Са закашњењем од само једног дана

      Дух традиције уме озбиљно да се наљути као није испоштован. Стога, сматрајте да сам само бацио нови столњак на астал и отишао у кухињу да нешто спремам. Кад буде спремно, замирисаће...

После њега, Он!

            Он се родио неколико недеља после бомбардовања Београда у другом светском лудилу. Као што нико на свету не може да бира где ће и кад ће да се роди, тако се он представио овом свету баш у предвечерје друге светске глупости негде у херцеговачком камењару. Мајку није никада ни упознао а камоли видео. Родила га је као друго дете, другог сина и умрла. Њега су касније у пепео ваљали да би преживео. Воде и чаја су му давали уместо млека. Још се није поштено ни снашао на овом свету а већ се, после „осме офанзиве“, обрео у војвођанској равници. Маћеха је наставила бригу о њему и још шесторо деце после њега. Једна жена нема толико ни моћи ни времена како би о свима подједјнако бринула па је он, као и сва старија деца, морао да ради. Ниског раста и нејаке конституције и није био за неки већи посао. Стога су му давали да води коње који вуку рала по непрегледним пољима. Коњ дигне главу, затегне узде и подигне и њега. Мало га баци у страну али је он био борац. Враћао је ударац и глумио газду многоструко већој животињи од себе. Више од неколико разреда школе није стигао да заврши. Није имао кад. А био је добар ђак. Неко би рекао штета, обећавао је мали, али се он није предавао. Знао је да то није крај свега око њега. Чим је смогао снаге и моћи рекао је себи да мора отићи са те ледине у неки град. Пре тога су се испречиле две године служења војног рока. Био је припадник експерименталне јединице извиђача, коју данас називају спец. јединицама. Служио је те године на потезу Македонија – Проклетије, у којима је имао и тзв. „преживљавање.“ Довољно је рећи да су Проклетије заслужиле своје име јер немају ни један извор воде. Стога тамо нема ни дивљих ни питомих животиња. Војска није тада била а није ни данас место провода. То је посебно схватио кад се вратио у цивилни живаљ са 25 килограма мање и нашао одећу у орману коју је мода поодавно прегазила. У то неко време догодио се и катастрофални земљотрес у Скопљу па се тамо обрео на једној од Омладинских радних акција. Једино лепо искуство које је тамо стекао је дозвола за вожњу трактора. Решен да ипак промени свој живот, отишао је код стрица увелики град. Стриц је тада био неко и нешто па му је нашао и радно место. Грађевина. Радио је са свакојојаким сојевима људи. Најгоре му је било са Албанцима јер би мало, мало па пролетела по нека цигла поред главе уз узвик извињења са горњег спрата на лошем јужњачком српском дијалекту. Уписао је вечерњу школу и био веома добар ђак. Брзо је учио. Међутим, осећај за правду му је управљао језиком, брже од памети, те је имао проблема. Две године је обаран на поправном из математике да би га научили лекцију у којој је главна мисао „није срдити оног кога ваља служити.“ Научио ју је. Касније је успео да нађе посао у фабрици трактора. Биће да га је тракторски урок пратио читав живот...

            У време почетка његовог школовања и водања коња по запарложеним њивама, родила се Она. Таман се немачки поход на свет завршио, и ето ње. Игром чудног стицаја околности, одрастала је у истом селу као и он. Није била рођена у богатој породици. Напротив. Још од малих ногу је добила хоклицу на којој је стајала и у наћвама месила хлеб за петочлану породицу. Успут је стизала да и два млађа брата брани тукући се са Циганима, који јој не би матер ни псовали да су знали колики то гнев код ње изазива. Како је расла и бивала снажнија, добијала је и веће задатке. На пример, мужа обе краве. Није било лако али се није плашила. Живот ју је већ довољно очврснуо. Те краве су њеној породици помогле да мало боље живе. Завршила је и основну школу, бавила се аматерски рукометом, певала у хору али награду као најбољи ђак није искористила. Страх њене мајке од непознатог јој није дао да оде да види нешто више. После средње школе налазила је посао у неколико равничарских градове. Није то било то. Хтела је више. Осећала је да може. Изненадна очева смрт ју је отргла од свих снова које је имала и морала је да се покори средњем сталежу. Заспослила се у првој продавници коју је нашла у околини.

