Српски путокази

          Лето. Не сећам се тачно које године али негде око 2003. године. Салетов млађи брат је кувар, и то добар, а баш тог лета је био "између послова" јер није хтео да иде у Црну Гору, па је пронашао посао код Салетовог ортака, Владе, који је тог лета желео да се опроба као ресторанџија. Ова реч најбоље описује чињеницу да је човек, који се иначе бави компјутерима и свом том млатимудијом, хтео да на брзину заради неку кинту током летњег периода у Врњачкој Бањи кроз неки мали ресторан брзе, италијанске, хране. Прецизније, пице на све начине. На пољу италијанске кухиње Салетов брат бриљира. Развлачење пице је за њега "мачији кашаљ". План, дакле, није могао да омане.

             Имао сам времена јер нисам био стално запослен па сам решио да Салету правим друштво. Што да не. Седосмо у његов 15 година стари Ауди који био пун и бензина и плина па полако...

- "Којим ћемо путем? Шта си смислио? Твој је ауто, ти возиш..."

- "`Де знам. Нисам сигуран. Влада ми је причао за неки паралелни пут, поред ауто-пута, да избегнем плаћање путарине, али нисам сигуран куда се иде, јебем му матер..."

- "Брате, кад већ ниси сигуран, идемо лепо ауто-путем, изађемо код Баточине, чини ми се, или негде већ где будемо видели таблу за Врњачку бању и то је то. Зајеби тај пут кад ни не знаш куда се иде."

- "Ок, идемо ауто-путем."

               После два сата, мање, више не сећам се тачно, стигли смо где смо и хтели. Кувар је спремио тако добре пице да је било... ма брука једна. Више сира, више шунке, маслинке хоћеш-нећеш... све је било по избору. Увалисмо гузице у неке удобне столице, полу фотеље, и у том стиже о `ладно пиво. К`о вештичија сиса. Легло је, само тако. Нисам ни једној будали опалио шамар али кажу да је осећај ту негде. Ја сам посркао и једну горку, турску и док је поглед скренуо на сат већ је било довољно. Ваљало нам је назад.

- "И, Сале, којим сте путем дошли?", упита Влада.

- "Ауто-путем. Да га јебем али не могу да сетим оне твоје козје стазе."

- "Не рисе да сте плаћали путарину!? Е јебем те ненормална... Јесам ли ти лепо објаснио? Јесам. А идеш пола сата дуже него да си платио. Који си ти..."

- "Добро бре, који ти је, шта се нервираш? Нисам па нисам. Шта сад. А и објаснио си ми пре десет дана. Ја не знам јесам ли ишао да кењам јуче а још треба да се сетим твојих лепо-десно по Србији! `Си нормалан!?"

- "Не кењај већ слушај. Идеш прво овде..." и ту је почело кривина ова код оног дрвета, па код тарабе лево, па код оне куће десно, па како је све једноставно јер нема раскрсница већ су све полукривине са малим искључењима, ма не мож` да омане. Ја сам се сморио после пет минута приче.

- "Сале, брате, пратиш ли га?"

- "Да! Што?"

- "Ја не. Опрости Довла али ја појма немам куда се иде после трећег скретања код неког старог храста, мајке ми."

- "Е онда ме не прекидај! Дај да објасним Салету. Он и овако и онако вози. Је л` тако?"

- "У реду је, бре, немој да се нервираш. Причај му, није фрка. Ја знам где је ауто-пут, ево и путарину ћу сам да платим ако треба, а он нек` памти ове путоказе. Или боље нек` запише на неку салвету..."

- "Не јеби! Настави Владо..." 

И наставио је. Причао и причао а Сале је све памтио, како рече. Није се још смркло јер је било лето али смо кренули. Требало је препознати све оне путоказе.

- "Сале, последњи пут те питам. Којим ћемо путем?"

- "Идемо овим Владиним, шта фали. У принципу је једноставно. Идемо прво овде и онда наиђе једна ипсилон раскрсница на којој скренемо десно..."

- "Добро, добро, зајеби ме сад тих непознатих. Вози ако знаш куда идемо."

- "У је... ал` си надркан, смири се."

- "Нисам, који ти је? Ти возиш, твој је ауто и ако хоћеш иди и преко неког орања, заболе ме, само немој после мени да се жалиш."

- "И као ниси надркан, а? Е..."

- "Не кењај и вози! Дај да стигнемо до Београда док смо још млади, ок?"

Лагано стигосмо до његове ипсилон раскрнице.

- "Је л` видиш? Је л` лепо рек`о човек. И сад десно. Лако је..."

- "Јашта него лако. Овога се и ја сећам. Сећам се још пар следећих скретања а онда се уздам да ти нешто остало у глави од свега онога."

Следећа раскрсница, опет десно, онда дође она код великог, старог храста, ту лево и одмах после тог скретања је престало моје памћење. Уживао сам у крајолику уз музику са у-ес-бе-а јер је радио већ имао проблема да ухвати сигнал. Србија има баш лепу природу. Понегде и превише али то неодржавање, срећом, не може да створи џунглу, јеркад-тад дође зима. После дужег кривудања, чуо сам Салета.

