Ситне иритирајуће ствари

           После проведених, ускоро ће пуних, три месеца, схватио сам да има неколико ствари на које се нисам навикао. И вероватно нећу, ма колико дуго остао и колико пута се овде враћао. Првих дана ми је све било ново. Све сам упијао, гледао, просуђивао на мој начин. Није ми требало много да прихватим ту културолошку разлику. Нисам неко ко се одмах поставља у став и не дозвољава промене, не, свему и свима дајем шансу па ћемо да видимо шта ће време показати. Многе колеге, ма већина, 90%, су против Индије. Али скроз. Да ли то расизам говори из њих, да ли је можда у питању конформизам на који су навикли, нетолеранција и немање жеље за доживљавањем нових искустава, не знам, нити ме интересује али је то увек погрешно. Ко зна шта и где лепо и угодно може да ми се догоди? Да сам толико противан, ма не бих ни за живу главу напуштао околину на коју сам навикао. Овако само мраче и смарају...

1. Непрестано и немилосрдно коришћење сирене у возилима због свега, због свакога и у свакој (не)могућој прилици.
Ово је први и највећи утисак оставило на мене. Не могу да се навикнем. Једноставно не могу. Никада нисам, нити ћу, приговорио возачу због тога јер је то њихов начин, не умеју другачије. Возио сам се и са другима, пар њих реално не труби толико али морају бити много обазривији. Многи други учесници у саобраћају или немају или су склопили ретровизоре и усмеравају своје кретње по звуку сирена. Крену лагано на десно, неку затруби, врате се и тако. Зато никад нећу приговорити возачу али се нећу ни навићи. Излуђују ме али не вреди. Бар не псују...

2. "Таксистички" стил вожње.
Ко не зна шта тачно мислим, нека чита даље а ко зна, нек` се подсети на већину београдских таксиста и слободно прескочи следеће редове. Кретање без мигаваца у страну, присиљавање некога да те пусти у траку испред њега тако што ће бити сатеран у ћошак да бира између пуштања и бетонске ограде, не поштовање саобраћајних трака, што ће рећи вожња са точковима једне стране у суседној траци, не дозвољавање било коме да се укључи у ток саобраћаја, не пропуштање колеге возача да скрене и тако прекине застој у супротној траци, изузетно лагано убрзавање, набијање у гузицу возилу испред и кочење у последњем могућем тренутку, убацивање испред мањег и нестабилнијег возила без обзира на брзину и услове саобраћаја. Уопштено посматрано, занемаривање свих постојећих саобраћајних писаних и неписаних прописа, прелазак преко норми лепог понашања, а све зарад постизања вишег циља: престићи оног ко је испред тебе, ма колико год велика гужва била. Стићи на циљ у што могуће краћем року није први постулат.

3. Славине и лавабои.
Не постоји купатило, или тоалет, у којем сам био а да сам могао лепо и нормално да оперем руке. Све славине су изузетно кратке, мале и због тога веома ниско постављене у односу на лавабо. Зато је потребна велика концентрација и вежба приликом прања руку, како не додирнути лавабо. Да су само 5 до 10 центиметара дуже, не бих ни реч рекао. Иначе, тај лавабо и не би била толика фрка додирнути да сви перу руке како треба. Мало ко узима течност за прање. Само мало оквасе, отресу руке и то је то. Да не говорим о отресању носа и бљувању шлајмара. Све је под великим знаком питања када се бактериолошка исправност постави као проблем. Дуго је у клоњама у фирми висио само један велики пешкир. Ко год уђе, "опере" руке, обрише тим истим пешкиром, који бива замењен једном недељно. Од скора имамо и папирне убрусе. Хвала богу!

На послу...

... и у хотелу.

4. Чишћење свега и свачега. Стално!
Стално и свуда је неко са крпицом у руци. Или метлом. Или са штапом са оним чудним завршетком за чишћење подова. Брискање. Полирање. Скупљање. Који год глагол вам пада на памет док ово читате а има везе са одржавањем чистоће, долази у обзир. Али са једном огромном разликом. Нема везе са чистоћом ни хигијеном. Једна те иста крпа се користи за прање прозора, брисање радних столова, полица, огледала у тоалету али и лавабоа и клозетских шоља. О да. И излуђују ме. Стално су ту. Стоје иза и чекају свој моменат да обришу, да очисте. Као сенке су. Скоро је била нека говоранција. Једна госпођа, иначе битна у фирми, је држала говор. Док је она стајала, око ње се врзмао лик и чистио! Баш је тад било прљаво. Он је нешто прљаво видео и узео да чисти. Да чека мало, можда, да она на пример заврши. Ма јок. Она се није склањала нити му је ишта рекла. Једноставно се он ту нешто мотао, довијао и одржавао чистоћу. То је његов посао и ту нема ко да му приговара. И то временом заиста смета. Бар мени. Када видим неког од њих како хоће да ми обрише комп, само му кажем да нема потребе, заиста, довољно је чисто. Нису ти људи криви што то раде, читаво друштво је за преиспитивање. Само нек` се сија, ко му јебе матер шта је чисто а шта није. Па ни у једној, јединој клоњи у којој сам до сада био, нема четке за скидање говњивих тетоважа! Ко то ради и чиме? Погодили сте. Ипак, кад чисте кењару, навуку рукавице. Иронијо, стижем.

