Српске епизоде

"Изволите ваш пасош. Добродошли!" "Хвала и довиђења." Пар корака даље, излаз из сигурносне зоне на аеродрому и ето познатих лица. "Охохо, ево га! Па где си ти, начекасмо се?" "Контрола, шта да се ради. Идемо ли?" "Слушај, овај, хтео сам да те возим до краја али ми је истекла дозвола, јеби га." "Ма дај који ти је, нисам ни хтео да ме возиш, нисам то ни планирао." "Стварно сам хтео али сад имам само папир на којем пише да сам предао за нову дозволу и нема шансе да пређем границу." "Дај, опуштено, вози ме до аутобуске, лако ћу ја даље."

---

"Ево га! Овај те вози даље. Поздрав." "Хвала и здраво." Карта кондуктеру, који је уједно и возач, који је возио 6 сати до ове станице а још ће најмање 4. Сам. Све сам. Како више гледа и како ли му успева, сами бог зна. Празно место, наместих се, и рекох себи да ћу да дремам. У том улази госпођа која се једва креће. Устанем, уступим то место напред и одем скроз назада јер је тек тамо било седиште којем се није наслон скроз распао па је пружало, какво, такво упорште леђима. Топло, топло у пичку материну је топло у возилу али чим кренусмо, некако осетих да улази свежији ваздух. Клима. Изнад моје главе. Поглед ка њој а она је прави мали екосистем за себе. Никада очишћења, гарантујем. Сумњам и да су је Холанђани чистили, одакле је аутобус увежен, пре сигурно десетак година. Ипак, успео сам да склоним главу на страну да се не ушинем скроз јер одоздо греје а одозго шиба 'ладно и заспах.

---

Туууут, тууут, ту,ту, туууут! "'Ајде бре маму ти јебем, мичи се! Куд иду сви ови људи у исто време, у пичку лепу материну!" Пробуди ме мио возачев гласић. Лоб погледом кроз прозор а тамо, на ауто-путу "Братства и једниства" аутомобили свуда око нас. Гужва. Шпиц у Београду. А аутобус је тек код аеродрома, још се град ни не види. Ијао, ал' ће ово потрајати. Спавај ти даље, рекох себи.

