Ситне иритирајуће ствари

           После проведених, ускоро ће пуних, три месеца, схватио сам да има неколико ствари на које се нисам навикао. И вероватно нећу, ма колико дуго остао и колико пута се овде враћао. Првих дана ми је све било ново. Све сам упијао, гледао, просуђивао на мој начин. Није ми требало много да прихватим ту културолошку разлику. Нисам неко ко се одмах поставља у став и не дозвољава промене, не, свему и свима дајем шансу па ћемо да видимо шта ће време показати. Многе колеге, ма већина, 90%, су против Индије. Али скроз. Да ли то расизам говори из њих, да ли је можда у питању конформизам на који су навикли, нетолеранција и немање жеље за доживљавањем нових искустава, не знам, нити ме интересује али је то увек погрешно. Ко зна шта и где лепо и угодно може да ми се догоди? Да сам толико противан, ма не бих ни за живу главу напуштао околину на коју сам навикао. Овако само мраче и смарају...

1. Непрестано и немилосрдно коришћење сирене у возилима због свега, због свакога и у свакој (не)могућој прилици.
Ово је први и највећи утисак оставило на мене. Не могу да се навикнем. Једноставно не могу. Никада нисам, нити ћу, приговорио возачу због тога јер је то њихов начин, не умеју другачије. Возио сам се и са другима, пар њих реално не труби толико али морају бити много обазривији. Многи други учесници у саобраћају или немају или су склопили ретровизоре и усмеравају своје кретње по звуку сирена. Крену лагано на десно, неку затруби, врате се и тако. Зато никад нећу приговорити возачу али се нећу ни навићи. Излуђују ме али не вреди. Бар не псују...

2. "Таксистички" стил вожње.
Ко не зна шта тачно мислим, нека чита даље а ко зна, нек` се подсети на већину београдских таксиста и слободно прескочи следеће редове. Кретање без мигаваца у страну, присиљавање некога да те пусти у траку испред њега тако што ће бити сатеран у ћошак да бира између пуштања и бетонске ограде, не поштовање саобраћајних трака, што ће рећи вожња са точковима једне стране у суседној траци, не дозвољавање било коме да се укључи у ток саобраћаја, не пропуштање колеге возача да скрене и тако прекине застој у супротној траци, изузетно лагано убрзавање, набијање у гузицу возилу испред и кочење у последњем могућем тренутку, убацивање испред мањег и нестабилнијег возила без обзира на брзину и услове саобраћаја. Уопштено посматрано, занемаривање свих постојећих саобраћајних писаних и неписаних прописа, прелазак преко норми лепог понашања, а све зарад постизања вишег циља: престићи оног ко је испред тебе, ма колико год велика гужва била. Стићи на циљ у што могуће краћем року није први постулат.

3. Славине и лавабои.
Не постоји купатило, или тоалет, у којем сам био а да сам могао лепо и нормално да оперем руке. Све славине су изузетно кратке, мале и због тога веома ниско постављене у односу на лавабо. Зато је потребна велика концентрација и вежба приликом прања руку, како не додирнути лавабо. Да су само 5 до 10 центиметара дуже, не бих ни реч рекао. Иначе, тај лавабо и не би била толика фрка додирнути да сви перу руке како треба. Мало ко узима течност за прање. Само мало оквасе, отресу руке и то је то. Да не говорим о отресању носа и бљувању шлајмара. Све је под великим знаком питања када се бактериолошка исправност постави као проблем. Дуго је у клоњама у фирми висио само један велики пешкир. Ко год уђе, "опере" руке, обрише тим истим пешкиром, који бива замењен једном недељно. Од скора имамо и папирне убрусе. Хвала богу!

На послу...

... и у хотелу.