- "Куд сад у пизду лепу материну!?"

- "Шта је бре? Скрени лево или десно. Право је ливада и краве. Знам да си ветеринар али..."

- "Немој да ме зајебаваш већ помози! Влада ми није ни једном споменуо ову "Т" раскрсницу, у пичку материну..."

- "Па добро, можда си негде пре омануо скретање. Дај да се вратимо па поново, а?"

- "Ти бре ниси нормалан!? Да се вратим!? Једва сам се сетио и до овде да стигнем а ти би да се враћамо!?"

- "Ко је сад нервозан? Смири се, `леба ти, па полако."

- "Еј! Смирићу се кад нађемо прави пут, ок?"

- "Добро, добро... Ено неке жене, дај да њу приупитамо. Добар дан госпођо."

- "Добар дан момци. Шта се догодило? Да се није ауто покварио?"

- "Пу, пу... није него нас интересује на коју страну да скренемо. Ка Београду."

- "А то. Лево. И онда сте на правом путу. Ићи ћете мало около, знате?"

- "Нема везе. Значи, лево, је л` тако рекосте?"

- "Јесте, јесте. Само лево и полако. Срећан вам пут.“ 

- „Хвала, довиђења. Ето видиш. Жена зна куда да идемо. Не паничи већ се усредсреди на упутства.“ 

- „Која курчева упутства кад се овога не сећам!? Питај бога која је следећа раскрсница...“ 

              Нисам више ништа смео да га питам нити да коментаришем. Ситуација је напета и не желим да је чиним још гором. Ћутао сам, слушао музику и Салетово гуњђање... После пар скретања, наиђе још једна мука. Нисам имао појма да је мука у питању већ сам чуо следеће. 

- „Е јебем ти и Владу и упутства и мене који га слушам! Па ја сам највећи магарац и кретен кад идем овим вукојебинама! Овде бре нема ни имена села ни куда ни где сам пошао ни... ево, немам више ни сигнала ни на јебеном мобилном, у пичку лепу материну да се тера и он и његов ресторан у курчевој Врњачкој Бањи! Сврати, супер је овде... ма да! Сврати, а како да се вратим!? Ко зна где је сад ауто-пут, матер му јебем...!?

                  Није било тешко схватити да је зажалио због своје одлуке. Посматрао сам га, не желећи да га још више мучим јер би могао и да ме избаци напоље. Боље да ћутим. Морао сам да проговорим. 

- „И? Шта ти мислиш? Где би сад могао да буде тај ауто-пут? Ти си увек био онај у друштву који мисли и планира унапред.“ 

- „Јеби га, Сале, ја сам био спреман на ауто-пут. Ово... шта да ти кажем. Мораћемо да питамо некога. Ако нико не наиђе, покуцаћемо на врата па ће ваљда да нас упуте куда треба...“ 

               Ја још нисам ни реченицу завршио кад ето га неки чикица. Лагано се шеће, пребацио мотику преко десног рамена, леву руку гурнуо у џеп од радничких панталона и звиждуће. 

- „Добар дан. Можете ли нам помоћи?“ 

- „Добар дан. Извол`те. Шта треба? Да се није ауто покварио?“ 

- „Није, није, хвала на питању, треба нам помоћ око смера ка Београду. Куда да идемо?“ 

- „А то. Лево. Нема грешке. Је л` то све? Журим па ако је то све...“ 

- „Јесте, хвала и довиђења.“ 

- „Довиђења.“ 

- „Дакле, Сале, вози лево или ћеш десно? Мислим, хоћеш ли да га послушаш или слушаш неки свој унутрашњи глас?“ 

- „Еј, немој да ме јебеш, знаш? Избацићу те напоље па ти онда прати свој унутрашњи глас, може?“ 

- „Де, де... шта се љутиш одма`... `Си нервозан к`о лептир...“ 

                    И одосмо ми лево. После смо питали још неке људе. Једног типа који је наишао из супротног смера у џипу, а регистрацију нисмо ни погледали бар да видимо ка ком граду се крећемо, неки брачни пар који је кренуо у шетњу кроз природу, викендаши и неку дечурлију, којима нисмо поверовали ни реч. Да смо њих слушали, стигли би на Марс. Последња коју смо упитали за смер је била једна бакица. 

- „Помаже бог мајко. Можемо ли да вас упитамо нешто? Треба нам помоћ.“ 

- „Бог вам помогао децо. Може, што да не може. Да вам се није покварио ауто?“ 

                 Шта је свима данас са овим питањем, који курац? Да ли је могуће да се овде толико аутомобила покварило... 

- „Није, ауто је добар али смо се ми, искрен да будем, изгубили. Куда за Београд?“ 

- „Аууу децо драга, па ви сте баш залутали.“ 

                 А Сале... кад у том моменту није експлодирао, никад неће, али сам се окренуо ка њему и смирио га погледом „који ти је курац, пусти жену да прича“. 