---

"Мајсторе, могу ли ја да изађем код "Сава" центра?" "Може, може..." Чух овај кратки разговор као кроз сан и брже боље се спремих и за који мунут сам био напољу. А тамо, као да је рат почео па да сви беже из града у једном правцу. Нервозна госпођа у Пежоу је аларматно трубила аутобусу. Отворише се врата буса, возач, којем ово већ десети сат за воланом, промоли главу и повика: "Која ти је бре пичка материна она нервозна!? Па је л' ти мислиш да ја овде стојим јер ми је лепо, је ли? Е баш сам овде од свих места на свету пожелео да паркирам аутобус! Престани да трубиш јер ћу ти ту сирену набити у дупе ако ти дођем тамо, маму ти јебем безобразну и недојебану!"
---
Чекање на градски превоз се није исплатило. Дигох руку и стаде ми такси. Отварам врата задњих седишта да бих убацио ранац а возач помери сувозачево седиште напред да ми направи места за торбу на поду возила. Нисам хтео там ода спуштам ранац који ћу ускоро опет на леђа јер ко зна колико је чисто а он ће: "Доле, доле са торбом!" "Није торба, ранац је, нека га горе, свеједно је." Седох напред а он ме погледа, изузетно значајно и љуто: "Како свеједно? Па није свеједно! Е јее... Куда?" Изговорих адресу а он сав бесан. Због чега? Шта сам учинио? Због ранца? Хтедох нешто рећи да мало опустим атмосферу али је био сва надркан и нељубазан и да нисам био онолико сморен и уморан, рекао бих му да стане да изађем. Ужасно непријатна вожња. Ужасно. Јебе ми се за све гужве у Београду. Да их нисам ја изазвао можда? Био сам у Индији, у Мумбају и 11 километара сам се возио колима око 2 сата. да ли је возач једног, јединог дана током та четири месеца био надрдан? Није! Ма јеби се и ти ти твој "фини" такси који има правила где иду торбе и ранци! Кусур сам тражио до последњег динара па нек' буде још већи сероња данас, боли ме баш!
---
"Срећо мамина!" Неко ми се искрено обрадовао. "'Ајмо унутра, идемо. Јеси ли гладан, уморан, хоћеш кафу, да једеш, шта би?" Обично ми ова сцена, која се понавља из представе у представу, помало смета али овог пута је била мелем на све ране.
---
"О куме! Стиг'о си, а? Хоћемо на пиво?" "Може куме, може, да знаш да може." Уморан сам к'о псето али одох. Где, како, куда, ма кога брига, само вози. Негде смо сели, полили, причали, зезали се и вожња назад. Није тешко приметити да су скоро сви возачи постали алергични на зелено светло. Сви више воле црвено па тада иду док је на зелено свака раскрсница загушена. Чудан феномен. Поред тога, нисам био упознат са чињеницом да таксисти имају неке своје дозволе, нека своја правила понашања у саобраћају. Мало безобразна и посебна. Чудновато, скроз. Док сам стигао назад до кревета, већ је почео наредни дан.
---
"Кафа! Добро јутро сине, како си се наспавао?" Мирис свеже скуване кафе ми је испунио ноздрве, процедих једно добро јутро назад и док сам хтео да изустим да бих и једну ракију уз кафу, видим да већ стоји на столу. Зна ме. Родила ме. Ух, љута шљива из Босне. Гризе, уједа и пече. Али нека, нека, прија. Кафа зато клизи к'о бебама мајчино млеко.
---
"Је л' слободно?" "Јесте, јесте, изволи, куда?" Затим погледа на другу страну јер је држао мобилни. "Чекај, чекај мало љубави, имам вожњу па те зовем касније. 'Ајд', ћао." Погледа ме опет, промрља "јебем ти бесплатне минуте, мајке им га спалим" док је покретао мотор у Тојоти и после, упитног, погледа од мене, добио је упутства: "До стадиона Звезде." "Тамо!? Сад!? Ух, царе па знаш ли ти која је гужва?!" "Знам али шта сад. Бар донекле, а онда ћу даље пешке." "Шта је то вечерас? Откуд утакмица радним даном?" "Лига Европе." "Откуд знам бре. Јебе ми се баш за фудбал и све око њега. Пајсери који трче за лоптом и праве гужву у граду, мајке им га... Аааа... чек', чек' мало, па зато има оволико странаца у граду последњих дана, а? Е они добро плаћају вожње, свака им част. Има ли још која текма ових дана, а брате?" "Нема. Данас и онда, с божјом помоћи вечерас, на пролеће." "Пу маму му јебем! И? Какве су шансе Звезди? 'Ће да их добије?" "Хоће брате, не брини. Само ти мене сада добаци до тамо, може?" "Да, да, извини..."
---
Два сата пре почетка сам био на делу за који сам имао карту. Лагано цупкање на месту, јеби га, хладно. Убрзо нисам био сам и све је било пуно. "Пуне трибине, лудих навијача, и бакље светле, цео север гори, бубњеви тутње и песма се ори, једите говна ми смо шампиони! Але, алеее, але, алеее..." Пет минута пред почетак, долази један међу нас са неких 60 и кусур година и овом поред мене рече: "Извини сине, али ово је моје место. Видиш, имам карту и ту пише?" Ма не верујем шта прича. "Матори, је л' ти то мене овде јебеш, а? Ево ти и моја карта, пуца ми курац бре! Стани 'де 'оћеш и не сери више!" Ух, добро је, матори је преживео. И судија свира, креће. Звиждање, навијање, јебање немачких мајки гостујућим навијачима и играчима али и гостујућем стручном штабу, све до 22. минута када је Срнић ушушкао гол и тада је почео делиријум! До краја је могло још али добро је. Звезда је добила Келн са 1:0 и прошла даље. Радоваће се и таксиста. Од адреналина и емоција ни сам не знам сам се чуо са кумом који је дошао по мене а ја сам опет заспао дубоко у наредном дану.
---
"Добро јутро сине. Како је било јуче? Победила је Звезда, је л' да?" На столу кафа, ракија... Одговорио сам тек када сам опустио гласне жице и испрао истругано грло.
---
"Сине, шта ћемо данас за ручак? Шта да спремам?" "Ништа. Идемо негде, водим те на ручак, доста си спремала." Земунски кеј, шетња поред Дунава, лабудова, патака, деце, старијег и осталог света. Предивних петнаестак степени и сви су измилели напоље. Бар они који нису морали да раде. Пријало јој је. Ухватила ме је под руку и јаче стисла. Знам. Све знам.
---
"Добар дан, изволите?" "Имам резервисано." "Име? Ево изволите, овуда." Као да има седамнаест хиљада столова а не десетак у вр' главе. "Ово сам поручио и резервисао." "Јасно. Стиже ускоро. За попити?" "Неко лепо бело вино..." "Важи. Стиже." После нас се некако сви остали столови попунише и два конобара више нису знала где ударају. Ми поједосмо рибљу чорбу, шнице од шарана и мањи слаткиш на крају, затражих рачун и као да сам тражио камен са Месеца! Никако да стигне. Њих двојицу се исплати по смрт послати. Сит има да се наживиш док дођу.
---
"Куме, шта се ради?" "Ништа, одмарам, претурам кроз ових мали милион канала на тв-у и питам се чему све." "Ха, ха, ха па немој да си смешан, ништа ту паметно нема." "Видим јеб'о те, па само од ријалитија до ријалитија и од вести до вести. Или се свађају или слушам кад је председник последњи пут попико кафу с неким. А филмова колико хоћеш и кад почну рекламе сморим се и одмах мењам. Појма немам шта гледам!" "'Ајмо на пиво." "Кренуо сам? Где ћемо?" "Само се спреми, покупићу те."
---
Ух, још једно буђење после пар пива у касним сатима. Заредао сам неколико вечери а организам нисам ништа питао. Напољу киша па снег, навукли се неки ниски и тамни облаци и таман за кулирање...
---
"Пошто је карта за овај у један?" "Хиљаду и тридесет динара. За четири минута креће" "Само нека крене, стижем." "Колико?" "Једну." Аутобус стоји на перону, са нешто путника унутра и закључан. Нисам једини који стоји пред вратима и чека. Ипак, отоври их возач, уђох унутра и нисам како нисам хтео да седим порд било кога, једино решење је био задњи ред. Минут, два после мене уђе девојка од неких 22, највише 25 и седе један ред испред мене али укосо. Нисам ни приметио да је тај пар седишта био празан јер бих и сам тамо сео. Сад ми је било драго што нисам јер је она била мелем за очи. Види се да се спремила за дуг пут, дакле ништа шминка, ништа штикле и утегнута тесна одећа. Ципеле, класичне црне зимске женске "Канађанке" које су у таквом стању да их може слободно бацити, црне хеланке које су виделе боље дане и крупно плетени бели џемпер, као да је два броја већи у некој веома, веома бледој розе боји. Црна коса, до рамена али неопрана па је везана у мали реп. А црте лица, да сам могао гледао бих је стално колико је то било некако све складно. Можда не толико лепо али складно. Да нисам упознао Малену, рекао бих да је ова девојка нешто најлепше што сам у животу видео. Одушевила ме је и тим понашањем, онако, опуштено, без нападности. Познајем неколико примерака женки српског рода које се спремају и ђубре да баце. Без претеривања. Буквално. Мајке ми. Након извесног времена, узела је телефон, откуцала нешто и онда узледа гледа фотографије на њему. Не бих то ни видео да није неопрезно била окренута леђима ка мени и онда га је так одржала да сам све видео. Гледала је своје фотографије. После пар минута је схватила да је све на извол'те па се окренула и склонилча на седиште до прозора. Ипак, видех позирање са тоном шминке, умецима у коси који су ишли до дупета, став који избацује све кривине на видело, чак и оне којих се неке жене стиде, пачија уста која су отекла као да је љубила плотну од ужареног "Смедеревца" и то све пред неким великим огледалом у великом тоалету. Јеби га девојко, усра га. Скроз. Узех и ја мој мобилни па послах поруку "Како си?" мојој Маленој. Нема ни боље ни лепше, гарантујем.
---
"Како је зете? Јеси ли добро путовао?" "Јесам, јесам, хвала на питању." "Може л' ракија?" "Како не би могла. Сипај једну ону твоју траварицу." "Жено! Дај дер ону траву да попијемо. И стави нам по кафу!" Пре свега стиже мезе на сто. Насечена кобасица, чајна, нека љута, шунка, сланина, тврди сир и по која половина јаја. Док сам почистио неколико чачкалица, ето и кафе и ракије. Таман. Недостајаће ми ово једноставно гостопримство.
---
"Dear passengers, welcome in Dortmund, Germany!" "Sehr geehrte Passagiere, willkommen in Dortmund, Deutschland!" Јеби га. Беше чудно, кратко али и слатко.