            Ипак, имало је то запослење и својих предности. Он ју је видео. Почели су са очијукају, да се виђају и љубав се лагано развијала из пуког познанства. Он није могао да верује да је Она она иста клинка са села из којег је тврдоглаво хтео да оде, а Она није могла да појми да је Он онај исти мршавко који је једва земљу додиривао кад год би коњ подигао главу. Живот их је вукао у то село али су се отргли и успели. Пронашли су срећу у великом граду. Он међу тракторима, она међу књигама и после пар година дошло је и Оно.

            Живот их је раздвојио. Она је остала усамљена јер њега више нема. Борио се против живота и изгубио. Али ту није крај. Остало јој је њихово Оно. Цео живот су се трудили да га усмере ка добрим циљевима. Били су уверени да не греше. Упорност им се исплатила. Данас у 8 часова и 39 минута се родио нови Он. Родио се Мирко, име дедино!

Феномен, помодарство или једноставно речено глупост

            Уверен сам да ни било ко из екипе дизајнера у „Најкију“ није свестан шта је направио, нити је могао да претпостави да ће овако нешто бити обележје кича. Или да ће се и после двадесетак година и даље врло лепо продавати. Као "AirMax Classic" јер ко их је сем нас знао као "двојку"? Пар пута сам улазио у продавнице спортске опреме и питао да ли имају оне тамно плаве са светлије плавом цртом и знаком, тзв. "пандурке", али нису чули за њих. Чак ме је и један клинац у продавници убеђивао како тај модел не постоји. Шта да му кажем... Чак нисам нашао ни слику истих.

 

              Сваки дан у граду, или на тв-у, видим по неког лика који шета ове `тике. 

 

И не само што су му оне на ногама, нека су, у принципу су оне сасвим добре, али ту је и неизбежни горњи део тренерке! Затим широке панталоне, па "педеруша" која виси таман преко муда, ту је и евентуално нека кожна јакна... И после кажу "стигле 90-те у Србију!" А овде? Нису ни ови далеко одмакли... од наших светлих примера дизелаштва.

 

           Питам се само шта ли је следеће. Да почну и у ЕУ да слушају "Дачо волим те! Џаба..." или "Тек је 12 сати..." и слично. Опет, којекакви медиокритети из Америке имају сасвим довољно сличан утицај на европску "омладину." Чини ми се да је разлика само у колични новца. Ми онда нисмо имали али смо стремели нечему недостижном, док је ово данас само благо повампирена модна тековина. Или грешим...?

            И да резимирам:

`Оће ли ово поново бити идеали?

Свети Симеон Богопримац

 

 

"Радуј се, благодатна Богородице дјево, јер из тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који обасјава оне који су у тами. Весели се и ти, старче праведни, који си узео у своје наручје Ослободиоца душа наших који нам је даровао васкрсење."

Свети Симеон Богопримац. У време цара мисирског Птоломеја Филаделфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце и земљорадника.

МОЛИТВА СВЕТОМ СИМЕОНУ БОГОПРИМЦУ

О, велики угодниче Божји и Богопримче Симеоне, погледај на мене грешног који ка светој икони твојој, молећи за твоје заступништво и помоћ, припадам. Жалостан сам ради наишлих на мене невоља и зала, и утехе н...ема у многоболној души мојој. Тражио сам помоћ од људи, и не нађох је. Завапих ка Господу и не услиши ме, јер сам прогневио пречисту благодат Његову, безакоњима мојим, и обиљем многих грехова мојих, наљутио сам човекољубиву доброту Његову. Ко ће ми указати помоћ, ко ми утолити тугу? Ко ће дати радост и спокој многометежној души мојој? Ја, грешни и недостојни притичем Теби, велики угодниче Божји, видећи да имаш велику смелост код Христа Бога, и да си многомоћан посредник за све, са вером ти прибегавам, требујући твоје заступништво и помоћ. Моли Човекољубивог Господа да ми опрости безбројна сагрешења моја. Не одврати милост своју од мене, но као добар и састрадалан, објави и на мени бесконачно своје милосрђе, и у љутим напастима и бедама мојим озлобљеном подари свесилну помоћ своју, дарујући успокојење преогорченој души мојој, уз олакшање, мир, укрепљење и утеху. О велики угодниче Божји, подигни богоносне руке Твоје, које су у наручју Твоме, по вољи Христа Бога нашег, Њега носиле. Моли Његову доброту да не одбаци мољење срца мога, ради недостојинства мога, да дарује мени благовремену милост своју, у славу бесконачног милосрђа Свога, и многомоћног посредништва Твога. А Њему приличи свака слава и благодарност, заједно са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и у векове векова. Амин.

