Annual Get-Together

           Сваке године, огранак компаније у Индији, у којој сам ја тренутно, је л`, има прославу. Ту се награђују они који су то, некако већ, заслужили, пије се, једе и ужива. Ко и како зна. Ова године сам и ја присуствовао овом перформансу.

           Да ли ми се допало? Јесте. Да ли је било другачије од других окупљања у име компанија? Јесте. Да ли сам био донекле изненађен понашањем Индијаца? Па, јесам, да, одговор је опет потврдан.

Ово нас је дочекало по уласку. Довољно људи за мању гужву али се бројно стање повећавало из минута у минут. Конобари су били на висини задатка и ситнице, мале занимације за зубе, сокови и вода су били увек и у довољној мери на располагању свима.

Шта рећи, јасно је. Столице, бина, разглас а онда је почело. Баш сам данас, случајно, набасао на неком од индијских програма, на церемонију годишње доделе филмских награда. Нешто као индијски Оскар. И сценарио је био идентичан. Водитељ и водитељка, који су читаво време покушавали да буду смешни и опуштени, а у ствари су били само смешни. Хумор и форе... ма нису вредни пажње, на нивоу основне школе. Онда је кренуло са снимцима на платнима. О сваком будућем награђеном по један фимић, нахваљен, вољен и слична трабуњања па позив на бину уз награду, захваљивање и тако у недоглед. У једном тренутку је доста људи кренуло напоље. Враћали су се с флашама у рукама. Почели су са пићем. Сви, али сви, су једва чекали. `Беш приче и срања, осушило се грло људима. А ја, као девојчица, пијем воду. Само што сам завршио са антибиотицима... нисам смео да се зајебавам.

Будући да ми је све досадило, као што рекох, одлучио сам да мало прошетам око хотела. У питању је хотел "Ренесанса" поред Поваи језера. Лепо. Али комарци... нису к`о роде али бог нек` се смилује оном ко одлучи да их броји. Поглед преко језера открива стамбене зграде у којима је кирија скупа. Па је л` ујутро гледаш на језеро или не? Плати.

Разне стазе и богазе око хотела чине да изгледа још романтичније и мистериозније.

Зеленило, палме, украсно жбуње само су допринели пријатном осећању. Како је хотел мало даље од великих и прометних улица, па је још поред језера, није било тешких канализационих мириса нити се осетило загађење ваздуха, по којима је Мумбај познат.

Поглед преко језера и ограде са жицом под електричним напоном. Нимало умирујуће, чак и поприлично узнемирујуће. Нисам имао с ким из хотела да причам али сам хтео да питам чему овај екстремизам.

Велики и скуп хотел. Као што рекох, језеро, ово-оно, курчевито обезбеђење које прегледа сваки ауто и у гепеку и под хаубом, па огледала испод возила и на крају пас који све лепо проњушка. Мора бити скуп. А велики је јер су Индијци мегаломани. Није битно шта могу и колико могу, битно је да је велико, да сви виде.

Вратио сам се унутра и тада сам схватио да сам пропустио почетак дела вечери када почињу са плесом. Помислио сам да сам пропустио нешто битно, јер сам хтео да снимим традиционални индијски плес. Тога није било. Само смешни покушаји синхроног плеса који је ових дана популаран по којекаквим "факторима", "идолима" и "суперталентима". Ови момци нису били уиграни. Било је јадно гледати их. Види се да су вежбали или на улици или у гаражи али огледало нису имали. Мало, мало па свако одигра оно што он мисли да треба. Муко моја. И док сам то мало испратио, смрачило се, Одлучио сам да је боље да направим пар вечерњих снимака. Чини ми се да се исплатило. Али ограда... ух.

Е на ову фотографију сам посебно поносан. Потрудио сам се да извучем све што сам могао из несрећног мало апарата. И задовољан сам.

Прошло је већ доста времена па је стигла и храна. У огромним количинама дуж читавог ходника. Ко је хтео, јео је. И могао је да поједе колико може. И хоће. Од салата, преко дела са италијанским тестенинама (зашто баш италијанска кухиња поред индијске, не знам), индијских куваних јела, прженог и похованог пилећег и јагњећег меса, до колача и традиционалних индијских слаткиша.

Не сећам се шта је шта, стварно.

Уживао сам у бојама хране. Ако ништа друго умето да спреме баш како ваља.

Све нијансе црвене, наранџасте, жуте са белим. Интересантно за видети, зар не? Укус, то не могу дочарати. Рећи ћу да је било  и з в а н р е д н о .

Иако је храна изгледала лепо и била укусна, већина је била у сали. Чула се комбинација опаких басова и мелодија типичних индијских песама и почела је ђуска. Старо, младо, дебело, мршаво, сви су играли. И дали су све од себе да буду што је могуће више енергични. Сва она смиреност и потискивање емоција, које остатак света избацује кроз псовке и друга вређања, они зу избацивали играњем. "Стил" им је био такав да сам помишљао да им није добро. Толико енергије је с времена на време изгледало веома чудно, Никако да ухватим смисао и ритам.

 

           Све у свему био је ово одличан провод. Индијци су ми се представили у сасвим новом светлу. Разиграни, весели и опуштени толико да су изгледали да су потпуно "пукли". Не би било у реду да не споменем колеге Немце. Ни они ме нису разочарали. Чим су дошли у посед пива, почели су. Јели, па удри по пиву. Музика је престала нешто мало пре 22 часа. Сви су из сале изашли у најбољем реду и без нервозе и почели да једу. Били су као термити. Ово је класика у Индији. Пиће, забава и на крају јело. И кући. Ништа чаврљање, дружење и слично. Е па Немци су другачији. Опуштенција уз пиво. Били смо последњи. Буквално последњи. Пиво по пиво по пиво и тако до поноћи. Око нас је све било склоњено и очишћено, као да никад прославе није ни било. Неколицина је остала да сачека да ми завршимо. Ја сам био к`о црна овца. Пио сам воду. Нисам пивопија и нема шансе да би их пратио али вода, јеби га. У једном тренутку нам је пришла једна госпођа да пита што нам се није допала храна. Сви је у чуду погледасмо. Допала нам се, како није. "Али пијете, ништа нисте јели," рече. Кад смо јој објаснили да је наш, европски, стил да једемо па онда да се забављамо, било јој је јасно. Таман око поноћи смо се и ми разишли. Признајем, било ме је некако и срамота што смо били баш, баш последњи и што је неколико њих морало да чека да се облочемо. Све у свему, било би ми криво да само ово пропустио.