Родитељски састанак

         Догодило се оно о чему се некада само причало. Мој први родитељски састанак у школи. Али сам сада у улози оног великог, што седи и слуша шта му је дете урадило. Или није урадило а требало је. Признајем, био сам благо нервозан.

        Нервозе је било не због тога што сумњам у своје дете, већ због чињенице да сам у другој држави чије форме и обрасце понашања у школском систему не познајем. Знам само оно што сам начуо, ту и тамо прочитао али како то све заиста иде, нисам имао појма. Ипак ја и Малена долазимо из другог, сасвим другачијег система и сада је све то подигнуто на виши ниво.

            Прво, нисам знао да ли мој син сме уопште да присуствује родитељском. Да ли је овде онај фазон да учитељица седи на свом месту а у клупама родитељи и онда она спочитава буквицу родитељима чија деца су правила срања, или пак хвали и подржава оне тате и маме чији се нараштај иоле труди и покушава нешто. Или није? Е па није. Добио сам опције, тачније термине када могу да дођем. Ни ја ни Малена нисмо желели да изостанемо, некако је тај договор спонтано дошао, онда се потрефило да нам у посети није ни једна баба ни деда и тако смо пошли са децом.

           Ми тамо, кад пред вратима пар родитеља, чека на свој ред јер смо ми малкице и поранили. Нигде детета! Е јебеш га сада, шта је ту је. Упитам, онако, као да ли смо требали без деце доћи кад једно од њих одговори да им је син тотално узбуђен и пун треме да је морао у клоњу. А, тако значи, онда је то таман. Сачекасмо наш ред и добра учитељица нас пусти унутра.

         После мало приче са Мирком, мало са нама, почела је прича о битним стварима. Да ли се јавља када нешто зна, да ли је научио слова, да ли чита брзо, споро или пребрзо, како стоји са бројевима и сабирањем, и још о којечему кад дође једна ставка на ред. Сваког понедељка у једну дебелу укоричену свеску пишу шта су радили током викенда. Код мог сина, празна! Нацртао је понекад неку кућицу и ништа више. Када га пита, што је празно, он одговори како није било ничега интересантног током викенда! Ма немој! А шта радимо моја Малена и ја осим планирања викенда и сваког слободног дана јер ако се догоди "празан ход" одмах дође до попиздитиса! Па како онда ништа није радио, мајку му јебем!? Ето, једноставно није.

       Како год почео да прича или пише, не иде му. Не иде му објашњавање и изражавање креативности. Када добије неки задатак и када му буде објашњено шта да ради и шта да очекује као резултат, он крене и нема стајања док не заврши. И један је од бржих. Логику уме да прати све кроз њу решава али чим му неко да празан папир и каже: "Изволи, пиши и цртај шта год желиш", он стаје и не чини ништа.

       Поносан сам на њега, до неба сам поносан али сам сазнао оно што сам и очекивао. Има акутни недостатак креативности и маште. То сада објашњава због чега је способан да направи било шта од "Лего" коцкица али само докле има упутство да га прати. Чим му дам слободу да прави шта год пожели, он их прво гледа, одмерава и онда каже да му се више не игра. Ништа није боље ни са другим играчкама или чак и фудбалом, који врло радо тренира. Свуда прати правила која је научио или која су му објашњена.

