Prime Directive

И да будемо начисто. Вређање мене овде још и може да прође, задаћете коју рану мојој сујети, зарашће, нема везе, али вређање неког другог, на мом блогу, мојој авлији, не дозвољавам. Ово сматрам разбибригом и малом можданом гимнастиком а не огласним простором те ако неко жели некога да прозива, нек` лепо отвори свој налог па удри брате, сестро или шта си већ. Свађа и те клиначке глупости не долазе ни под који обзир! Није цензура већ немање разумевања за приземна срања. Ако ме нешто нервира и диже ми притисак је препирање ради препирања! Двоје не може да разговара ако имају исти став, то је јасно ко летњи дан у подне, али контрирање зарад самозадовољавања личне малограђанштине заиста нема шансу. Аргументовани ставови долазе у обзир, то волим и много ценим и надам се истима. Унапред хвала на разумевању.

Понешто о мени

Моја слика
Половина људи има константну жељу да другима прича приче и објашњава очигледно. Ја спадам у другу половину. Ако имам шта да кажем рећи ћу/откуцаћу овде па кога интересује, интересује. А кога не интересује... изгубио је 10 секунди живота док је и ово читао. Нек` тражи бољу кафану!

... а кога интересује више података о мени:

уторак, 4. март 2014.

Adios Paco

Одлазак најбољег фламенко гитаристе

Виртоуз Пако де Лусија преминуо је изненада у 66. години од последица срчаног удара.

(Фо­то Танјуг)

Један од највећих гитариста света, краљ фламенка, Пако де Лусија, преминуо је од последица срчаног удара. Имао је 66 година.

Изненада му је позлило док се са унуцима одмарао на плажи у Канкуну у Мексику. Преминуо је на путу за болницу. У Алхесирасу, родном граду уметника, проглашена је дводневна жалост, јавиле су агенције.

То што није знао солфеђо није му сметало да постане најбољи фламенко гитариста на свету. Ноте су биле исписане у његовој глави и – његовим рукама. Био је представник две културе – шпанске и циганске и маестрално је знао да извуче најбоље из обе. 

Пре две деценије у интервјуу за „Паис” изјавио је да је читав живот проводио црпећи оно дивље из себе, интуицију и осетљивост. 

„У једном тренутку осетио сам потребу за знањем, школским знањем хармоније и теорије музике. Било је тешко ослањати се искључиво на интуицију, јер те то приморава да будеш хиперсензибилан”, рекао је музичар који је гитару почео да свира са шест година да би од осме до дванаесте проводио сате учећи да свира инструмент са којим је годинама касније опчинио свет. 

Солфеђо, како је признао, никада није научио. 
У интервјуу који је 2007. дао за наш лист, на питање да ли му је то што није школовани музичар некада било оптерећење, одговорио је: „Не, никада. Понекад што више знаш, твоја музика постаје компликованија. Моја музика долази више из срца него из главе.”

Рођен у сиромашној породици, рано је почео да зарађује за живот.
„Још као мали знао сам да што пре научим да свирам, то ћу раније моћи да помогнем породици. Са 12 година већ сам редовно зарађивао. Тада сам заиста био срећан. Уместо да похађам школу, путовао сам и свирао! У том узрасту ништа ти није тешко, јер тешкоће долазе с годинама”, изјавио је тада „бог фламенка”, како су га звали.
После успешних турнеја по иностранству, породица му се преселила у Мадрид и Пако 1967. снима прву самосталну плочу. Била је то „Прекрасна гитара Пака де Лусије”. Две године касније снимио је „Фламеко фантазију”, која је дефинисала његов стил свирања. И, почео је да ниже успехе. Широм света постао је познат 1973. после објављивања композиције „Entre dos Aguas”, која је 20 недеља била на врху шпанске топ-листе. 

Сарадњу са Џоном Меклафлином, Алом де Меолом и Ларијем Коријелом почео је 1977. Њихово заједничко музицирање, Пако је дефинисао као „мешавину музичара, али не и музике”. Исте године, Де Лусија је венчао девојку аристократског порекла Касилдом Варелом са којом је добио троје деце. То што су потицали из два различита света није им сметало да остваре хармоничан брак. „Понекад имамо различито мишљење о нечему, али смо углавном јединствени у свему и трудимо се да тако буде”, изјавио је током интервјуа за „Паис”. 