Натпис који стоји на унутрашњој страни кабине са ве-це шољом. Па шта ћу друго да радим са употребљеним тоалет папиром, за бога милога. Једина сврха коју тај папир има је да покупи трагове срања са гузице. Када то одради, узмем други. Сада сумњам у то да они уопште знају шта им је чинити са њим...

4. Егоизам
Ово никако не разумем. Индијци су генерално миран и опуштен народ па ми зато није јасна та њихова жеља да пожуре негде, да се гурају испред других, да буду толико безобзирни према колегама, пријатељима па чак и члановима породице. Они то раде а да ни не примете. Прихватио сам то као њихову одлику и не вреди. Проблем је што се то види свуда. Ауто пут кроз Мумбај. Све лепо, иду возила, кад одједном, као блокада, застој. Зашто? Ауто стоји на сред а возач, јесте била жена али нећу призивам стереотипе, прича телефоном. Веома жустар разговор то беше. Који, ето, није могао да сачека. Нити је она могла да стане са стране. Ма јок, сад ми се прича и сад ћу да станем, заболе ме за остале. Пре два дана, батица на мотору, вози и одједном је нешто видео са стране што му је привукло пажњу. Нагло промени правац, мој возач нагло закочио јер не жели да рокне лудака, затруби му, овај пуз са пуним јебеним правом, а он одмахну руком и добаци му, у фазону, који ти је курац, видиш да скрећем... Лифт је најбољи пример. Убедљиво. Стиснуо сам дугме и чекам. Док је стизао, једна госпођа стаде иза мене. Лифт стиже, врата се отварају, кабина пуна к`о шипак. Ја их пуштам да изађу кад ето ти ове иза мене. Погура мене, кад јој није успело, провуче се између мене и зида и навали да се гура с њима да уђе. Па чекај, мајку му јебем да изађу! `Си слепа, лудачо!? Ово сам помислио, реч не рекох. Класика. Или идем ходником с колегом, Индијцем. Причамо, што о послу, што о неким другим стварима јер је генерално добар лик. Иде испред мене, отвара врата, одшкрину их таман колико је њему требало да прође и пусти их! Не знам одакле ми рефлекс али сам устукнуо у последњем тренутку да не звизнем главом у врата. Тачно бих се нокаутирао. И кад сам прошао, он је био у фазону, где си, где је застој? Ух... Возим се с посла и поред нас забрунда Ауди Р8. Лудило од аута. Провуче се и почетку једног дела пута који се наплаћује, стаде. Стаде так ода нико не може да прође. Сви затрубише. Одма`. Он сачека да они испред одмакну да би он могоа нагло да дода гас. 100 метара одатле је била патрола мурије. Јесу ли се забринули? И тако стално. Ред у продавници, чекање за плаћање и узимање порција у мензи, ма ништа нема ред, само ја, па ја, а ви сви остали ко вас јебе, сналазите се. Једино, ЈЕДИНО место где сам видео ред и организацију је када чекају оне троточкаше, рикше или тук-тукове. Невероватно. 

             Индија бато. Навикни се. Ово сам много пута чуо али се навићи нећу. Никад. Јеби га, другачије сам научен.

Слава у Индији

          Илити, како је прославити уопште?

         Разлози за недолазак у Србију због славе су очигледни. Ако некоме нису, онда јеби га, нека иде на предстојеће изборе и нек` заокружи представника "Наших" или "Двери". Малена је са Мирком и мојом мајком поломила славски колач, запалили су свећу, узели по залогај жита и гутљај вина. Хелена је то све посматрала. Да ли је запамтила? Не знам, питаћу је кад је будем видео следећи пут. А ја овде? Е па решио сам да обележим овај дан онако како умем. Цркву нисам ни тражио јер све и да сам је нашао, мала је шанса да бих тамо отишао. Позвао сам колеге које са мном деле овај прљави мумбајски ваздух да попијемо по пиће. Објаснио сам им о чему се ради, чак сам нашао званичан превод читаве приче на немачки од стране Српске православне цркве, који је, признајем, веома лепо написан, и додао да би ми учинили велику част ако би ми се придружили. Један је рекао да долази. 100%. Остали се нису удостојили ни да одговоре, хоће ли или неће. Разговарао сам данас с братом од ујака и његов коментар је био: "Нису ваљда толики сморови да се не појаве?" Откуд знам. Ко се родио као смор, такав ће и остати. Чињеница је да и немам баш неко друштво овде. О томе нећу поново, већ сам рекао коју на ову тему.

