Не знам да ли је човек икада оставио планету да се одмори од њега самог колико је то ових дана случај? Напокон су се стекли сви услови да и она мало продише, да се опорави од трчања на сто метара, да малкице успори и пусти природу да уради своје. Да удахне, онако, баш, баш право да удахне, пуним плућима, да надокнади недостатак кисеоника, да се спреми за следећу рунду малтретирања јер, свима је јасно да ово стање неће бити одрживо чим се стекну услови да се вратимо устаљеним активностима.
Требали би да се запитамо, желимо ли заиста да се вратимо животу онаквом какав је био пре вируса? Шта је то било од животног значаја па нам недостаје? Трчању за животом? Неодоговорном и бахатом односу према свим природним ресусрсима? Терминима који ни математичком вероватноћом не могу бити испуњени у реалном простору? Много оспораваним обавезама? Ау, сунце му пољубим, шта ли ћемо да радимо са свом овом будућношћу која нам је сад на располагању?
Имамо невероватну шансу да све ваљано поново покренемо, да не наставимо где смо стали већ да све поставимо на здравије ноге. Али не, то није то. Ипак, онда шта је заиста? Слушајући речи око мене, све се, крајње паушално, своди на нормалност.
О каквој то нормалности медији причају? Шта је то? Каква се то нада жели пробудити? Све има сврху само да нас орасположи, да нас опусти а моје животно искуство ми говори да баш у тим тренуцима задовољства, хормонске омамљености, да нам се баш тад и догоди највише срања. Баш тад буде врхунских зајеба. Или се то у мени лагано појављује песимизам?