У Београду је свирао много пута признајући у разговору за „Политику” да му је код нас „увек било дивно”: „Публика у Београду је веома осећајна и увек се осећам добродошлим код вас. Упознао сам неке ваше одличне музичаре и радо слушам традиционалну српску музику”, признао је Пако де Лусија. 
 
У каријери која је трајала деценијама шпански виртуоз је пронео славу фламенка широм света. А на питање шта је за њега фламенко, одговорио је: „Фламенко је много више од музике набијене емоцијама. Фламенко је филозофија. Начин живота и скала вредности.”
----------------------------------------------
Страх од старости

Велики музичар отишао је изненада, не слутећи да се један од његових страхова никада неће обистинити. На питање новинара „Паиса”, чега се највише плаши, тада је четрдесетседмогодишњи Де Лусија рекао: „Плашим се старости. Плашим се да да ћу имати 80 година и да нећу моћи сам да се окупам. Плашим се да се нешто не деси мојој деци и мојој жени. Плаши ме недостатак осећајности код људи.”
----------------------------------------------
Први шпански гитариста добитник доктората на Берклију

Пако де Лусије, чије је право име Франсиско Санчез Гомез, рођен је 21. децембра 1947. у Алхесирасу у Шпанији. Први је шпански гитариста који је добио почасни докторат чувеног бостонског Беркли колеџа. Био је синоним за фламенко гитару и истовремено један од најоригиналнијих уметника овог жанра.
С. Ч.
Oбјављено у дневном листу "Политика" 26.02.2014. године.

8 коментара:

  1. Не знам шпански, нисам био у Јужној Америци али ме фламенко музика дотиче. Има ту нешто. Пакова гитара је умела да прича са мојом душом. Он је отишао, покој му души, али звуци његове гитаре, која само што није говорила, ће бити вечни.

    ОдговориИзбриши
  2. No hablo castellanon, no fue en Sudamérica, pero la música flamenca me toca. Hay algo acá. La guitarra de Paco sabía hablar con alma mía. Él se fue, que Dios lo tenga en su gloria, pero los sonidos de su guitarra, que están a punto de hablar, serán eternos.

    ОдговориИзбриши
  3. Učio sam španski nekih godinu dana i fino se služim njime. Lep jezik, nema šta; gotovo da se svaka reč završava vokalom, što mu daje posebnu melodičnost. Pritom je nikad lakši za naučiti.

    Inače, samo ga Španci nazivaju španskim jezikom, tj. Español. Svi ostali narodi španskog govornog područja ga zovu kasteljanski, odnosno castellano (bez onog "n" na kraju, greška u kucanju). Nekada je svaka od današnjih pokrajina Španije imala svoj zaseban jezik; neki su bili tranzitni, nešto između španskog i portugalskog, dok su oni sa istoka naginjali više država ka katalonskom i provansalskom. Kastilja kao najveća i najdominantnija kraljevina se istakla tokom Rekonkiste pa je ubrzo i njihov jezik preovladao Pirinejskim poluostrvom.

    ОдговориИзбриши
  4. Au, bre, što brzam danas: "...dok su oni sa istoka naginjali više (država) ka katalonskom i provansalskom." Bez onog "država", naravno. :)

    ОдговориИзбриши
  5. Ali "žabarski" je još melodičniji i još lepši, signor Buljovals... :)

    ОдговориИзбриши
  6. @Ulični Muzičar : slažem se za melodičnost. Na španskom se, recimo, množina gradi suglasnikom "S", dok su kod Italijana i tu vokali, ako se ne varam, "I", odnosno "E".

    E sad, koji je od ta dva jezika lepši to je subjektivno. Meni je lepši španski, a mislim da se najlepši priča u Buenos Airesu. Oko 60-70% Portenjosa su poreklom Italijani, tako da su oni udahnuli španskom divnu intonaciju. Mnogi koji prvi put čuju nekog Argentinca kako priča, pomisle da je u pitanju Italijan. :)

    ОдговориИзбриши

Пратиоци

Претражи овај блог

...

free counters