        Слава ипак нема исто значење свуда. У црквеном смислу, наравно да има, али овако, посматрано из животне, свакодневене перспективе, све је другачије. Ма колико се ја трудио да учиним овај дан посебним, околина, и не мислим овде само на колеге већ на Индију уопште, то све упрошћава до нивоа баналности. Овде има толико религија и религијица да то није нормално. Сви нешто прослављају, обележавају и увек већину заболе о чему се ради. Сви могу све и ко вас јебе. Оволика демократија је довела не до анархије већ до поприлично велике апатије у религиозном смислу. Само пар великих празника се обележава на нивоу целе Индије, а сви остали су ето, тамо неки, нечији дани. Православни Свети Симеон Богопримац сасвим сигурно неће бити изузетак.

Annual Get-Together

           Сваке године, огранак компаније у Индији, у којој сам ја тренутно, је л`, има прославу. Ту се награђују они који су то, некако већ, заслужили, пије се, једе и ужива. Ко и како зна. Ова године сам и ја присуствовао овом перформансу.

           Да ли ми се допало? Јесте. Да ли је било другачије од других окупљања у име компанија? Јесте. Да ли сам био донекле изненађен понашањем Индијаца? Па, јесам, да, одговор је опет потврдан.

Ово нас је дочекало по уласку. Довољно људи за мању гужву али се бројно стање повећавало из минута у минут. Конобари су били на висини задатка и ситнице, мале занимације за зубе, сокови и вода су били увек и у довољној мери на располагању свима.

Шта рећи, јасно је. Столице, бина, разглас а онда је почело. Баш сам данас, случајно, набасао на неком од индијских програма, на церемонију годишње доделе филмских награда. Нешто као индијски Оскар. И сценарио је био идентичан. Водитељ и водитељка, који су читаво време покушавали да буду смешни и опуштени, а у ствари су били само смешни. Хумор и форе... ма нису вредни пажње, на нивоу основне школе. Онда је кренуло са снимцима на платнима. О сваком будућем награђеном по један фимић, нахваљен, вољен и слична трабуњања па позив на бину уз награду, захваљивање и тако у недоглед. У једном тренутку је доста људи кренуло напоље. Враћали су се с флашама у рукама. Почели су са пићем. Сви, али сви, су једва чекали. `Беш приче и срања, осушило се грло људима. А ја, као девојчица, пијем воду. Само што сам завршио са антибиотицима... нисам смео да се зајебавам.

Будући да ми је све досадило, као што рекох, одлучио сам да мало прошетам око хотела. У питању је хотел "Ренесанса" поред Поваи језера. Лепо. Али комарци... нису к`о роде али бог нек` се смилује оном ко одлучи да их броји. Поглед преко језера открива стамбене зграде у којима је кирија скупа. Па је л` ујутро гледаш на језеро или не? Плати.

Разне стазе и богазе око хотела чине да изгледа још романтичније и мистериозније.

Зеленило, палме, украсно жбуње само су допринели пријатном осећању. Како је хотел мало даље од великих и прометних улица, па је још поред језера, није било тешких канализационих мириса нити се осетило загађење ваздуха, по којима је Мумбај познат.

Поглед преко језера и ограде са жицом под електричним напоном. Нимало умирујуће, чак и поприлично узнемирујуће. Нисам имао с ким из хотела да причам али сам хтео да питам чему овај екстремизам.

Велики и скуп хотел. Као што рекох, језеро, ово-оно, курчевито обезбеђење које прегледа сваки ауто и у гепеку и под хаубом, па огледала испод возила и на крају пас који све лепо проњушка. Мора бити скуп. А велики је јер су Индијци мегаломани. Није битно шта могу и колико могу, битно је да је велико, да сви виде.

Вратио сам се унутра и тада сам схватио да сам пропустио почетак дела вечери када почињу са плесом. Помислио сам да сам пропустио нешто битно, јер сам хтео да снимим традиционални индијски плес. Тога није било. Само смешни покушаји синхроног плеса који је ових дана популаран по којекаквим "факторима", "идолима" и "суперталентима". Ови момци нису били уиграни. Било је јадно гледати их. Види се да су вежбали или на улици или у гаражи али огледало нису имали. Мало, мало па свако одигра оно што он мисли да треба. Муко моја. И док сам то мало испратио, смрачило се, Одлучио сам да је боље да направим пар вечерњих снимака. Чини ми се да се исплатило. Али ограда... ух.

