Слава у Индији

          Илити, како је прославити уопште?

         Разлози за недолазак у Србију због славе су очигледни. Ако некоме нису, онда јеби га, нека иде на предстојеће изборе и нек` заокружи представника "Наших" или "Двери". Малена је са Мирком и мојом мајком поломила славски колач, запалили су свећу, узели по залогај жита и гутљај вина. Хелена је то све посматрала. Да ли је запамтила? Не знам, питаћу је кад је будем видео следећи пут. А ја овде? Е па решио сам да обележим овај дан онако како умем. Цркву нисам ни тражио јер све и да сам је нашао, мала је шанса да бих тамо отишао. Позвао сам колеге које са мном деле овај прљави мумбајски ваздух да попијемо по пиће. Објаснио сам им о чему се ради, чак сам нашао званичан превод читаве приче на немачки од стране Српске православне цркве, који је, признајем, веома лепо написан, и додао да би ми учинили велику част ако би ми се придружили. Један је рекао да долази. 100%. Остали се нису удостојили ни да одговоре, хоће ли или неће. Разговарао сам данас с братом од ујака и његов коментар је био: "Нису ваљда толики сморови да се не појаве?" Откуд знам. Ко се родио као смор, такав ће и остати. Чињеница је да и немам баш неко друштво овде. О томе нећу поново, већ сам рекао коју на ову тему.

        Слава ипак нема исто значење свуда. У црквеном смислу, наравно да има, али овако, посматрано из животне, свакодневене перспективе, све је другачије. Ма колико се ја трудио да учиним овај дан посебним, околина, и не мислим овде само на колеге већ на Индију уопште, то све упрошћава до нивоа баналности. Овде има толико религија и религијица да то није нормално. Сви нешто прослављају, обележавају и увек већину заболе о чему се ради. Сви могу све и ко вас јебе. Оволика демократија је довела не до анархије већ до поприлично велике апатије у религиозном смислу. Само пар великих празника се обележава на нивоу целе Индије, а сви остали су ето, тамо неки, нечији дани. Православни Свети Симеон Богопримац сасвим сигурно неће бити изузетак.