Радуј се Богопримче, старче Симеоне, који си у наручје примио Спаса Господа. Весели се и ти, чесна пророчице Ана, јер си објавила долазак у свет Христа Бога нашег, Који је разрушио силу вражју, и даровао нам велику милост.

П.С.: Нисам неко ко живи од једног до другог одласка у цркву, чији је живот испуњен молитвама, нити сам атеиста већ ово сматрам народним обичајем. Нечим што нас чини Србима, не посебнима већ једноставно другачијима. Ове године сам далеко од Србије али ми је Мирко, љуби га мајка, најважнији. Није свака слава велика, писана тзв. "црвеним словом" али се ипак слави. Ова пада у посно време али је мој деда својој деци, после доласка у равницу из босанског камењара, рекао: "Доста са постом. Постили смо цео живот тамо." Биће речи и о томе.  Било како било, од тада је прасетина, сваког 16. фебруара, на породичном столу.

Статуа Симеона на катедрали Светог Исака у Санкт Петерсбургу

Бајка о Лали и њеном мирису

            Била једном једна Лала. Живела је у долини овиченој густим шумарком. Била је као и сваки цвет. Волела је да влада. Сви мисле да су боје и мириси ту само зарад јефтине декорације. Али нису. Јесте да Лала, као и сваки цвет, није много покретна али је сви остали служе а она награђује према учинку. Пасивна власт. Зависничка власт. По владара, најбоља и најједноставнија на свету. Желела је свакога, ко је погледа, да заинтересује својим бојама и раскошношћу. Просто се хвалила својом појавом. Трудила се да засени све остале. Чак је и цветала само кад јој је све било потаман. Услови су морали ићи њој на руку. Тада би свима раскалашно делила свој опојни мирис. Кад год су се околности мењале, она би се надурила, и све остале би терала од себе. И тако у круг. Додуше, знала је увек под земљом да задржи скривену могућност и резерву за поновни раст. Међутим, када је то могло да се догоди, нико није знао. Зависило је само од њеног хира.

            Као и свакоме на свету, и Лали је био потребан неко ко ће да јој буде критика, да јој каже да ли треба тако да мирише, како да побољша изглед не би ли тако изазвала већу пажњу и боље контролисала своје обожаваоце. Једна Мачкица јој је давно прирасла срцу и касније била од највеће помоћи. Она се није пуно појављивала у јавности. А и што би. Лалино експонирање је доносило довољно меда па је она могла у тишини да се слади без да се нешто много потреса око свега. Да ли због ње или нечег другог, успела је ка себи да намами поприличан животињски свет. Почевши од Бамбија, многобројних Пчела, преко Меде, Лава, Вучка, Гује, Ланета, понеке Стоке па све до којекавих Зечева и малених Мишева. Наравно, цвет не би био цвет када се око њега не би скупљале и Пчелице. Опојни укус меда је привукао чак и Војнике, Десетаре, Војводе, Принчеве и Магистре али и по неку биљку, као што је Тужна Врба и један Цветић.

