Чудни дани

            Субота вече. Ускоро ће 22ч, Малена се истуширала, отишла да легне и одмара, јер бити трудан и није баш толико лак посао, Мирко је услео да заспи иако му је зачепљен нос од прехладе а синоћ је имао и стомачне проблеме, а ја? Шта ја радим? Већ треће вече за редом седим у полумрачној просторији, са лицем осветљеним светлошћу са компа и куцкам. У ствари, премишљам се и размишљам одакле да кренем. Где је почетак ове приче? Крај се сигурно не назире, јер ко зна шта ме још чека у животу.               
              Волим филмове а "Чудни дани" из 1995. године са Ралфом Фајнсом и Анђелом Басет у главним улогама ми је један од омиљених. Ипак, овог пута нећу о њему. Кога интересује, нек` се потруди да га купи или "скине" са нета. Протеклих пар седмица су били моји чудни дани. Немам "сто" година, нисам преживео први и други светски рат али сам видео довољно излазака сунца што ми даје за право да говорим о животним ситуацијама. Бар о мојим. Никада до сада у животу нисам имао слична осећања и искуства.

                Када сам стигао у Немачку, што није било пре пар седмица већ пре шест година, био сам пријављен у једној од централних немачких држава. У Рајланд-Фалцу (Rheiland-Pfalz). Ипак, све време сам радио на западу Немачке, у држави Северна Рајна-Вестфалија (Nordrhein-Westfalen). Тачније, у Дортмунду. У то време сам га из "милоште" звао "јебени Дортмунд". Разлога за овај епитет је, тада, било више. Био сам сâм, у стану који је био веома мали и налазио се у крајње турском крају, на посао сам ишао као попишан јер је газда колегама Немцима напричао и да сам експерт и да немачки говорим к`о српски и, као вишња на вр` торте, нисам имао ама баш никакву сигурност, а киша пада сваки други дан. Кад год сам упитао послодавца докле ће ово овако, одговор је увек гласио: "Не брини! Следећих неколико месеци ћеш имати и посао и стан." Уз обавезно другарско намигивање и тапшање по рамену... И како то обично бива, све је то пукло к`о тиква! Током тог смарања у Дортмунду сам упознао Малену и нисам имао више дилема шта ми је чинити. Породица мора бити обезбеђена! Посао се појавио на крајњем истоку Немачке, у Котбусу. Брзо смо се организовали, отишли тамо и лако нашли стан јер су Руси по целом ДДР-у правили сличне зграде са истим становима. За самце и породице са једним и више деце. То нам је олакшало, потенцијално, веома зајебану ситуацију. Колеге са запада, Немци, су почеле да ме трују да је на истоку зајебано, те тамо нема посла и тако даље све до "лоших људи". Као да тамо више није Немачка. Предрасуде су чудо, чудо! Тамо смо наишли на уобичајену немачку "хладовину" у неким блискијим међуљудским односима али и на изненађујуће велики проценат непознатих људи који су у свакој ситуацији веома љубазни и спремни да помогну. Чудан спој али је тако. Тамо је у ствари било зајебано јер нити смо знали град, нити смо познавали било кога, али баш никога. У почетку је било на посао, с посла и ништа више. Малена није имала чак ни овај луксуз. Готово депресивно, зар не?

            Три године смо провели у Котбусу, који се сматра за већи град у Бранденбургу (Brandenburg). Био је и већи али потрага за послом "крњи" читав исток. Осим Берлина. Он је посебна прича и стварно немам ни времена ни жељу да трошим речи на "острво" у бившем ДДР-у. Време проведено тамо смо искористили на најбољи могући начин. Родио нам се Мирко, љуби га мајка. Мала дигресија: сада му лагано избија карактер на површину и, чини се, биће зајебан играч док не крене у вртић, а мени се чини и да ће у животу много да иде главом кроз зид. Шта да му радим... што је мој ћале мени говорио: "И да си од гована, мој си!" Волим га и бићу му подршка у век у животу, а карактер... Па шта да му радим. Елем, Малена је тамо тражила посао. Неки, негде и све што је нашла је била смешна сатница. Посматрано у Немачким оквирима. 4€ на сат. Разлог за ово је блискост Пољске чији становници раде за још мање и говоре да им је то доста јер им је гајба преко границе а у Немачку сврате да одраде шта имају. Кога брига што сјебу пола кад су јефтинији... Исток је, с те стране, стварно сјебан. Нема шта да се каже. Једина оаза могућности је опет онај, горе поменути, Берлин. Нисмо успели ни да нешто проширимо круг познаника. Осим једног "мешаног" брачног пара. Немац и Пољакиња. Заиста сјајни људи. С њима ћемо остати у контакту колико год је то могуће. И то је то. Нико више нам није прелазио праг. То нам је било чудно с обзиром да никад, али никад, нисмо прошли поред некога у комшилуку а да нас није веома срдачно поздравио, прозборио коју типа: "Како је комшија данас? Је л` слуша онај мали, а? Поздрави жену.", и слично. Да неко уђе у зграду, која има десет спратова и четири стана по спрату, и да се не окрене да погледа иде ли ко, да којим случајем не налети на затворена врата пред носом, се није догодило. Увек је било придржавање истих, чекање уз "Добар дан" или неки краћи поздрав ако је неко млађи у питању. На послу су били класични. Нисам више ни очекивао, признајем. Јесам полагао неке веће наде али и боље ми је кад ме на послу уважавају као доброг колегу него као "вр`" ортака.

