баш залутали.“ 

                 А Сале... кад у том моменту није експлодирао, никад неће, али сам се окренуо ка њему и смирио га погледом „који ти је курац, пусти жену да прича“. 

- „Овим путем даље, десно, стижете до врха брда а онда идете низбрдо ка ауто-путу али не бих вам баш саветовала да идете даље. Боље се вратите. Тамо ја без трактора не би` ишла... Ако је поток надошао, тешко ћете га прећи а мост је у баш лошем стању.“ 

              Брдо!? Козје тзв. тракторске стазе!? Поток!? Мостић!?... Иако нисам пазио „на часу“ навигације код Владе, ових детаља се не сећам. 

- „Хвала вам. Идемо онда десно. Шта ћемо сад. Ту смо, где смо. Хвала вам.“, рече Сале а бака му отпоздрави и кренусмо. 

              Бака није лагала. После пар минута асфлат је био све лошији и лошији. Рупа је рупу стизала а кад је рупа нестало, нестало је и асфалта. Наследио га је макадам. И то онај најгори са крупним камењем. А он је био још и добар. После макадама смо наставили путем који је више личио на два канала за точкове који су били толико дубоки да је под Аудија гребао по земљи. Зато је Сале читаво време маневрисао и избегавао канале. Срећа те је било лето и земља је била сува. Да је било кише... Да је било кише онај поток био био већи од кинеског зида за Ауди. Овако и није изгледао велики и дубок. Изашао сам напоље, проверио дубину и би стварно мала. До чланака. Десетак метара даље је стајао, назови, мост. Нешто налик њему је био склепано од свакаквих дасака и дебала. Преко њега прећи би била права авантура. Као што рекох, није било кише. Поток, иако није био дубок, довољно је усекао себи корито па се пут прво стрмо спуштао ка њему а онда се ваљало стрмо и попети. 

- „Пази, ауто је твој и ти се питаш али да ли заиста, заиста желиш да се спустиш овуда?“ 

- „Да! Назад не идем па нек` иде све у пичку лепу материну! Наводи ме куда да возим.“ 

          Иако неутренирани, силом прилика смо постали пар који се разумео само погледима и малим покретим руку. Миц, по миц, и Ауди се нашао на другој страни. Нервозу, која је заузимала већу запремину од возила, је наследила неописива радост. Као да смо освојили Маунт Еверест. 

- „То брате, идемо! Јуху!“ 

- „`Ало бре, Сале, шта се толико радујеш. И мени је драго али смањи доживњај. Шта ако будемо морали да се враћамо јер не буде пута после брда, а?" 

- „Не баксузирај. Је л` бака лепо рекла да идемо овуда? Јесте? Дакле...?“ 

- „Који си ти цар! До пре пар минута си сиктао као змија а сад је као баба била у праву. Чак си хтео да је бијеш... „ 

- „Али нисам! Добра је била бакица. Куд је не упита за име...“ 

- „Што је ниси питао и за број мобилног, па да изађете негде, а? И овако немаш рибу. Лудаче...“ 

- „Који мобилни кад нема сигнала, шта ти је?“ 

                Баш вала, шта ми је. И тако смо ишли низбрдо. Они канали су се претворили у макадам, он у рупу до рупе и на крају би леп асфалт. Изађосмо на ауто-пут и платисмо и путарину. Испало је да смо се вртели у круг око брда, освојили врх тог брда и укључили се на ауто-пут где смо то могли и без овог срања. 

- „Јебеш ми матер ако нас нису сви до једног данас зајебавали!“ 

- „Осим бакице. Она је била искрена.“ 

- „Јесте. Куд је не упита за име...“ и зазврја му мобилни. Нађе мрежу и појавише се силне поруке. Од Владе и његове мајке. Све извештаји о пропуштеним позивима.Док је држао телефон у руци, он зазвони. 

- "Хало кево... да, да, добро смо, не брини се, стижемо. Ма... чекај да ти кажем, полако. Добро смо, чујеш ли ме. Мало смо уживали, није нам се журило кући. Аха, а звао те Влада, је л`? И шта ти је рекао? Аха, да ћемо брзо кући... Дај бре кево, откуд он зна, па није ме он возио... А и то ти је рекао. Пречицом је брже. Нема он појма, кево, причаћу ти кад дођем. `Ај` ћао, ћао... ма нисам љут, ћао."