           Тја. Татин будући радник у општини, љуби га мајка.

Рођенданско путовање

               Пре него ли било шта напишем, морам се захвалити мојој драгој жени што је учинила све да ја остварим своје жеље. И то баш за 40. рођендан. Хвала јој, велико јој хвала.

               Италија. Слетање на аеродром у Болоњи. Прво што ми је упало у очи је да је оно "Фоллоw ме" возило чудно. Некако, мало и ниско. Пошто сам слетео у четвртак, мало пред поноћ, нисам се даље интересовао о чему је реч. Излазак из авиона и контрола. Неуобичајено за летове унутар ЕУ али биће да су се Италијани на млеко опекли па сад и у јогурт дувају те им је у интересу да баце поглед ко им то долази и пролази кроз државу. И тако сви пре мене показују документа, добију "Грацие" и оду даље, док није дошао на мене ред. Гледа ме онај карабињер, сав италијански налицкан, са "сав сам важан" ставом, као Мусолини некада и одвоји ме на страну. Каже, мора да ме провери. Шта не ваља? Само је он знао због чега је то урадио али сам, у себи истог момента, помислио да ако ми овај буде направио неку будалаштину и у пола ноћи реши да ме врати назад, на почетку овако битног путовања, е онда ће ово бити последњи пут да сам ногом крочио у Италију, кунем се! Има толико ствари које су могле и које још увек могу да ми покваре планове али на ово нисам рачунао, мајке ми. Гледа ми пасош, гледа ми боравишну визу на којој пише и где живим, откад живим, ма све ту има, па гледа мене, нешто куца у компјутер, проверава, пита где идем, зашто идем, имам ли повратну карту, смара ли смара у пола ноћи! Одједном му стиже нека информација, трже се, покупи моја документа, пружи ми их у руку, не погледа ме више, не обрати ми се ни једном речи, к'о да сам пас, погледа поред мене и рече: "Следећи!" Сероња.

                 После овог, брже, боље одох до рент-а-кар агенције, кад оно и тамо гужва. Неки тип је све закрчио јер му је лична сва изгребана, пола података се не види а хоће ауто. Не да му не бих дао возило већ би га наглавачке избацио напоље. Али она мученица тамо је дивна, пријатна и уљудна па му објашњава и објашњава, све док нама осталима није пукло и један од других Италијана му рече: "Тамо, десно је полиција. Нека ти они то провере и дају потврду ко си и шта си а до тада пусти нас да идемо, може?" И тако ја добих мој ауто. Поло. Јебем ти судбину и "ФауВе"! Где год да идем, то ми дају. Италија, еј бре, држава Фијата и много чега другог и лепог а ја Поло. И то бензинац 1,2 литре моторчић. Тај мотор ме прати као у усуд. Ономад у Швајцарској, сад овде... не вреди да се опирем. Неко горе има чудан смисао за хумор. Прешао је око 25 хиљада километара а сав је излупан и огребан. Прво што сам урадио је да сам га фотографисао. Свуда. Осећај је спортскији у односу на Голфа али је вожња иста. Чини се да "јебем ти ал' убразава" а онда схватиш да је то само осећај који се ствара због сталног стискања гаса јер је мотор мртав док не уђе у неке више обртаје. Турбо. Он чини да се осети тај мало наглији покрет напред и то је то. Описивати га више нећу. Јебе ми се за Фолксвагене, искрено.

               Од болоњског аеродрома па до места Кастелфранко Емилија ("Castelafranco Emilia"), леп мали италијански градић, морам да приметим, где сам имао резервисану хотелску собу, ми је требало око 45 минута. У собу сам ушао и тада је већ било око 2 после поноћи. Оставио сам ствари, кратко туширање и у кревет. Ипак, пре него што сам заспао сном праведника, морао сам да подесим будилник у 7 ујутро како бих стигао све што сам планирао за дан који долази.

                Рано буђење ми није пријало. Хтео сам да устанем али тело није и око 8 и нешто сам успео да се спустим на доручак и онда у несрећног Пола па правац до Модене. У 10 сам имао заказан термин за вожњу по краткој тест стази која припада Ферарију "Autodromo di Modena" у "свом" возилу. Јесте да је био изнајмљен али ми је свеједно. Е сад, да бих тамо то одрадио, морао сам прво до музеја у Модени, који је у ствари кућа и радионица у којој је Радио Енцо Ферари. Они отварају у 9:30. Брзо купих сет карата (улазница за тај музеј, за музеј спортског одељења у Маранелу и за вожњу по горе поменутој стази) јер је стаза ван града. Стигао сам у 10:10, мао закаснио али не мари, био сам једини. Како је вожња прошла може се видети на овом снимку. Да је занимљиво за гледање, ценим да и није баш. Ко је одгледао до краја, има пиће од мене. Мада, мени је било занимљиво терати оног Фаувеа док му гуме не зашкрипе. Интересантно ми је било видети и чути Феррари 458 како кружи том стазом. Док сам ја своје одвозао, један брачни пар је дошао да буде провозан у њему. Круг за загревање, онда пун гас и на крају трећи лаганица. Звук је савршенство али ем је кратко, три круга, смејурија(!), ем то кошта 200€! Нека мене и мог Пола, ко нас јебе. Ништа нам није фалило.

