Рођендан

           Нисам од јуче. У било ком смислу. Али има дана кад нисам баш потпуно емотивно задовољан. Можда ће неко да помисли да то има везе са женом и дететом. Они су моје највеће среће и не прође ни трен у мом животу а да нисам захвалан, богу или већ коме треба да будем захвалан, што су уз мене. У мом случају то има везе са, како га ја од милоште називам, претходним животом. Животом у Србији.

            Неко ће рећи да ме дрма носталгија. На то могу да одговорим само са: "Немаш појма. Не познајеш ме довољно."

                Једноставно је. Данас је рођендан једном од тројице људи који су били, и јесу, моји најбољи пријатељи. Ма они су три најбоља мушкарца која сам у животу упознао! Е па ја нисам у могућности да му тај рођендан честитам... Бар не уживо. И због тога се осећам лошије. Последња година у којој сам му, уз стисак руке и тапшање по леђима, честитао рођендан, а и он мени, је била 2006. година. Није да ми недостаје сам чин честитања, већ се ради о томе да се на овај дан замислим о свом животном путу. Куда сам ја отишао, куда он, а и колико је све добро испало па смо још увек у могућности да се, бар с времена на време, видимо и попричамо. Просто је невероватно да се шест година нисмо састали током рођендана. Место не игра никакву улогу. Могли смо и на Месецу да се састанемо, није фрка. Недостаје ми та тзв. рођенданска атмосфера. Можда ипак и јесам носталгичан. Али за пријатељима...

             Ко нас јебе кад се нисмо родили око великих црквених, а бога ми и државних, празника кад сваки ЕУ-овац иде на одмор, па и ми, странци.

               Заиста ми је тешко да опишем моја збркана осећања ових дана. Чудни су ово дани, заиста чудни...