                 Опет зазвони. Влада.

-  „Еј, ћао. Па где сте ви? Звала ме твоја кева сва успаничена. Ја се чуо са њом јер тебе нисам могао да добијем да ти кажем да си заборавио дукс овде па ћу га ја донети за који дан. Је л` ти то још увек возиш? Требао си одавно да будеш гајби...“

- "Једи бре говна и ти и твој пут и сви они сељаци уз пут, знаш!?"  

            Кратак покрет палцем и прекид везе док је бацао телефон иза задњег седишта. Нисам имао срца да га зајебавам и да му у том тренутку кажем: "Јесам ли ти одмах лепо рекао да идемо ауто-путем?" јер ми је он један од најбољих ортака које сам у животу упознао.

Чудни дани

            Субота вече. Ускоро ће 22ч, Малена се истуширала, отишла да легне и одмара, јер бити трудан и није баш толико лак посао, Мирко је услео да заспи иако му је зачепљен нос од прехладе а синоћ је имао и стомачне проблеме, а ја? Шта ја радим? Већ треће вече за редом седим у полумрачној просторији, са лицем осветљеним светлошћу са компа и куцкам. У ствари, премишљам се и размишљам одакле да кренем. Где је почетак ове приче? Крај се сигурно не назире, јер ко зна шта ме још чека у животу.               
              Волим филмове а "Чудни дани" из 1995. године са Ралфом Фајнсом и Анђелом Басет у главним улогама ми је један од омиљених. Ипак, овог пута нећу о њему. Кога интересује, нек` се потруди да га купи или "скине" са нета. Протеклих пар седмица су били моји чудни дани. Немам "сто" година, нисам преживео први и други светски рат али сам видео довољно излазака сунца што ми даје за право да говорим о животним ситуацијама. Бар о мојим. Никада до сада у животу нисам имао слична осећања и искуства.

                Када сам стигао у Немачку, што није било пре пар седмица већ пре шест година, био сам пријављен у једној од централних немачких држава. У Рајланд-Фалцу (Rheiland-Pfalz). Ипак, све време сам радио на западу Немачке, у држави Северна Рајна-Вестфалија (Nordrhein-Westfalen). Тачније, у Дортмунду. У то време сам га из "милоште" звао "јебени Дортмунд". Разлога за овај епитет је, тада, било више. Био сам сâм, у стану који је био веома мали и налазио се у крајње турском крају, на посао сам ишао као попишан јер је газда колегама Немцима напричао и да сам експерт и да немачки говорим к`о српски и, као вишња на вр` торте, нисам имао ама баш никакву сигурност, а киша пада сваки други дан. Кад год сам упитао послодавца докле ће ово овако, одговор је увек гласио: "Не брини! Следећих неколико месеци ћеш имати и посао и стан." Уз обавезно другарско намигивање и тапшање по рамену... И како то обично бива, све је то пукло к`о тиква! Током тог смарања у Дортмунду сам упознао Малену и нисам имао више дилема шта ми је чинити. Породица мора бити обезбеђена! Посао се појавио на крајњем истоку Немачке, у Котбусу. Брзо смо се организовали, отишли тамо и лако нашли стан јер су Руси по целом ДДР-у правили сличне зграде са истим становима. За самце и породице са једним и више деце. То нам је олакшало, потенцијално, веома зајебану ситуацију. Колеге са запада, Немци, су почеле да ме трују да је на истоку зајебано, те тамо нема посла и тако даље све до "лоших људи". Као да тамо више није Немачка. Предрасуде су чудо, чудо! Тамо смо наишли на уобичајену немачку "хладовину" у неким блискијим међуљудским односима али и на изненађујуће велики проценат непознатих људи који су у свакој ситуацији веома љубазни и спремни да помогну. Чудан спој али је тако. Тамо је у ствари било зајебано јер нити смо знали град, нити смо познавали било кога, али баш никога. У почетку је било на посао, с посла и ништа више. Малена није имала чак ни овај луксуз. Готово депресивно, зар не?