                 После ове вожње, вратио сам се назад у Модену и обишао музеј-кућу Енца Ферарија. Прво што ми је упало у очи у Модени је да су све куће кренули да реновирају у том неком старом стилу. Бар фасада мора да буде лепо урађена у том неком "ретро" фазону. И изгледа лепо, стварно. Прија оку.

Сам прилаз некадашњој кући и радионици Енца је сређен и преуређен, како би одговарао свему осталом у околини. Оно што је најинтересантније, он је ту кућу продао још пре него што је постао познат, са неких 20 и кусур година, како би имао довољно новца за развој свог првог мотора и првог возила. Колико сам схватио, остала је у породици јер је добила назив по првом сину Енца, Алфредо Ферари а тај је натпис остао до данас. Поред старог здања, у новоизграђеној згради је музеј који говори о ономе како је било пре и ономе како је сада. Нека мало фотке говоре а ја ћу потом рећи још коју.

Окушао се и у дизајнирању брзих чамаца.

Симулатор вожње болида Ф1.

Поред овог модела сам се једноставно морао сликати. Знам да звучи офуцано и да то многи кажу али ја се стварно дивим овом возилу. По мени, ово је најлепши Ферари свих времена. Дино 246. Енцо никада није заиста прежалио смрт свог првенца Алфреда и ово је био његов начин да га остави у вечитом сећању свих у породици. Ни на једном моделу није толико учествовао у дизајнирању и пројектовању колико је то учинио код овог. Другачији је. И линије возила и мотор и све...

F430 Scuderia. У развоју овог модела је учествовао Михаел Шумахер. Његова идеја је била да обичном возачу што више приближи технику и осећај вожње болида Ф1. Да ли је и колико је у томе успео, јавићу кад скупим кеша па ћу пренети утиске из вожње.

Иако овај део није велики и релативно се брзо обиђе, остао сам у једној од мањих просторија, која је као мини биоскоп у којем иду документарци о животу и делу Енца Ферарија. После много тога што сам видео и чуо, морам признати да га више ценим. Ем је био визионар јер у време када су се сви у Италији трудили да праве што мање моторе, "Vespa" или Фијат са "ћинквећентом", он је почео да развија мотор у V12 распореду. И успео је у томе. Није то био мотор са неколико хиљада кубика, већ мали и веома снажан за то време. Око 1500 кубика и око 120 коњских снага, биће и фотографија тог мотора ускоро. Први послодавац му је био Алфа Ромео. Према њима је увек имао велико поштовање и увек је тежио да буде бољи од њих. Када је отишао и после неколико година, колико није смео да производи самостално, због уговора, почео је конструисање горе поменутог мотора. Еторе Бугати му је исто био пример за поштовање. Када је направио први ауто, није знао како да га назове. Разговарао је са женом и она му рече: "Види како је то Еторе урадио. Зашто се и твој ауто не би једноставно звао по твом презимену?" Тако је и било а остало је историја.
                  Енцо није дао на себе и није дозвољавао да му ниподаштавају оно што је радио. Схватио је да спортска возила имају будућност али само ако имају и заштиту и новчано покриће неког ко је заиста велики. Први са ким је разговарао је био Форд. Дошли су, понудили много тога и вратили се у Америку оставивши му да размисли о понуди. Није био задовољан понуђеним али је оставио могућност разговора. После две седмице, дошли су поново и донели дорађени уговор. Састанак је трајао краће од пола сата. Чим је дошао до додатог дела, бесно је устао, преврнуо сто и све папире на њему и изашао напоље. Форд није желео да му остави 50% власништва нити да му остави слободу у конструисању возила. Њихов услов је био да они на крају одлучују да ли ће нешто и како ће то бити уграђено. Реално, као ултиматум. Недуго затим је позвао Фијат. Ђовани Ањели је дошао и за мање од два сата су се око свега договорили. 50-50 подела власништва и потпуна слобода у изради аутомобила. Рука руци и тај уговор је и даље на снази. Није много причао, волео је да ради и да производи. Иако се бавио тркама како младић, одустао је јер очигледно није био за то. Осетио је све то и деци је бранио да возе брзе аутомобиле, ма чак ни моторе није дозвољавао јер се плашио да могу да настрадају. А сам је и даље возио оштро и брзо. Његов, ванбрачни, син Пјетро је рекао да је знао недељом ујутро да устане и каже: "Идемо у Римини. Мало на плажу и мало да пецамо." Сели би у један или два аута и отишли до тамо, што је, тада било, неких 3 сата вожње. Око 16ч би се вратили а он је рекао: "Одлично. Још увек имам времена да завршим све послове у радионици." Био је зајебан, дрчан, радан, правичан, послован и породичан човек који је изградио једну од најпознатијих компанија. Свака му част!

              Друга зграда је у ствари музеј мотора. Тамо је скоро све што је икада смишљено, испробано и тестирано.

Ово је тај први мотор у V12 распореду цилиндара, са све мењачем. На фотографији се виде сви подаци тако да стварно нема потребе да их поново наводим.

Ово је комплетан систем мотора са унутрашњим сагоревањем, електро-мотора и система за рекуперацију енергије. Прво је развијан за Ф1 али је уграђен и у "Ferrari LaFerrari". Пошто је врхунска ствар и тренутно последња реч технике, стављен је овако, тако рећи у излог.