            Пчелице су јој највише пријале. На њену радост, њих је било највише. Радиле су као блесаве. Нису питале ни шта, ни где, ни када, ни колико. Све што су желеле је удобна кошница. То је у почетку веома тешко успевала да им обезбеди. Разлог за ово је, с једне стране, што су пчеле к`о пчеле желеле већу слободу кретања, свака је била помало својеглава те нису све ни желеле да лете у истом правцу, а са друге стране није било довољно меда да би Лала и Мачкица могли све то лако остварити. Пчелама није била остављена велика могућност избора. Мало су меда доносиле и због те чињенице су се морале гурати у мањим и неопремљенијим кошницама све док мед не крене да тече у потоцима. Оне саме су имале својих проблема. Свако излетање из кошнице је представљало стрес. Околина није била она на коју су биле навикле. Неке су то толико тешко подносиле да су остајале закључане у својим одајама и кад нису смеле. Све су биле из топлијих крајева. Дружељубивијих крајева. Сунчанијих крајева. Лала их је одвукла у непознато. Однос страха од непознатог, са једне и опојни укус меда, са друге стране, је код сваке понаособ балансирао. На њену срећу, све су више и више прихватале укус меда, мањак сунца, училе су да зује као друге Пчеле те су лагано стицале и познанства са Пчелама староседеоцима. Знале су и да залутају. Крену у посету својим другарима у топлије крајеве па промаше слетања и скретања. Није ни чудо што су те луталице добијале чудне надимке, као Дуле Франкфурт, на пример. Тужна Врба их је увек са пристојног одстојања посматрала како раде и са сетом у гласу их призивла ка себи. Требао јој је неко да је загрли, да одагна тугу. Остајала је увек, некако, тужна и усамљена.

            Поред ових вредних радилица, Зечеви и Мишеви су играли значајну улогу. Итекако! Пријало је Лали да с времена на време буде окружена са Зечевима јер они нису смели ништа да кажу. Нису се никад успротивили било којем Лалином хиру а чинили су шта им се каже. Одузети од страха да им не понестане и оно мало меда што имају, нису се бунили. То је Лали давало ветар у леђа да са њима поступа још строжије и окрутније. Мишеви, са друге стране, су имали другачију улогу. Свуда су роварили, све су знали. Онако мали свуда су се завлачили. Чак су умели непримећени да прођу кроз кошницу и збуне Пчеле. Свуда чују по нешто па код Лале на разговор. Њихова величина је само код Лале била огромна док су их друге животиње каткад хтеле згазити. Пружали су јој незаменљив извор информација. Они мало крупнији Мишеви би добијали додатног меда за те информације док су они мањи и плашљивији били задовољни и мажењем по глави. Мед им није требао. Опијао их је Лалин мирис.

            Упркос разноликости животињског света окупљеног око Лале, није било проблема. Меда, иако велик и незанемарљивих пропорција, није био преке нарави. Напротив. Само му је недостало плишано одело да употпуни слику његове благости. Додуше, остале животиње нису знале шта он ради у својој пећини. А нису смеле ни да питају. Лав није био цар у овом случају. Он је био лав у срцу и нарави. Жељу за владањем није никада испољио. Тако је то са Лавовима. Има оних који морају да владају и боре се за то а има и оних који одаберу да буду лавови у души. Гуја је имала неки чудан, специфичан мирис. Није се дуго задржала у овом друштву. Где је отпузала, нико не зна. Провукла се кроз шумарак око долине и отишла је негде. Надајмо се, у неке срећније и веће долине. Стока као и свака друга стока, воли да се наједе, напије и излежава. Када треба нешто да се одради, може, није проблем. Поштено ће да одслужи свој део а онда се враћа у своју најомиљенију позу. Мировање. Треба и то поштовати јер нису лоше нарави. Ипак, од свих животиња Бамби је најспецифичнији. Те чудне окице, тај благи и нежни поглед, па њему нико није могао одолети. Кад вас погледа, трепне два, три пута, тешко му је рећи не. Бамби је то знао да користи. О да, итекако је то користио. Много је волео мед и колико год да му је Лала давала, било му је мало а Лала је била неумољива. Преко одређене мере нико није добијао. С тога је све редом питао имају ли вишка у зајам. Иако се готово цела долина питала где просипа толики мед, многи му нису одолели али су убрзо схватили своју грешку. Мед који он узме и онај који врати, нису исти. Нема више тај укус... Малобројни нису испрва схватали своју грешку те су му изнова и изнова давали меда у зајам. Меда, као и сваки други припадник његовог рода, је увек имао мало у кантици са стране. Бамбијев поглед је код њега изазивао највеће сажаљење. Десетар је био једини који је својим преким ставом и понашањем врло лако одолевао трептајима Бамбијевих окица. Опет је Тужна Врба била ту, негде поред осталих. Али и даље без загрљаја иако је својим омлитавелим гранама тражила нечији додир. Биће да нико није могао, или није хтео, да разуме Врбину душу, тугу коју је са собом носила те је увек остајала ускраћена макар за стисак гране.