4. Чишћење свега и свачега. Стално!
Стално и свуда је неко са крпицом у руци. Или метлом. Или са штапом са оним чудним завршетком за чишћење подова. Брискање. Полирање. Скупљање. Који год глагол вам пада на памет док ово читате а има везе са одржавањем чистоће, долази у обзир. Али са једном огромном разликом. Нема везе са чистоћом ни хигијеном. Једна те иста крпа се користи за прање прозора, брисање радних столова, полица, огледала у тоалету али и лавабоа и клозетских шоља. О да. И излуђују ме. Стално су ту. Стоје иза и чекају свој моменат да обришу, да очисте. Као сенке су. Скоро је била нека говоранција. Једна госпођа, иначе битна у фирми, је држала говор. Док је она стајала, око ње се врзмао лик и чистио! Баш је тад било прљаво. Он је нешто прљаво видео и узео да чисти. Да чека мало, можда, да она на пример заврши. Ма јок. Она се није склањала нити му је ишта рекла. Једноставно се он ту нешто мотао, довијао и одржавао чистоћу. То је његов посао и ту нема ко да му приговара. И то временом заиста смета. Бар мени. Када видим неког од њих како хоће да ми обрише комп, само му кажем да нема потребе, заиста, довољно је чисто. Нису ти људи криви што то раде, читаво друштво је за преиспитивање. Само нек` се сија, ко му јебе матер шта је чисто а шта није. Па ни у једној, јединој клоњи у којој сам до сада био, нема четке за скидање говњивих тетоважа! Ко то ради и чиме? Погодили сте. Ипак, кад чисте кењару, навуку рукавице. Иронијо, стижем.

Натпис који стоји на унутрашњој страни кабине са ве-це шољом. Па шта ћу друго да радим са употребљеним тоалет папиром, за бога милога. Једина сврха коју тај папир има је да покупи трагове срања са гузице. Када то одради, узмем други. Сада сумњам у то да они уопште знају шта им је чинити са њим...

4. Егоизам
Ово никако не разумем. Индијци су генерално миран и опуштен народ па ми зато није јасна та њихова жеља да пожуре негде, да се гурају испред других, да буду толико безобзирни према колегама, пријатељима па чак и члановима породице. Они то раде а да ни не примете. Прихватио сам то као њихову одлику и не вреди. Проблем је што се то види свуда. Ауто пут кроз Мумбај. Све лепо, иду возила, кад одједном, као блокада, застој. Зашто? Ауто стоји на сред а возач, јесте била жена али нећу призивам стереотипе, прича телефоном. Веома жустар разговор то беше. Који, ето, није могао да сачека. Нити је она могла да стане са стране. Ма јок, сад ми се прича и сад ћу да станем, заболе ме за остале. Пре два дана, батица на мотору, вози и одједном је нешто видео са стране што му је привукло пажњу. Нагло промени правац, мој возач нагло закочио јер не жели да рокне лудака, затруби му, овај пуз са пуним јебеним правом, а он одмахну руком и добаци му, у фазону, који ти је курац, видиш да скрећем... Лифт је најбољи пример. Убедљиво. Стиснуо сам дугме и чекам. Док је стизао, једна госпођа стаде иза мене. Лифт стиже, врата се отварају, кабина пуна к`о шипак. Ја их пуштам да изађу кад ето ти ове иза мене. Погура мене, кад јој није успело, провуче се између мене и зида и навали да се гура с њима да уђе. Па чекај, мајку му јебем да изађу! `Си слепа, лудачо!? Ово сам помислио, реч не рекох. Класика. Или идем ходником с колегом, Индијцем. Причамо, што о послу, што о неким другим стварима јер је генерално добар лик. Иде испред мене, отвара врата, одшкрину их таман колико је њему требало да прође и пусти их! Не знам одакле ми рефлекс али сам устукнуо у последњем тренутку да не звизнем главом у врата. Тачно бих се нокаутирао. И кад сам прошао, он је био у фазону, где си, где је застој? Ух... Возим се с посла и поред нас забрунда Ауди Р8. Лудило од аута. Провуче се и почетку једног дела пута који се наплаћује, стаде. Стаде так ода нико не може да прође. Сви затрубише. Одма`. Он сачека да они испред одмакну да би он могоа нагло да дода гас. 100 метара одатле је била патрола мурије. Јесу ли се забринули? И тако стално. Ред у продавници, чекање за плаћање и узимање порција у мензи, ма ништа нема ред, само ја, па ја, а ви сви остали ко вас јебе, сналазите се. Једино, ЈЕДИНО место где сам видео ред и организацију је када чекају оне троточкаше, рикше или тук-тукове. Невероватно. 

             Индија бато. Навикни се. Ово сам много пута чуо али се навићи нећу. Никад. Јеби га, другачије сам научен.