            Три године смо провели у Котбусу, који се сматра за већи град у Бранденбургу (Brandenburg). Био је и већи али потрага за послом "крњи" читав исток. Осим Берлина. Он је посебна прича и стварно немам ни времена ни жељу да трошим речи на "острво" у бившем ДДР-у. Време проведено тамо смо искористили на најбољи могући начин. Родио нам се Мирко, љуби га мајка. Мала дигресија: сада му лагано избија карактер на површину и, чини се, биће зајебан играч док не крене у вртић, а мени се чини и да ће у животу много да иде главом кроз зид. Шта да му радим... што је мој ћале мени говорио: "И да си од гована, мој си!" Волим га и бићу му подршка у век у животу, а карактер... Па шта да му радим. Елем, Малена је тамо тражила посао. Неки, негде и све што је нашла је била смешна сатница. Посматрано у Немачким оквирима. 4€ на сат. Разлог за ово је блискост Пољске чији становници раде за још мање и говоре да им је то доста јер им је гајба преко границе а у Немачку сврате да одраде шта имају. Кога брига што сјебу пола кад су јефтинији... Исток је, с те стране, стварно сјебан. Нема шта да се каже. Једина оаза могућности је опет онај, горе поменути, Берлин. Нисмо успели ни да нешто проширимо круг познаника. Осим једног "мешаног" брачног пара. Немац и Пољакиња. Заиста сјајни људи. С њима ћемо остати у контакту колико год је то могуће. И то је то. Нико више нам није прелазио праг. То нам је било чудно с обзиром да никад, али никад, нисмо прошли поред некога у комшилуку а да нас није веома срдачно поздравио, прозборио коју типа: "Како је комшија данас? Је л` слуша онај мали, а? Поздрави жену.", и слично. Да неко уђе у зграду, која има десет спратова и четири стана по спрату, и да се не окрене да погледа иде ли ко, да којим случајем не налети на затворена врата пред носом, се није догодило. Увек је било придржавање истих, чекање уз "Добар дан" или неки краћи поздрав ако је неко млађи у питању. На послу су били класични. Нисам више ни очекивао, признајем. Јесам полагао неке веће наде али и боље ми је кад ме на послу уважавају као доброг колегу него као "вр`" ортака.

             Једног дана ми је стигао мејл у којем ме позивају назад у Дортмунд. Не преко оне фирме из Рајланд-Фалца, не преко неке друге већ директно од великих. Ух! Ствар је озбиљна и Малена и ја смо имали пар веома озбиљних разговора поводом понуде која је стигла, некако, из ведра неба. Истини за вољу, чим је прошао мој пробни период у Котбусу, и компанији Ватенфал (Vattenfall), почели смо да размишљамо о чињеници да ћемо се кад-тад преселити. Од тада ни једну већу кутију нисмо бацили. Ваљаће нам за селидбу. Пар пута сам ишао на разговоре, доносио потребне папире, радио тест познавања енглеског језика јер се ради о интернационалној компанији, и у договору са Маленом, донео одлуку да дâм отказ и да се припремимо за селидбу. После јављања ове одлуке компанији Уде (Uhde), која је део концерна Тисен-Круп (ThyssenKrupp), следећи коме сам исту саопштио је био мој надређени у Ватенфалу. Мало је рећи да је био изненађен. Застао је и није знао шта да каже. Кад је проговорио почео је да ме запиткује око разлога моје одлуке. Био је у чуду јер, како је сам рекао, није видео никакав знак мог незадовољства. Нисам му ни покушавао објашњавати моје виђење проблема јер је он Немац у Немачкој а ја странац и нема ту сличних погледа ни ставова. На овом свету су нам се путеви пресекли само зато што обојица радимо у истој фирми. Ништа више. Ипак, успео је да ме изненади потпуном срдачношћу и непосредношћу. После мог става да је ствар коначна, слегао је раменима и рекао ми да му је заиста, искрено, жао и да ако икад променим став, ако ми ишта у животу лоше крене, да му се обратим јер ћу у Ватенфалу увек бити добродошао. Потрудио се и да добијем заиста одличне препоруке. Ласкало ми је што ми тако нешто надређени говори али се ту ужитак завршавао. Ја сам већ био орјентисан на тражење стана на другом крају Немачке. Свим колегама сам купио по поклон које су Малена и Мирко донели. Свако је добио нешто што сам сматрао да му/јој треба или да је, на неки начин шаљиво. Нпр. колега из канцеларије пије чај а нема чајник. Добио га је. Други обожава фудбал и ватрени је навијач Енергија из Котбуса као и Баварског Минхена па сам му купио дечију слагалицу од 300 комада, са сликом прве поставе Минхена за ову сезону. После овог потеза су сви постали другачији. У тренутку сам стекао утисак да су ме потпуно другачије замишљали и да су тек тад схватили с ким су радили. Знао сам да је секретарица организовала, као и увек, скупљање кинте за опроштајни поклон али то није утицало на моју куповину поклона и организовања опроштајне "закуске". Сендвичи, салате, шницлице "на чачкалицу", шампањ-вино, сокови и нешто колача. Секретарица је упитала колегу, који је са мном дошао у Котбус и Ватенфал, Србина, шта нам треба. Он је био искрен и кратак: "Паре! Човек се сели, не треба му још један велики поклон који ће морати да транспортује." Она је већ знала да ја волим аутомобиле и ево шта сам добио.