            После неког времена Пчелице су почеле да испољавају своје особине. Нико их у томе није могао зауставити. Чуле су да постоје друге долине, друге кошнице, веће и лепше од њихових, медоносније ливаде на којима цвета много разноликог цвећа, да се тамо може остварити сан о укуснијем меду. Ову причу су разгласиле целом друштву. Неки нису веровали. Првенствено Зечеви и Мишеви. Први су се бојали како ће Лала без њих и како ће они без ње. Другима је више пријала Лалина сенка. Могли су несметано да се провлаче кроз, давно прокопане, тунеле а тамо негде у другим кошницама ће морати да траже нове стазе и богазе. Сви су се питали да ли је то могуће? Да ли се може опстати у тој раскоши или је то све привид, реклама? Мисли су се нагомилавале. Код неких су оне биле страшне, кочиле су их, а код других су мисли биле пуне питања „Како ли је тамо? Морам да одем, да пробам, да проверим!“

И ко зна колико би размишљања свих трајала да нису дошле Дрвосече да секу шуму. Нису питале Лалу да ли смеју или не. Секли су и секли. То је био преломни тренутак. Није их се тицало колико меда Лала може да им понуди или не. Ишли су редом и све су уништавали. Лала је постајала све беспомоћнија. Није имала куд. Није могла више да контролише ни мед, ни своје животињице којима је видик сада био проширен, хоризонт потпуно отворен, и ништа јој више није ишло на руку. Одлучила је да поступи као и пре. Увенула је, отерала све од себе, задржавши довољно подземне резерве за поновни цват. Мачкица је и даље била ту. Пазила је да неко не разгрне земљу и покупи оно што је преостало. Пчелице су се разлетеле, остале животиње растрчале и само је остало неколико Зечева и Мишева којима су ноздрве и даље биле пуне опојног Лалиног мириса.

Пчелице су пронашле своје нове кошнице у другим долинама. Неке су нашле боље и веће, неке мање и стабилније, а неке су се вратиле у своје првобитне са жељом да их поново среде и почну нови живот. Она, познатија под надимком Дуле Франкфурт, је пронашла свог животног сапутника и даје све од себе да не постане трут. Лепа вест је дозујала из њихове кошнице: мали Пчелац је на путу и задовољни су. Једна Пчела која је све време доношења меда Лали успевала да изнађе времена за присније упознавање са Пчелама староседеоцима, како би се парила са њима, то и даље покушава. Успешно или не... време ће показати. Меда се оженио, нашао је Медведицу, добили су и Мече па Бамби више не сме да му приђе. Прича се да је чак и Бамби порастао, да је пронашао своју Срну и постао тата. Због своје плаховите нарави, дуго и није виђен на отвореном. Лав ћуд није променио. Има и Лавицу али је чува као најлепшу тајну. Вучко је један од оних који се повукао у пећину из које је потекао. Ипак, није му лоше. Дуго је био раздвојен од своје вољене Вучице. Вратио јој се у загрљај па ће сад да праве Вучиће. Десетар се вратио у своју јединицу. Није исто као што је било пре. Сада има генерала којег ваља служити. Чак је и Тужна Врба пронашла своју Врбицу негде на ободу свог завичаја. Чини се да је напокон пронашла дуго жељени загрљај па сад праве свој врбак. Принц се није вратио на своју планину, Магистар још увек магистрира а Војвода још уве ктражи своје војводство.

Лала и даље мирује и чека да дрвеће поново нарасте око његове долине, да га заштити и створи му повољну затворену средину, па да почне поново да цвета и шири свој опојни мирис...