Овако некако је изгледала Енцова радна соба.

Приказ како се временом мењао знак Ферарија.

После овог, заиста интересатног путовања кроз историју Ферарија, отишао сам у Маранело. У посету музеју спортског одељења Ферарија.

               Поред овог дела "грида" из трка Формуле 1, могуће је испробати замену гума на болиду Ф1. Правим, са све точковима, брзим пиштољем за замену и кратком обуком како то што брже урадити. Била је ту нека групна посета па нисам успео ништа од свега тога да урадим. Али сам сео у симулатор вожње и могу рећи да је то једно веома интересантно искуство. Свака част свим оним возачима јер је неопходна врхунска концентрација оно чудо које као да лети, возити из круга у круг као по шинама. После 15 минута, мене су руке почеле да боле, у врату сам почео да осећам укоченост и лагано да се знојим. Бити најбољи у било чему, дефинитивно није лак посао.
             Фотографисао сам али сам овде направио и пар видео снимака. Па ко има жељу, ево их. Први, скуп неколико снимака из музеја и још један из једне звучно изоловане просторије где се чују звуци мотора.
             Одавде сам отишао до Паганија. Тамо сам имао, преко нета, заказану посету фабрици. Ексклузивност и политика фирме су да се у део где се све производи и склапа не уносе било какви електронски уређаји. Чак ни запослени не смеју унети ништа. Резултат свега је да немам никакав електронски доказ да сам био тамо али нисам дао завет ћутања.
            Подаци о Хорацију Паганију се могу наћи на нету, кога интересује више детаља. Рећи ћу само да је рођен у Аргентини и да је увек имао трип да спортски аутомобили не треба да буду тек тамо нека возила, већ да морају да поседују неку посебност. За технику се одавно интересовао па је први мотоцикл, у ствари мали мопед, направио са 15 година. Са 20 је дизајнирао болид за трке у класи Формула3 у Аргентини. Рено је дао мотор и пренос. Ово се све види доле на сликама. Али најважније је што је у тој Аргентини упознао Фанђа који му је рекао да ако хоће да научи нешто о дизајну и касније се потпуно изрази као уметник, треба да иде у Италију и да ако икада буде правио свој ауто, нека у њега не стави ништа друго осим Мерцедесовог мотора. Дошао је и почео да ради у Ламборгинију као најобичнији радник у дизајн-одељењу. Учествовао је у дизајнирању Каунтача па је зато тај ауто део сталне изложбе. Касније се одвојио и почео да ради на остварењу својих снова. Тако је настао Пагани Зонда. Од тада па до данас му је ексклузивност једина звезда водиља. Само једна серија је урађена у 20 примерака. Сви остали су мешавине његових идеја, линија возила, жеља купаца и самим тим су направљени у веома малим серијама. У ствари, то и нису прави купци већ колекционари. Најстарији примерак Зонде је назван "La Nonna", у преводу бака. То је други икад направљен ауто у његовој фабрици. Први је уништен приликом тестирања делова. Бака је до сада направила преко милион километара по путевима око Модене, тестирајући свакојаке делове и склопове. Не иду на тркачке стазе јер им то не треба. Мотори су били и остају Мерцедесови. АМГ одељење и дан-данас производи 7,3 V12 мотор, само за Паганија. Некада је ишао у пар модела Мерцедеса али је сада остао ексклузива са њих. АМГ развија још пар других, са мањом литражом али опет само за Паганија. Сваки ауто је израђен од карбонских влакана. Она се не могу поправљати и тешко се фарбају. Ако нешто није како треба или пукне, мора се направити нови део. Сваки комад, ма колико мали био, лично Хорацио прегледа и тражи и најситнију грешку и аномалију. Нађе ли је, део се баца и поново се прави. Све се склапа ручно и полако. Осам месеци је најкраћи период чекања на ауто док је сада већ око две године, због веће потражње. Зарад очувања екслузивности, нема шансе да повећа производњу. Скоро је у Америку испоручен један који садржи плаву фарбу у карбону. Током процеса израде дела, фарба се наноси тако да постаје конструктивни део. Израда је трајала преко две године јер баш та плава боја излаже све неправилности на видело. Много, заиста много пута је понављана израда па и не чуди што је коштао око 5 милиона евро јединица. Иначе, почетна цена је 2,2 милиона. Уметност кошта. И има ко да је плати. Очигледно. Можда сам луд али и ја бих му платио да имам један од ових, за мене, нечувено лепих аутомобила. Искрено, да све друго нисам видео и обишао, не би ми било криво. Посета и обилазак Пагани фабрике ми је и био почетни циљ путовања и дугогодишња жеља.

Бака.

Зонда Ћинкве ("Pagani Zonda Cinque"). Према имену, израђен је у пет примерака. Три су родстери а два затворена. Наруџбина је стигла из Кине. Офарбани су црно-бело јер су то боје Панда медведа који симболизује снагу, стабилност и шта ја знам шта још. Четири су продата а пети је остао као део сталне изложбе.

Хуајра ("Huayra") али од дрвета. Некада је све рађено од дрвета. Хорацио Пагани се те традиције не одриче.

Овај је дошао на редован сервис. И ако мене неко пита, одушевљен сам комбинацијом боја. Толико да сам направио и један видео о њему!