             Једног дана ми је стигао мејл у којем ме позивају назад у Дортмунд. Не преко оне фирме из Рајланд-Фалца, не преко неке друге већ директно од великих. Ух! Ствар је озбиљна и Малена и ја смо имали пар веома озбиљних разговора поводом понуде која је стигла, некако, из ведра неба. Истини за вољу, чим је прошао мој пробни период у Котбусу, и компанији Ватенфал (Vattenfall), почели смо да размишљамо о чињеници да ћемо се кад-тад преселити. Од тада ни једну већу кутију нисмо бацили. Ваљаће нам за селидбу. Пар пута сам ишао на разговоре, доносио потребне папире, радио тест познавања енглеског језика јер се ради о интернационалној компанији, и у договору са Маленом, донео одлуку да дâм отказ и да се припремимо за селидбу. После јављања ове одлуке компанији Уде (Uhde), која је део концерна Тисен-Круп (ThyssenKrupp), следећи коме сам исту саопштио је био мој надређени у Ватенфалу. Мало је рећи да је био изненађен. Застао је и није знао шта да каже. Кад је проговорио почео је да ме запиткује око разлога моје одлуке. Био је у чуду јер, како је сам рекао, није видео никакав знак мог незадовољства. Нисам му ни покушавао објашњавати моје виђење проблема јер је он Немац у Немачкој а ја странац и нема ту сличних погледа ни ставова. На овом свету су нам се путеви пресекли само зато што обојица радимо у истој фирми. Ништа више. Ипак, успео је да ме изненади потпуном срдачношћу и непосредношћу. После мог става да је ствар коначна, слегао је раменима и рекао ми да му је заиста, искрено, жао и да ако икад променим став, ако ми ишта у животу лоше крене, да му се обратим јер ћу у Ватенфалу увек бити добродошао. Потрудио се и да добијем заиста одличне препоруке. Ласкало ми је што ми тако нешто надређени говори али се ту ужитак завршавао. Ја сам већ био орјентисан на тражење стана на другом крају Немачке. Свим колегама сам купио по поклон које су Малена и Мирко донели. Свако је добио нешто што сам сматрао да му/јој треба или да је, на неки начин шаљиво. Нпр. колега из канцеларије пије чај а нема чајник. Добио га је. Други обожава фудбал и ватрени је навијач Енергија из Котбуса као и Баварског Минхена па сам му купио дечију слагалицу од 300 комада, са сликом прве поставе Минхена за ову сезону. После овог потеза су сви постали другачији. У тренутку сам стекао утисак да су ме потпуно другачије замишљали и да су тек тад схватили с ким су радили. Знао сам да је секретарица организовала, као и увек, скупљање кинте за опроштајни поклон али то није утицало на моју куповину поклона и организовања опроштајне "закуске". Сендвичи, салате, шницлице "на чачкалицу", шампањ-вино, сокови и нешто колача. Секретарица је упитала колегу, који је са мном дошао у Котбус и Ватенфал, Србина, шта нам треба. Он је био искрен и кратак: "Паре! Човек се сели, не треба му још један велики поклон који ће морати да транспортује." Она је већ знала да ја волим аутомобиле и ево шта сам добио.