Живот нас учи да у сваком злу има и нечега доброг. Све у свему, сви су живели, а и даље живе, срећно и задовољно.

Свака сличност са стварним догађајим и личностима је случајна. А ако неко мисли другачије, па, шта ја ту могу, његов/њен проблем.

Удахни... издахни...

            „Добро дошли. Седите... раскомотите се... Струњаче су ту, вреће за седење па како коме одговара. На средини собе имате и чај, кексе па се послужите. Добро, мужеви су ту, не морају баш мајке то саме да раде.

            Дакле, да почнемо. Знамо сви зашто смо овде, јел тако? Лепо... лепо... Почећемо са основним стварима. Ух, ја заборавила сат. Има ли неко од вас да ми позајми? Дивно, хвала. Прва вежба је лагано дисање, без неког морања како и зашто. Једноставно желим да се опустите... наслоните се... лезите, опустите се и лагано почните дубоко да дишете... Осетите који део тела вам се посебно опушта... Плућа, стомак, глава... И бројте удисаје. Лагано... зажмурите... удахните... издахните... тако... лепо... Слушајте музику у позадини... природа је пуна опуштајућим звукова... птичице... море... делфини... Удахните... издахните... Додирните део тела који вам се највише опушта... где вам све ово највише одговара... тако... лепо... Удахните... издахните... И, минут је прошао. Колико сте пута удахнули? Око десетак, јел тако? Е то ћемо да увежбамо. Требало би да буде мање. Можда се нисте сви лепо наместили, а? `Ајмо сада нађите још повољнији положај. Опустите се, можете потпуно ида легнете, стварно није проблем. Идемо поново. Опет бројте удисаје. Лагано... удахните... издахните... Зажмурите, опустите мишиће, растерајте мисли, било какве да су... удахните... издахните... лепо... фино... делфини су ту да вам помогну... ослушните таласе... удахните... издахните... Други минут је прошао. Сада? Око пет, шест пута, јел тако? Супер! То је то. Удах и издах би заједно требало да трају десетак секунди. Дакле, лагано удахните, дуго и полако узимајте ваздух, затим мало задржите дах, смирите се, па исто тако, чак и лаганије испуштајте ваздух. Браво! Одлично! То је та процедура.“

            Ово је почело у 18ч а завршило се у 20ч. Два јебена сата нас је бабица овако смарала на курсу дисања. Брате мили! А бабица... као да је на дрогама. Мршава, очи широм отворене, прича триста на сат, не заклапа брњицу, к`о да је на спиду, мајке ми моје миле. Досадила је и сморила нас већ после пола сата али јок, само је наставила да кења о дисању и како је то битно. Добро, јесте битно, и? Малену, и још једну њену „колегиницу“ која је исто на крају осмог, почетку деветог месеца, су почела да боле леђа од седења на равној и тврдој подлози већ после сат времена. Ма какви јастуци, какви бакрачи, то не помаже. На сву срећу на крају је мало променила плочу па је рекла коју паметну по питању тога шта се догађа у организму жене. Није да то већ не знамо али имала је и лутке и слике и... свашта нешто али ипак није ништа реално употребила. Биће да је само отаљавала свој део посла.

            Следеће недеље је, на сву срећу, била њена колегиница. Она прва, која се успут буди речено зове Генија, је отишла на одмор. Е нек` је вала. И нама је свануло са овом другом. Куд и камо је и боља особа а уме боље и да пренесе знање, да смири будуће маме. Нас очеве, искрено, то и није све баш толико интересовало. Јес` битно како се та бебица окреће у стомаку, али ипак смо ми то само примили к знању док је то на мамице имало умирујуће дејство. Жена се потрудила за све паре да објасни. Сат и по није стала са причом. Али није била досадна. Трудила се и успевала је да буде интересантна са по којом пошалицом. Ова, друга, Андреа, је била велико освежење у односу на „генијалну.“

            Видећемо шта ће бити следеће недеље... Надам се да неће опет бити „удахни... издахни...“ али ни неко јефтино луткарско позориште.