Није овде реч о томе да ли сам остарио, да ли сам се претворио у џангризавог маторана који развлачи приче како му све смета, како нема разумевања, поштовања и слично. Не, реч је о умору. Правом исконском, физичком умору. Добро, има ту мало и психичког умора али полако.
Много тога ми се догодило у животу. Само још у рату нисам био. Све остало сам осетио. И то је тако ишло. Гурај, пуцај, сеци, ударај, никад назад. Повлачење никад није било опција. И сада, када сам у свом стану, који отплаћујем али тај кредит није мука јер је повољан, са породицом коју волим више од свега на свету, са два аута у поседу, и то не било која два већ два јебена Мерцедеса, са сталним послом, који бих назвао стабилнијим од остатка светске економије, ја сам почео да осећам умор. Ускоро пуним 40. рођендан и могу рећи да сам 35 година јурио. Све сам некако успевао да постигнем али за то време нисам стао. Нећу да тугујем и ламентујем над прошлим временима јер не волим да се враћам у прошлост али морам рећи да није било лако. Имам веома великих проблема да се сетим детињства. Шта сам тада радио је нешто што су ми многи чланови ближе и даље родбине препричали али моја сећања, моја права осећања, утисци су ми бледи или их имам као делимичне слике. Ствар је у томе да сам имао безбрижно детињство. Нисам имао муке и проблеме који бих се сећао, па зато и имам само остатке у глави када сам пао, порвредио се, разбио нешто или опасно погрешио. Све између, јок. Беше лепо.
А онда школа. Е, ту се већ ствари мењају. Нисам ни сам знао зашто али се све променило. Обавезе су порасле од никаквих до небеских! Дођала су се и велика зла у "комшилуку" и лагано се све мењало. На крају, школа ме није учила само да читам, пишем и зашто је пчела инсект а крава није, шта је брдо а шта поток, већ и о национализму, имућности, сиромаштву, друштвено прихватљивим нормама лепоте и понашања, схватању друштва и људи као јединки, препознавању и разликовању разумних од будала и потпуно небитних ликова, изградњи и очвршћавању личности и емоционалне стабилности. Када ме неко пита, кажем да ми је школа трајала 20 година. Са пуних 27 година сам дипломирао на факултету. Читаво то време је био притисак на моје тело и мој разум. Са свих страна. И дан, данас се питам како сам то уопште успео. Како сам изашао здрав и прав после свега. Одакле сам црпео ту снагу и вољу. Новца није било па није било и на то сам се већ био навикао али унутрашња воља и концентрисаност на циљ су били невероватни. Није да сам баш имао неког великог избора али ни сама та диплома није ама баш ништа обећавала. Истини за вољу, то је још увек случај. Нажалост. Сестри од ујака је професор, председник комисије, честитао диплому речима: "Честитам колегинице. Дипломирали сте и нисте много добили. Али да то нисте учинили, много бисте изгубили!"
Касније посао, тачније разноразни послови и још разноликији послодавци и колеге, и много тога се издогађало, много је ту сплетова разних околности било да будем баш сад где сам и да ми баш Малена буде жена. Да могу, ништа не бих мењао. Свиђа ми се где сам и како сам. Задовољан сам.
Али, увек ово јебено али које када се појави сече и кида све мисли и заљуљкује равнотежу, уморан сам. Осећам то сада када сам успорио са животом. Идем ја и даље напред, само је то сада крстарење, није трка на 100м. Осим што је умор задржао инерцију па и даље иде брже него што треба и стиже ме, гура ме, обузима ми тело и разум и осећам да ми то смета. Све је пре било брзо, од данас до сутра, у последњем тренутку. Сада више није и немам потребу за тим. Сада морам да успорим и умор, да га сведем у границе нормале. Пре сам могао да спавам око 5 сати и да се ујутро пробудим више него одморан. Да гледам разноразне утакмице и мечеве из других временских зона па у кревет и да опет ујутро будем скроз како треба. Синоћ сам осетио да не могу више да седим а било је мало после 21 часа... Рећи ће неко, остарио си. Како то? Кад пре? Остарио са 40 година!? Не бих рекао.
Да ли сам синоћ брзо заспао? Не. Никад у животу нисам заспао у року од неколико минута. То код мене увек уме да потраје и до пола сата. Некад и дуже. Морам прво да разбистрим главу и да лагано утонем у сан. Сада, када је умор јачи, јаче су и мисли. Држе се, шире и јачају, терају ме да их разлажем, да их користим, да им оправдавам постојање. Некад нарасту толико да учине да се у тренутку уплашим од свега. Постоји нека изрека да је "докон мозак, ђавоље игралиште". Само што ја нисам докон и само што ми се чини да је код мене направио јебени луна парк! Умор чини да почнем да размишљам и о свом здравственом стању. Ако ме нешто негде заболи, одмах иду мисли: "Откуд то? Због чега то? Да ли је то тако или је то само утисак?" А заиста сам физички доста уморан па и није чудо да осетим упалу мишића, затегнутост тетива и разна "штрецања" и нелагодности. Поред свега овога, ту су и деца. Малена каже да су јој брзо порасли док је код мене обрнуто. Никако да порасту. Све ми је теже да устајем ноћу и стално се трзам на њихова јављања, евентуална јаукања и буђења. Само ћу напоменути да мој понос и дика, мој син првенац, од пре неки дан шестогодишњак, још није саставио целу ноћ да спава без прекида. Обавезно се пробуди, сада више не плаче и не дречи к`о аларм у пола ноћи, али дође код нас у кревет. Он настави да спава а мени срце лупа од бриге, забринутости и страха да се није нешто догодило као да сам истрчао трку с препонама. Или када ћерка крене да виче и запомаже у пола ноћи а само јој се мало зачепио нос и не може нормално да дише. Ово су само неке од епизода из тзв "ноћне серије" док су друге физички чак и психички захтевније и тако даље...
Дакле, нисам више сам на свету. Имам оне које волим, и који воле мене, око себе. Шта би они радили или шта би они осетили ако мени не би било добро? Које би последице, по њих, биле свега што мислим и што радим? И тако, једна по једна мисао, идеја и осећање нарастају до нивоа романа и психички ме умарају.
Против свега овога се борим начинима које знам. Не знам како се то стручно зове али не потискујем већ избегавам све ово. Не дозвољавам да ме савладају. Борим се. Не умем другачије. Трудим се да будем што опуштенији у мислима, да радим ствари које ме одмарају али примећујем да имам мало, заиста мало слободног, оног свог, времена. Без жеље да звучим себично, сматрам да свако треба да има период времена за себе. Члан сам тамо неког фитнес клуба, дуго нисам био. Колеге с посла се с времена на време састану и одиграју неки фудбал, не стижем од кућних обавеза. Легнем на кревет да одморим и мало гледам тв, кад оно: "Тата, дођи да се играмо." "помозими да ово саставим." "Гладан сам." "Гладна сам." Постало је немогуће попити и најобичнију кафу и разменити по коју реч.
Зато се сада борим, не одустајем, трпим и чекам да порасту. Јесте, биће касније и других, можда и компликованијих, проблема али ће оно за шта сам им ја сада потребан да решавају сами. А када им баш ја затребам, ја ћу да скувам кафу коју сада никако да попијем до краја, можда неко пиво или ракију додам на сто, па ћемо да мучимо те друге муке. Имам утисак да моју Малену тај наредни период некако плаши, док мене искрено радује. До тада, умор, моје мисли и ја ћемо да ратујемо.