- „Овим путем даље, десно, стижете до врха брда а онда идете низбрдо ка ауто-путу али не бих вам баш саветовала да идете даље. Боље се вратите. Тамо ја без трактора не би` ишла... Ако је поток надошао, тешко ћете га прећи а мост је у баш лошем стању.“ 

              Брдо!? Козје тзв. тракторске стазе!? Поток!? Мостић!?... Иако нисам пазио „на часу“ навигације код Владе, ових детаља се не сећам. 

- „Хвала вам. Идемо онда десно. Шта ћемо сад. Ту смо, где смо. Хвала вам.“, рече Сале а бака му отпоздрави и кренусмо. 

              Бака није лагала. После пар минута асфлат је био све лошији и лошији. Рупа је рупу стизала а кад је рупа нестало, нестало је и асфалта. Наследио га је макадам. И то онај најгори са крупним камењем. А он је био још и добар. После макадама смо наставили путем који је више личио на два канала за точкове који су били толико дубоки да је под Аудија гребао по земљи. Зато је Сале читаво време маневрисао и избегавао канале. Срећа те је било лето и земља је била сува. Да је било кише... Да је било кише онај поток био био већи од кинеског зида за Ауди. Овако и није изгледао велики и дубок. Изашао сам напоље, проверио дубину и би стварно мала. До чланака. Десетак метара даље је стајао, назови, мост. Нешто налик њему је био склепано од свакаквих дасака и дебала. Преко њега прећи би била права авантура. Као што рекох, није било кише. Поток, иако није био дубок, довољно је усекао себи корито па се пут прво стрмо спуштао ка њему а онда се ваљало стрмо и попети. 

- „Пази, ауто је твој и ти се питаш али да ли заиста, заиста желиш да се спустиш овуда?“ 

- „Да! Назад не идем па нек` иде све у пичку лепу материну! Наводи ме куда да возим.“ 

          Иако неутренирани, силом прилика смо постали пар који се разумео само погледима и малим покретим руку. Миц, по миц, и Ауди се нашао на другој страни. Нервозу, која је заузимала већу запремину од возила, је наследила неописива радост. Као да смо освојили Маунт Еверест. 

- „То брате, идемо! Јуху!“ 

- „`Ало бре, Сале, шта се толико радујеш. И мени је драго али смањи доживњај. Шта ако будемо морали да се враћамо јер не буде пута после брда, а?" 

- „Не баксузирај. Је л` бака лепо рекла да идемо овуда? Јесте? Дакле...?“ 

- „Који си ти цар! До пре пар минута си сиктао као змија а сад је као баба била у праву. Чак си хтео да је бијеш... „ 

- „Али нисам! Добра је била бакица. Куд је не упита за име...“ 

- „Што је ниси питао и за број мобилног, па да изађете негде, а? И овако немаш рибу. Лудаче...“ 

- „Који мобилни кад нема сигнала, шта ти је?“ 

                Баш вала, шта ми је. И тако смо ишли низбрдо. Они канали су се претворили у макадам, он у рупу до рупе и на крају би леп асфалт. Изађосмо на ауто-пут и платисмо и путарину. Испало је да смо се вртели у круг око брда, освојили врх тог брда и укључили се на ауто-пут где смо то могли и без овог срања. 

- „Јебеш ми матер ако нас нису сви до једног данас зајебавали!“ 

- „Осим бакице. Она је била искрена.“ 

- „Јесте. Куд је не упита за име...“ и зазврја му мобилни. Нађе мрежу и појавише се силне поруке. Од Владе и његове мајке. Све извештаји о пропуштеним позивима.Док је држао телефон у руци, он зазвони. 

- "Хало кево... да, да, добро смо, не брини се, стижемо. Ма... чекај да ти кажем, полако. Добро смо, чујеш ли ме. Мало смо уживали, није нам се журило кући. Аха, а звао те Влада, је л`? И шта ти је рекао? Аха, да ћемо брзо кући... Дај бре кево, откуд он зна, па није ме он возио... А и то ти је рекао. Пречицом је брже. Нема он појма, кево, причаћу ти кад дођем. `Ај` ћао, ћао... ма нисам љут, ћао."

                 Опет зазвони. Влада.

-  „Еј, ћао. Па где сте ви? Звала ме твоја кева сва успаничена. Ја се чуо са њом јер тебе нисам могао да добијем да ти кажем да си заборавио дукс овде па ћу га ја донети за који дан. Је л` ти то још увек возиш? Требао си одавно да будеш гајби...“

- "Једи бре говна и ти и твој пут и сви они сељаци уз пут, знаш!?"  

            Кратак покрет палцем и прекид везе док је бацао телефон иза задњег седишта. Нисам имао срца да га зајебавам и да му у том тренутку кажем: "Јесам ли ти одмах лепо рекао да идемо ауто-путем?" јер ми је он један од најбољих ортака које сам у животу упознао.