  

Не знам колико се јасно види али у питању је дрвени модел универзалног Мерцедесовог камиона Унимог, иначе легендарна дечија играчка из доба ДДР-а, натоварен са кутијама направљеним од правих новчаница. Три кутије а у свакој је било и металних еврића. Секретарицу није мрзело да на нету нађе како се праве кутије у "оригами" стилу и на тај начин ми најелегантније поклони кеш. Ја се не бих увредио и да ми је дала коверту пуну новчаница али је она ову ситуацију решила на сјајан начин.
                Пар дана пре, и пар дана после, ове опроштајне клопе и свечаног давања поклона догодило се пар, за мене, необичних ситуација. Прво је један од колега, као случајно, свратио до моје канцеларије да ме упита како сам, шта радим и тако. Умеју Немци кад немају посла овако да троше време па ми то није било чудно. Међутим, овај пут није била случајност. Дошао је баш кад сам ја био сам у канцеларији и кренуо са причом. Било му је тешко што напуштам фирму. Испричао се, тј. изјадао, и отишао из канцеларије са сузама у очима. Било ми је тешко да поверујем у оно што сам доживео. Који дан потом је свратио још један и на сличан начин се понео као претходни. Није било суза ни сете али је желео да ми, у четири ока, пожели срећу у животу и каже да га позовем кад се будем селио. Зна да је Лела трудна, да је Мирко мали и да немам много познаника па се понудио да и он "потегне", кад затреба. Први пут сам доживео да ми неки рођени Немац, овако отворено, и бесплатно, понуди помоћ. Захвалио сам се и позвао га на тад селидбе. Дошао је и није "кривинарио" већ напротив, потегао је баш мушки. Када сам проследио циркуларни мејл у којем сам све позвао на клопу, почела је навала послова које треба да одрадим. Бићу доступан још само десетак дана а посао су почели да ми дају, не лопатом, већ шлеперима! Нисам стизао ни кафу да попијем... Као да су тек тад схватили да идем. До тада сам се као шалио, је л`? Нисам могао да верујем. Један за другим су, са понизним погледима и речима, стизали у канцеларију и молили ме, буквално тако, да им одрадим шта треба јер је други колега из Србије на одмору а ја идем и они сумњају у друге! Па неће после мене бити потоп, људи шта вам је, бре!? Опет ми је ласкало што сам оволико био цењен али сам их тих дана и замрзео што им недостаје тај осећај за етику већ дај њему, он ће. Ускоро иде и дај му да рмбачи док је ту. После клопе и кратке говоранције, пар дана сам налазио поклоне на столу.

Овако сам их нашао...

А овако су изгелдали кад сам их отпаковао. Оба су од истог човека, оног што је и сузу пустио. Модел мотора је за мене, јер сам и ја њему поклонио Кавасаки Нинџу, па се реванширао а дрвене слагалице су за Мирка.

Класичан Шпревалдски (Spreewald) поклон. У моделу чамца којим се туристи возикају каналима је теглица киселих краставчића, који се спрема на неки њихов типичан начин (не волим сирће па их нисма ни пробао, јеби га...), теглицом рена и "шнапса" од шљива (шљивовица у покушају). Поклон од колеге из канцеларије.

Ко не прати фудбал није никад ни чуо да ФК Енерги из Котбуса (FC Energie Cottbus) а његов велики навијач је колега које је добио ону слагалицу. Овај "фан сет" је од њега.