  

Не знам колико се јасно види али у питању је дрвени модел универзалног Мерцедесовог камиона Унимог, иначе легендарна дечија играчка из доба ДДР-а, натоварен са кутијама направљеним од правих новчаница. Три кутије а у свакој је било и металних еврића. Секретарицу није мрзело да на нету нађе како се праве кутије у "оригами" стилу и на тај начин ми најелегантније поклони кеш. Ја се не бих увредио и да ми је дала коверту пуну новчаница али је она ову ситуацију решила на сјајан начин.
                Пар дана пре, и пар дана после, ове опроштајне клопе и свечаног давања поклона догодило се пар, за мене, необичних ситуација. Прво је један од колега, као случајно, свратио до моје канцеларије да ме упита како сам, шта радим и тако. Умеју Немци кад немају посла овако да троше време па ми то није било чудно. Међутим, овај пут није била случајност. Дошао је баш кад сам ја био сам у канцеларији и кренуо са причом. Било му је тешко што напуштам фирму. Испричао се, тј. изјадао, и отишао из канцеларије са сузама у очима. Било ми је тешко да поверујем у оно што сам доживео. Који дан потом је свратио још један и на сличан начин се понео као претходни. Није било суза ни сете али је желео да ми, у четири ока, пожели срећу у животу и каже да га позовем кад се будем селио. Зна да је Лела трудна, да је Мирко мали и да немам много познаника па се понудио да и он "потегне", кад затреба. Први пут сам доживео да ми неки рођени Немац, овако отворено, и бесплатно, понуди помоћ. Захвалио сам се и позвао га на тад селидбе. Дошао је и није "кривинарио" већ напротив, потегао је баш мушки. Када сам проследио циркуларни мејл у којем сам све позвао на клопу, почела је навала послова које треба да одрадим. Бићу доступан још само десетак дана а посао су почели да ми дају, не лопатом, већ шлеперима! Нисам стизао ни кафу да попијем... Као да су тек тад схватили да идем. До тада сам се као шалио, је л`? Нисам могао да верујем. Један за другим су, са понизним погледима и речима, стизали у канцеларију и молили ме, буквално тако, да им одрадим шта треба јер је други колега из Србије на одмору а ја идем и они сумњају у друге! Па неће после мене бити потоп, људи шта вам је, бре!? Опет ми је ласкало што сам оволико био цењен али сам их тих дана и замрзео што им недостаје тај осећај за етику већ дај њему, он ће. Ускоро иде и дај му да рмбачи док је ту. После клопе и кратке говоранције, пар дана сам налазио поклоне на столу.

Овако сам их нашао...

А овако су изгелдали кад сам их отпаковао. Оба су од истог човека, оног што је и сузу пустио. Модел мотора је за мене, јер сам и ја њему поклонио Кавасаки Нинџу, па се реванширао а дрвене слагалице су за Мирка.

