Заиста сам се ово много пута упитао.
Два пута сам био у Индији, на дужи период, боравио у не баш репрезентативном граду за индијске услове живота који је прерастао себе и индијске просеке, али ипак се и даље поставља питање. Како то да Индија са милијарду и бар још једно 300 милиона становника, са, откуд знам тачно али сигурно неколико милиона наоружаних војника, еј милиона (!), никако не успева да се оствари као зајебан фактор? Ни у свом суседству, ни у ширем азијском региону, а поготово не у свету. Када се погледају свима знане чињенице, рекло би се, сунце ти жарено види колико су велики, колико пространство заузимају и још су веома бројни. Држава која лежи на обали великог континента и мало гледа на комшије преко Хималаја, па десно на арапски свет преко Индијског океана и мало лево на расцепкане, измешане и доста подељене државице; годинама уназад се дрви о подивљалом расту индијске привреде, како су мајстори информационих технологија (и јесу, заиста сам се уверио у то) па још имају и статус нуклеарне силе! И? Шта су учинили са свим овим?
Ништа! И сумњам да хоће. Не ускоро, него било кад у будућности. Икада. Они себе изнутра уништавају. Добро, можда сам претерао са јачином одабраних речи али све и да ублажим не могу мање од тога да себе коче, укопавају у месту, и времену и простору. Имају то неко урођено, стално одсуство самопоуздања у систему одлучивања. Вазда неко оклевање у доношењу и спровођењу важних, па све до скоро безначајних, одлука само доприноси свеукупној недоследности. Ни мало не помаже свеприсутна корупција а сматрам да је изнад свега најгори онај мали, приземни, лицемерни и готово бизарно цинични каријеризам у целом систему. Уместо да је једна од великих сила овог века, заиста је само "држава која би хтела да постане светска сила".
Наравно, свако ко се мало информисао о том подконтиненту, ко их је посетио, радио или живео са њима, одмах ће рећи да је Индија једна демократска држава са предузимљивим и талентованим становницима, док је тужна истина да малодушни, од великих предузетника па до криминалних "бизнисмена" веома подмитљиви, политичари толику земљу воде као да је нека државица. Нека мала, од неких десетак милиона душа. Државна управа, бирократски и уопште административни систем је огроман, замршен и веома непрегледан, па кад се једном у њега уђе, у тај неисцрпни лавиринт папира, потврда, налога, потписа, образаца, формулара, овлашћења, овера и уплатница, преостаје само лутријска шанса за брз и јасан одговор. Своје двориште никако да уреде а још се налазе тамо негде између Кине и Пакистана, што сигурно није лако, онда ме не чуди што је баш Пекинг искористио ову празнину и њихову неспособност организације и наметнуо се као светска сила у Азији.
На моју велику жалост, у будућности ћу и даље морати да сарађујем са њима јер су све јефтинији и јефтинији када се ради о радној снази а то је великој корпорацији, за коју тренутн орадим, најважнија ставка.