Добио сам од једне старије колегинице и једну књигу о лепотама целог округа око реке Шпре, која пролази кроз читав регион, али је из неког чудног разлога нисам фотографисао. Ови гестови су тек били неочекивани! Као да нису у питању Немци. Ах да, ако питамо екипу са запада, они су "лоши људи". Последњи дан сам радио скоро десет сати да одрадим оно што су ме молили. Одрадио сам, поздравио се и отишао.
               Западни Немци су се испоставили као веома надмени. Имају више новца, боље су фирме, веће могућности и за посао на бело али и "на црно" и ту нема шта. Та, рекао бих "имућност" их је још више осакатила. Пази се на то који ауто возиш, да ли има накурчене точкове, боју, па да ли си се ошишао код фенси фризера, које марке ти је одело, мајица, ципеле, јакна и тако даље. Међуљудски односи су баш типично немачки. Као по дефиницији. Хладно. И у погледима и у односима. Ма скроз. Још од тражења стана сам наилазио, тј, нисам наилазио на обично људско разумевање. "Добар дан. Зовем из Котбуса и интересује ме ваш стан. Да ли можемо да се договоримо око термина за посету?" "Одакле долазите!?" "Из Котбуса." "Где је то?" "На истоку Немачке, око 600 километара од Дортмунда." "Аха. Да није проблем. Можете сутра да дођете да га видите." "Опростите али рекох да сам поприлично далеко и ако бисте могли неки други дан..." "Жао ми је! Сутра је једина могућност." "Ништа, хвала. Довиђења." "Ту-туууут. Ту-туууут." Е јеб` га. Оваквих разговора је било колико нећеш. Три пута сам ишао својим колима, једном сам изнајмио рент-а-кар и последњи пут сам изнајмио и комби да би све стало. Због лудила сам, само на трошкове "иди ми, дођи ми" потрошио око 1500€! Ипак, нађосмо стан. 75 квадрата. Мирко сад има своју собу, ми своју плус дневна и трпезарија. Одлично! Зграда мала, осам станова у баш фином крају. Чинило се да ће бити и онако, другачија, кућевнија варијанта. Ма јок. Већ после пар дана смо схватили да само нас двоје, Малена и ја, другим у згради говоримо "Добар дан" и придржавамо врата. То што она већ има стомак који је тешко за превидети их није спречило да, за мало, удари носом у улазна врата. Тешко ли их је придржати, мајко мила. Разлика се види. Овде, на западу, сви нешто журе или глуме да журе, сви су нешти курчево запослени, немају времена док су источњаци доста другачији. Људскији. Сад може да ми прича шта год ко хоће али мени су ствари доста јасне. Замало да заборавим на епизоду из општине приликом пријаве боравка у Дортмунду. Пре ове пријаве, то сам већ чинио у обе горе поменуте државе, што се сматра неком врстом обавезе, и никада нисам због тога морао у Биро за странце. Пријава боравка па онда даље. И то иде, онако, глат. Дођеш, узмеш број, причекаш мало, покажеш уговор о стану и то је то. Платиш 5€ папир, наравно. У Дортмунду смо ем били одмах послати у Биро за странце ем су нам тражили и биометријске фотографије! За пријаву боравка, еј!? Па нисам дошао визу да решавам већ да се пријавим. Ма јок. Чим немаш немачку сошку, мрш` тамо. Добро, сачекамо ми тамо и дођемо до неке апсолутно надркане шалтеруше. Никад нисам видео толики ниво надрканости, кунем се. Одрадила је пријаву без речи, јебе јој се за слике, јебе јој се за уговор о стану, и дала нам папир на којем је било само Маленино име исправно написано. Ајд` да сам јој диктирао па још и да разумем али имала је ем наше пасоше, ем је имала и попуњен образац у којем је стајало ко смо и шта нам треба. Мирко је био МирЦо а ја сам имао погрешно презиме. На молбу да ми папир поново одштампа јер ми се чини да ми нико неће веровати да је она РУКОМ исправила своје срање, одбрусила ми је да не може поново да иде у систем и да ће ми свако веровати. Тек на моје инсистирање, добио сам неке печате поред исправки. Гору пријаву боравка нисам још у животу доживео. А да. На визе нам је налепила нову адресу. И то је то. А слике? Ма кога бре боле... Имам још пар ствари да обавим и ако будем имао проблема, имаће их и госпођа Волф, свега ми! Пријављиваћу је коме год будем имао и коме год будем могао! Даље, куписмо намештај. Не сав јер нисам баш толико имућан, али га чекамо три јебене седмице. Куписмо кухињу по мери. Њу смо пазарили приликом једног од ранијих долазака али је чекање на њу око 6 седмица! Сада смо у стану који ја зовем "сређени магацин". Јер кад смо дошли, све смо набацали па смо пар дана имали проблема да нађемо где нам је шта. Миркова соба је опремљена али све остало је... у кутијама.
              И тако ћу ја до мог првог радног дана у наредној фирми, 1. новембра, дане да проводим са мојом породицом, да се шеткамо по Дортмунду, кад не пада кишурина и да се трудимо уживамо у сваком заједничком тренутку. На истоку нисам оставио неке пријатеље. Нисам оставио имање, мајку, родбину... али не могу да се отргнем осећају да сам изгубио нешто, да сам дошао на лошије. У лошију околину, међу лошије људе али да ли је заиста тако? Или је Малена у праву када каже да ми, опет, треба времена да се навикнем на (стару)нову атмосферу? Све у мени је у неком стању хаоса. Драго ми је кад видим да је Мирку ова селидба била неприметна, да му ништа не фали, да је срећан као и да је Малена иста, као пре, али унутра... Не волим селидбе. Не волим стално да се кућим. Бар не с једног на други крај Немачке. Да је исти град у питању, све ово бих лакше поднео, чини ми се. Овако... Не знам. Осећам се веома, веома чудно.