               После овога, рекох себи, дај да ручам негде. Јео је и ко је овце погубио. Кад оно, све затворено. Као да је празник или да је почео рат. Нигде, ништа. Нисам упозорен да Италијани имају дневну паузу и да им се јебе баш и за госте и туристе. Ресторани почињу са радом око 11 и раде, најкасније до 14:30, ако неко има среће, иначе до 13:30. Онда отварају увече, најраније у 18:30 и раде најкасније до 23. Ау јебем ти, па где да једем нешто!? Пекаре, ситне продавнице, све исто. Ма нема ни апотеке да је отворена! Нађох неку продавницу из ланца великих супермаркета и купих себи 'леба, сира и шунке, воде и одох даље.
                Следећа станица за овај дан је био музеј Ламборгинија. Морам рећи да су се они добрано осрамотили. Граде нови па се надам да ће исправити грешку јер овај садашњи је баш, баш мали и смешан у односу све што сам до сада видео. Обиђох све за мање од 15 минута и да не би посебне поставке о тркачком животу Ајртона Сене, која не спада у редован део изложбе, стварно не знам шта бих видео. Пар модела који су заиста део историје, Урус, најлепши Мијура и невероватни Диабло али све остало су неке студије, размишљања и идеје. Старо и ново доба али је то све мало. Стварно. Ево и фотки.

              Какве тачно везе имају Ламборгини и Сена, није ми било баш најјасније али ето, остаје записано да сам био тамо.
               На крају дана, соба, мало неких италијанских програма и мој утисак је да је Саша Поповић исто ово гледао и помислио: "Дај да и Србима понудим ове сисе и гузице у ударном термину а све зачињено другокласном музиком и глупим причама." Урадио је то али са много мање новца од Италијана. Они су све лепо нашминкали, средили и нигде нема да фали и да човек помисли да гледа будалаштине. Иако то заиста јесу. Свака има набуџене сисе, дорађено лице, косу са валовима доведену од савршенства и телом као да их је сам бог за себе извајао. Таквих на улици нема. На улици је обичан свет а на свакој раскрсници по најмање једна курва. Дан, ноћ, оне су тамо. Никоме не сметају а поготово не "органима реда". Они су тек посебна прича. Некада су били само Карабињери. Сада имају и полицију. Али су то "Polizia Lokale", "Polizia Stradale" и ко зна колико још других подврста полиција. У граду сам био сведок ситуације за казну јер је човек за мало, али стварно мало, изазвао судар. Био је један испред мене а испред њега је возило, које је било паркирано са десне стране, одједном направило полукружно и исекло и њега, ја сам нагло закочио, и колону из супротне траке. А све то преко пуне дупле линије! У колони с друге стране је била и мурија али само Страдале, што ће рећи да су они задужени за ауто-пут. Ово, ма ово није у њиховој области деловања. Само опуштено и кул...
               Други дан, првобитно нисам имао скоро па ништа више у плану али се то променило током припрема за пут. Одлучио сам да одем у један градић, Тавуља ("Tavullia") у којем се налази седиште јединог званичног клуба обожавалаца Валентина Росија. То је око два до три сата вожње али имао сам кад. Међутим, док сам гледао куда ћу, видео сам да је Имола, па рецимо уз пут. Морао сам и тамо. Једноставно сам морао.
               Дакле, доручак и прва станица је била стаза Имола. Испоставило се да сам и тамо поранио. У 9:30 се отварају врата стазе али и то је било бесмислено јер је Ламборгини закупио стазу месец дана унапред и нема уласка и обиласка стазе. Сачекао сам мало и обишао музеј поред стазе. Заиста је мали и у њему је изложен невелик број болида Ф1. Ипак, интересантно беше, да ми мало брже прође време јер је напољу почела киша да пада. Један од запослених ми је ту објаснио да иако је стаза затворена, могуће је обићи је. Има пролаз испод стазе и увек је отворен за све. Нисам имао појма али унутар стазе у Имоли је у ствари један велики парк. Шеталиште. Чак има и неких базена. Кренуо сам тако и поред мене прође нека госпођа, затим пар џогера, двојица пензоса и неколико мајки са бебицама у колицима. За све то време око нас само прште ли прште Ламборгинији. Пун гас па кочење па шкрипање у кривинама па гас... Милина. Ја да живим у околини, ја не знам како не бих сваки слободан тренутак проводио у том парку. Морао сам и неколико видео снимака да направим које сам спаковао, као сам знао и умео у један: Имола и Ламборгини. Путељак ме је одвео и до споменика Ајртону Сени. Одатле се види кривина Тамбурело у којој је излетео и остао у њој, заувек.

Звук машина позадини које урлају из свих цилиндара како би остварила што боље време, ствари које су многи донели и оставили у знак сећања на Сену, а ништа се од тога никада не скида, споменик, атмосфера коју све то гради, мисли које изазива и заиста је све то веома емотивно. Бар је за мене било. Признајем, пустио сам сузу.