Класичан Шпревалдски (Spreewald) поклон. У моделу чамца којим се туристи возикају каналима је теглица киселих краставчића, који се спрема на неки њихов типичан начин (не волим сирће па их нисма ни пробао, јеби га...), теглицом рена и "шнапса" од шљива (шљивовица у покушају). Поклон од колеге из канцеларије.

Ко не прати фудбал није никад ни чуо да ФК Енерги из Котбуса (FC Energie Cottbus) а његов велики навијач је колега које је добио ону слагалицу. Овај "фан сет" је од њега.

Добио сам од једне старије колегинице и једну књигу о лепотама целог округа око реке Шпре, која пролази кроз читав регион, али је из неког чудног разлога нисам фотографисао. Ови гестови су тек били неочекивани! Као да нису у питању Немци. Ах да, ако питамо екипу са запада, они су "лоши људи". Последњи дан сам радио скоро десет сати да одрадим оно што су ме молили. Одрадио сам, поздравио се и отишао.
               Западни Немци су се испоставили као веома надмени. Имају више новца, боље су фирме, веће могућности и за посао на бело али и "на црно" и ту нема шта. Та, рекао бих "имућност" их је још више осакатила. Пази се на то који ауто возиш, да ли има накурчене точкове, боју, па да ли си се ошишао код фенси фризера, које марке ти је одело, мајица, ципеле, јакна и тако даље. Међуљудски односи су баш типично немачки. Као по дефиницији. Хладно. И у погледима и у односима. Ма скроз. Још од тражења стана сам наилазио, тј, нисам наилазио на обично људско разумевање. "Добар дан. Зовем из Котбуса и интересује ме ваш стан. Да ли можемо да се договоримо око термина за посету?" "Одакле долазите!?" "Из Котбуса." "Где је то?" "На истоку Немачке, око 600 километара од Дортмунда." "Аха. Да није проблем. Можете сутра да дођете да га видите." "Опростите али рекох да сам поприлично далеко и ако бисте могли неки други дан..." "Жао ми је! Сутра је једина могућност." "Ништа, хвала. Довиђења." "Ту-туууут. Ту-туууут." Е јеб` га. Оваквих разговора је било колико нећеш. Три пута сам ишао својим колима, једном сам изнајмио рент-а-кар и последњи пут сам изнајмио и комби да би све стало. Због лудила сам, само на трошкове "иди ми, дођи ми" потрошио око 1500€! Ипак, нађосмо стан. 75 квадрата. Мирко сад има своју собу, ми своју плус дневна и трпезарија. Одлично! Зграда мала, осам станова у баш фином крају. Чинило се да ће бити и онако, другачија, кућевнија варијанта. Ма јок. Већ после пар дана смо схватили да само нас двоје, Малена и ја, другим у згради говоримо "Добар дан" и придржавамо врата. То што она већ има стомак који је тешко за превидети их није спречило да, за мало, удари носом у улазна врата. Тешко ли их је придржати, мајко мила. Разлика се види. Овде, на западу, сви нешто журе или глуме да журе, сви су нешти курчево запослени, немају времена док су источњаци доста другачији. Људскији. Сад може да ми прича шта год ко хоће али мени су ствари доста јасне. Замало да заборавим на епизоду из општине приликом пријаве боравка у Дортмунду. Пре ове пријаве, то сам већ чинио у обе горе поменуте државе, што се сматра неком врстом обавезе, и никада нисам због тога морао у Биро за странце. Пријава боравка па онда даље. И то иде, онако, глат. Дођеш, узмеш број, причекаш мало, покажеш уговор о стану и то је то. Платиш 5€ папир, наравно. У Дортмунду смо ем били одмах послати у Биро за странце ем су нам тражили и биометријске фотографије! За пријаву боравка, еј!? Па нисам дошао визу да решавам већ да се пријавим. Ма јок. Чим немаш немачку сошку, мрш` тамо. Добро, сачекамо ми тамо и дођемо до неке апсолутно надркане шалтеруше. Никад нисам видео толики ниво надрканости, кунем се. Одрадила је пријаву без речи, јебе јој се за слике, јебе јој се за уговор о стану, и дала нам папир на којем је било само Маленино име исправно написано. Ајд` да сам јој диктирао па још и да разумем али имала је ем наше пасоше, ем је имала и попуњен образац у којем је стајало ко смо и шта нам треба. Мирко је био МирЦо а ја сам имао погрешно презиме. На молбу да ми папир поново одштампа јер ми се чини да ми нико неће веровати да је она РУКОМ исправила своје срање, одбрусила ми је да не може поново да иде у систем и да ће ми свако веровати. Тек на моје инсистирање, добио сам неке печате поред исправки. Гору пријаву боравка нисам још у животу доживео. А да. На визе нам је налепила нову адресу. И то је то. А слике? Ма кога бре боле... Имам још пар ствари да обавим и ако будем имао проблема, имаће их и госпођа Волф, свега ми! Пријављиваћу је коме год будем имао и коме год будем могао! Даље, куписмо намештај. Не сав јер нисам баш толико имућан, али га чекамо три јебене седмице. Куписмо кухињу по мери. Њу смо пазарили приликом једног од ранијих долазака али је чекање на њу око 6 седмица! Сада смо у стану који ја зовем "сређени магацин". Јер кад смо дошли, све смо набацали па смо пар дана имали проблема да нађемо где нам је шта. Миркова соба је опремљена али све остало је... у кутијама.
              И тако ћу ја до мог првог радног дана у наредној фирми, 1. новембра, дане да проводим са мојом породицом, да се шеткамо по Дортмунду, кад не пада кишурина и да се трудимо уживамо у сваком заједничком тренутку. На истоку нисам оставио неке пријатеље. Нисам оставио имање, мајку, родбину... али не могу да се отргнем осећају да сам изгубио нешто, да сам дошао на лошије. У лошију околину, међу лошије људе али да ли је заиста тако? Или је Малена у праву када каже да ми, опет, треба времена да се навикнем на (стару)нову атмосферу? Све у мени је у неком стању хаоса. Драго ми је кад видим да је Мирку ова селидба била неприметна, да му ништа не фали, да је срећан као и да је Малена иста, као пре, али унутра... Не волим селидбе. Не волим стално да се кућим. Бар не с једног на други крај Немачке. Да је исти град у питању, све ово бих лакше поднео, чини ми се. Овако... Не знам. Осећам се веома, веома чудно.