Е на ову фотографију сам посебно поносан. Потрудио сам се да извучем све што сам могао из несрећног мало апарата. И задовољан сам.

Прошло је већ доста времена па је стигла и храна. У огромним количинама дуж читавог ходника. Ко је хтео, јео је. И могао је да поједе колико може. И хоће. Од салата, преко дела са италијанским тестенинама (зашто баш италијанска кухиња поред индијске, не знам), индијских куваних јела, прженог и похованог пилећег и јагњећег меса, до колача и традиционалних индијских слаткиша.

Не сећам се шта је шта, стварно.

Уживао сам у бојама хране. Ако ништа друго умето да спреме баш како ваља.

Све нијансе црвене, наранџасте, жуте са белим. Интересантно за видети, зар не? Укус, то не могу дочарати. Рећи ћу да је било  и з в а н р е д н о .

Иако је храна изгледала лепо и била укусна, већина је била у сали. Чула се комбинација опаких басова и мелодија типичних индијских песама и почела је ђуска. Старо, младо, дебело, мршаво, сви су играли. И дали су све од себе да буду што је могуће више енергични. Сва она смиреност и потискивање емоција, које остатак света избацује кроз псовке и друга вређања, они зу избацивали играњем. "Стил" им је био такав да сам помишљао да им није добро. Толико енергије је с времена на време изгледало веома чудно, Никако да ухватим смисао и ритам.

 

           Све у свему био је ово одличан провод. Индијци су ми се представили у сасвим новом светлу. Разиграни, весели и опуштени толико да су изгледали да су потпуно "пукли". Не би било у реду да не споменем колеге Немце. Ни они ме нису разочарали. Чим су дошли у посед пива, почели су. Јели, па удри по пиву. Музика је престала нешто мало пре 22 часа. Сви су из сале изашли у најбољем реду и без нервозе и почели да једу. Били су као термити. Ово је класика у Индији. Пиће, забава и на крају јело. И кући. Ништа чаврљање, дружење и слично. Е па Немци су другачији. Опуштенција уз пиво. Били смо последњи. Буквално последњи. Пиво по пиво по пиво и тако до поноћи. Око нас је све било склоњено и очишћено, као да никад прославе није ни било. Неколицина је остала да сачека да ми завршимо. Ја сам био к`о црна овца. Пио сам воду. Нисам пивопија и нема шансе да би их пратио али вода, јеби га. У једном тренутку нам је пришла једна госпођа да пита што нам се није допала храна. Сви је у чуду погледасмо. Допала нам се, како није. "Али пијете, ништа нисте јели," рече. Кад смо јој објаснили да је наш, европски, стил да једемо па онда да се забављамо, било јој је јасно. Таман око поноћи смо се и ми разишли. Признајем, било ме је некако и срамота што смо били баш, баш последњи и што је неколико њих морало да чека да се облочемо. Све у свему, било би ми криво да само ово пропустио.

Прехлада

              Прецизније, друга прехлада за два месеца. Што је много, брате мили, много је. Прва је била око Нове године. Трајало је као и обично. Пар дана зло и наопако па онда побољшање. Сада, не знам куд ударам. Грло ме пекло, једва сам и чај могао да прогутам. Температура ми је варирала али није правила проблеме. Ма ни нос ми није цурио, како се то од њега очекује у овим тренуцима. И тако неколико дана. Ништа ми не би боље већ само горе јер сам био и ненаспаван. Не могу да спавам колико боли. Па устани, кувај чај, смири се и тако у круг. Одем код доктора, на срећу долази у фирму сваки дан око поднева. Он ме прегледа, онако, "по индијски". Гледао ме, измерио ми притисак (зашто, само он зна) и са батеријском лампом провирио у грло. Рече, црвено и отекло. Ма немој! Знам то, и? "Ако до сутра не осетиш побољшање, дођи опет." Ето ме и сутра. Које црно побољшање, бре... Добих тродневну дозу антибиотика. Имам их до сутра ујутро. Не памтим да сам био оволико сјебан од прехладе. И да сам икад имао оволико упорну прехладу. Биће да су бактерије нањушиле ново, неиндијско "месо" па удри док може. Сећам се да је један од Индијаца слично кубурио у Немачкој. Био је две недеље прехлађен. Жалио се како никако да га попусти. Мораћу и ја да трпим. Али, ненаспаван сам, уморан, боли ме грло, промукао сам, досадило ми је све ово а почео сам и да кашљем. Попио сам чајева колико просечан Индијац попије за месец дана. Због свега овога нисам био концентрисан да нешто више пишем овде. Јеби га. Извињавам се. 

                  Само се надам да ће ми ускоро бити боље. Лек ради своје али не онолико колико сам очекивао. Шта ће бити следећи корак, чуће се. Будите ми добри, па се видимо за "здравијим" столом.