                После овог, испоставило се емотивног, излета, наставио сам даље. Ауто-путем до крајњег циља али овде морам рећи да су Италијани развили само себи својствено понашање на ауто-путу. Био сам у довољно држава на свету и могу рећи да су јебено јединствени. И ужасно су ме нервирали с тим. Пример. Три траке. У крајњој десној нема никога. Као да је зачарана. Сви возе у средњој или крајној левој. И када је неко бржи и наиђе том крајњом левом, онда се спорији возач склања у средњу, без двоумљења и чекања може ли и пушта ли га ко у ту средњу. Ако и некога има у средњој он, одмах иде у крајњу десну. Мора, једноставно мора негде да се склони. Чим онај бржи прође, сви се врате. Па зашто за бога милога? Зашто мајку му не останете у тим тракама? Због чега се враћате? Као да је срамота користити десну траку. И на крају сам скроз испиздео и радио оно што ми је одговарало. У крајњу десну и гас! Све сам их обилазио. Велики прекршај нисам направио јер се нисам престројавао у средњу траку, дакле нисам обилазио са десне стране што је забрањено у свим државама у којима се вози десном страном. Ако је и било некога испред мене, склањао се чим се расчисти крања лева. Тако је било све док нисам ударио на сујету њих неколико. Један са Меганом се трудио да ми смета. Иде споро, ја га прођем, он да гас док ме не обиђе и када ја опет треба да прођем поред њега, а возио сам са темпоматом тако да нисам мењао ритам, он је као хтео да се престроји испред мене и терао ме да кочим. Када се врати у своју траку, ја опет гас и тако неколико десетина километара. Не зна се ко је био већи лудак од нас двојице. Плус ја тврдоглав и онда, јеби га.
                 Беше та вожња по италијанским "аутострадама" веома иритантно и глупо искуство, које ме поприлично изнервирало али сам знао где сам па сам искулирао и уживао. Напокон, стигох ја у Тавуљу.

Прва ствар коју путник-намерник види је огроман пано посвећен Валентину Росију.

Спољашност ресторана у оквиру којег се налази и клуб обожавалаца. И једно наградно питање. Да ли сам постао члан?

У центру градића је неки стари град и доста је леп. Очуван је или је дебело реновиран али је заиста пријатан за шетњу и обилазак. Штета је само што је било доста кишно и тмурно, као што се види на пар других фотки.

Не да сам постао члан него одмах! Али нису пропалице и преваранти. За 40€, колика је годишња претплата, добио сам персонализовану пластичну картицу, као кредитну, попуст од 20% на евентуалну куповину у продавници поред, мајицу, качкет, неколико ситних дрангулија, налепница и картонску реплику табле која је некада стајала на улазу у град. Обожаваоци су се на њу потписивали до бесвести и када су хтели да је уклоне, то нису учинили већ су је преместили испред улаза у стари део града. Велика је била и био је баш трип када сам ишао у авион. Био сам свим полицајцима и контролорима интересантан. Сви су ме питали како ми је било тамо и слично. Чак је и лик, када сам враћао ауто, који га је преузео, из околине тог града па смо баш фино проћаскали. Плус се није ни много потрудио да загледа ауто и написао је да је све у најбољем реду. Што је и било.

Задовољно лице испред некадашње оригиналне табле.

              После подне, око 17:30 сам се вратио у Модену јер сам, случајно на некој табли јуче, прочитао да је у 18ч старт чувене трке Миле Миља ("Mille Miglia"). Некад је то био испит за аутомобиле и возаче док је то данас више парадна вожња старих али и новијих возила. Поред слика, које наравно следе (извињавам се што су неке мутне али батерија ми је на апарату била на издисају а имао сам само трептај ока да све подесим јер су у пуном гасу пролазили после мене док је лагано падао мрак), опет сам искомбионовао један снимак: "Mille Miglia 2017".

Након два веома активна дана, одјављујем се из хотела кад испред...

Баш сам фино попричао са власником, који је Немац из Баварске негде. И која је то љубав и одрицање и све али све због тог неког другачијег, потпуно другачијег осећаја вожње. Придружио нам се у разговору и власник хотела у којем сам спавао и исприча једну лепу пикантерију, онако за крај. У околини Кастеланфранко Емилија се налази мали дворац са припадајућим земљиштем, око којег је подигнут зид. Власник је чикица који сасвим нормално иде у град по потрепштине али је изузетно богат и има зачуђујућу колекцију аутомобила. Само на наговор и само једном у неколико година, отвори врата и дозволи да неко уђе и види све то. Његов деда и отац су после Другог светског рата скупљали и откупљивали све што је имало точкове. У почетку су то радили јер су им требали делови за тракторе. Они су сви редом аутомеханичари и од делова старих камиона, других машина па чак и пар локомотива, су правили и поправљали свима у околини. Касније су куповали и оно што им није требало али нису желели да пропадне и нестане у заборав. Сада су у тој колекцији, између осталих, поптуно рестауриран први, првцијати ауто Енца Ферарија и први ауто који је Ферари, док је још радио за Алфа Ромео, конструисао и направио како би се доказао на новој трци Миле Миља и са којим је Тацио Нуволари победио! Компанија Ферари је том чикици рекла да само каже, напише или јави цифру за коју жели то да им прода и неће правити питање око тога. Он, нити било ко у његовој породици сада, то једноставно не жели да уради.
          Назад до Болоње, до аеродрома и тада из авиона видим

и ето зашто ми је оно "Follow Me" возило било чудно у пола ноћи када сам слетао. Ни мање ни више, него Ламборгини!
                 Ето, био, видео, провео се сасвим, сасвим пристојно само ми је жао што сам све ово ипак сам проживео. План је био другачији. Ја сам долетео из Немачке а моја два, што би рекла деца, нај, нај, најбоља другара из Београда, су требала доћи колима. Хотел сам био заказао па отказао и онда опет резервисао собу само за мене. Криво ми је, а знам да је и њима, што су им поискакале обавезе у последњим тренуцима.