Рођендан

           Нисам од јуче. У било ком смислу. Али има дана кад нисам баш потпуно емотивно задовољан. Можда ће неко да помисли да то има везе са женом и дететом. Они су моје највеће среће и не прође ни трен у мом животу а да нисам захвалан, богу или већ коме треба да будем захвалан, што су уз мене. У мом случају то има везе са, како га ја од милоште називам, претходним животом. Животом у Србији.

            Неко ће рећи да ме дрма носталгија. На то могу да одговорим само са: "Немаш појма. Не познајеш ме довољно."

                Једноставно је. Данас је рођендан једном од тројице људи који су били, и јесу, моји најбољи пријатељи. Ма они су три најбоља мушкарца која сам у животу упознао! Е па ја нисам у могућности да му тај рођендан честитам... Бар не уживо. И због тога се осећам лошије. Последња година у којој сам му, уз стисак руке и тапшање по леђима, честитао рођендан, а и он мени, је била 2006. година. Није да ми недостаје сам чин честитања, већ се ради о томе да се на овај дан замислим о свом животном путу. Куда сам ја отишао, куда он, а и колико је све добро испало па смо још увек у могућности да се, бар с времена на време, видимо и попричамо. Просто је невероватно да се шест година нисмо састали током рођендана. Место не игра никакву улогу. Могли смо и на Месецу да се састанемо, није фрка. Недостаје ми та тзв. рођенданска атмосфера. Можда ипак и јесам носталгичан. Али за пријатељима...

             Ко нас јебе кад се нисмо родили око великих црквених, а бога ми и државних, празника кад сваки ЕУ-овац иде на одмор, па и ми, странци.

               Заиста ми је тешко да опишем моја збркана осећања ових дана. Чудни су ово дани, заиста чудни...