Кафана "Код Дајца": Некад руски магацин војне опреме, а данас...

За то доба, Вилхелм Штофел је био богат човек. 1923. године је решио да отвори погон за прераду текстила.

Погон као погон, ништа посебно али је у то време било популарно да фабричке зграде дизајнирају познате архитекте. Они су врло често имали и своје предузимачке фирме па су све обављали. Од дизајна па до "кључа у руке". Тако је и Штофел договорио своју зграду са Отом Никелом, који је, од 1910. године, био архитекта на високом гласу. Он је зграду споља дизајнирао, изнутра уредио и изградио. Детаљни Немци ништа не раде "преко ноћи" па је изградња била готова 1927. године, баш у време када је жестока инфлација узимала залет. Штофел није успео ни да покрене производњу како би у потпуности исплатио архитекту. Управо из тог разлога, зграда је припала Никелу. Инфлација или не, дугови се у Немачкој исплаћују. Преко чијих леђа је већ нека друга прича.

Господин архитекта није имао финансијских проблема па је мудро мировао. Штофел је планирао да му плати позамашну цифру па је он тада добио велику слободу и баш се потрудио. Управо зато је и знао да ће зграда, кад-тад, вредети много више. 1936. године ју је продао фирми која и данас постоји у Немачкој, а бави се продајом намирница. У питању је "Едека". Њихових продавница има у сваком већем месту. Нису "фенси", нису багатела и места која обилазе ноторни алкоси и сиротиња, већ држе неку средину и фино им иде.

Новим власницима није било ни на крај памети да се баве текстилом, који је постајао све јетинији па су променили намену зграде и мало јој утицали на изглед фасаде. Унутрашњост је потпуно реновирана и направљене су канцеларије којима не требају огромни прозори, те је и спољашност претрпела мање промене. Направили су себи управну зграду. Поред ње, изградили су и велике магацине. Дугачка и висока зграда, са великим вратима са две стране. Веома практично али могли су то да ураде јер су уз зграду добили и велику површину.

Ко је заборавио, да га подсетим. Други светски рат су Немци званично изгубили и држава им је била подељена на две интересне зоне. Америчку и руску. Котбус је био под руском шапом и свака производња, ма било какав вид предузетништва је био контролисан. Зато је и "Едекина" зграда предата руској управи. Они су од ње и на земљишту око ње направили, и до данас познат, руски магацин. Магацински простор је већ био лепо сређен, а велика врата су омогућавала да се под кров врло лако паркирају и гломазна војна возила. Кад неко дође по робу, ваљало је показати руску присутност и снагу.

Како је било Немцима под Русима, то само они знају. Што се мене тиче, свако је добио оно што је заслужио. И једни и други. Руси су стискали Немце, они се довијали и бранили тако да су имали непрестану игранку, која је трајала до 1990. године и спајања источног и западног дела Немачке. Ко је коме дојадио, која је политичка игранка била на подијуму и шта се све догађало, "Едеку" није интересовало. Они су и даље били власници запоседнутог земљишта. Чекали су да Руси оду и добили су све назад. Употребна вредност зграде је била на веома ниском нивоу тако да су они одустали од реновирања и само су користили магацински простор.

2007. године је зграда ушла на листу битних обележја града Котбуса па су почела разматрања како је сачувати. Јасно је да је морао да улети неки приватни капитал на сцену па је од 2008. године употребни власник извесна приватна компанија која се бави организовањем пријема, окупљања и којекавих журки. Уз помоћ још једног архитекте, Фреда Ванте, зграда је реновирана са великом пажњом јер је морала очувати што оригиналнији изглед.

Данас се зове "Контор47". Контор у преводу на српски гласи "канцеларија47" или "подружница47". Тамо је "Ватенфал" организовао окупљање поводом успешности на једном од пројеката. Било је мало прохладно па смо касније ушли унутра. Штета јер је време обећавало а простор је велики. Завршили смо у згради у једној великој просторији која није била вредна фотографисања.

Кога не мрзи да чита и преводи, овде је нешто детаљније описана историја ове грађевине.

"Фронтални" поглед на магацин. На свим великим вратима се виде мања, нормална па се лако схвата величина.

Поглед са стране на читав магацин...

А унутра... Некад храна и пушке а данас столови за свадбе и весеља.

И изнутра постоје браве и забрани. Само Руси знају зашто.

Врата с друге стране. Дупло ужа од предњих али данас су излаз у баштицу са столовима. У случају пијаних гостију, просто савршено решење.

Историјски остаци. Кад изгураш ова кукавна колица пуна, нечега, ваљало се одморити на неудобној лежаљци. Чим легнеш, изломиш кичму па одма` пожелиш да радиш.

Аево и стола са столицама. Сто је нови а столице су направљене од старог корита за прање веша.

Поглед на баштицу иза. Удобно ушушкана.

Неко од гостију се, вероватно, запио па је заборавио бицикл и није дошао по њега. Оставили су га са стране. Можда се сети где га је оставио.

Фасада "по Никелу".

У подруму, ходник испред тоалета, има још историјских остатака. Столице из неког биоскопа или позоришта, старо позоришно осветљење, колица за робу, нека машина за обраду текстила и пар столица.