Бајка о Лали и њеном мирису

            Била једном једна Лала. Живела је у долини овиченој густим шумарком. Била је као и сваки цвет. Волела је да влада. Сви мисле да су боје и мириси ту само зарад јефтине декорације. Али нису. Јесте да Лала, као и сваки цвет, није много покретна али је сви остали служе а она награђује према учинку. Пасивна власт. Зависничка власт. По владара, најбоља и најједноставнија на свету. Желела је свакога, ко је погледа, да заинтересује својим бојама и раскошношћу. Просто се хвалила својом појавом. Трудила се да засени све остале. Чак је и цветала само кад јој је све било потаман. Услови су морали ићи њој на руку. Тада би свима раскалашно делила свој опојни мирис. Кад год су се околности мењале, она би се надурила, и све остале би терала од себе. И тако у круг. Додуше, знала је увек под земљом да задржи скривену могућност и резерву за поновни раст. Међутим, када је то могло да се догоди, нико није знао. Зависило је само од њеног хира.

            Као и свакоме на свету, и Лали је био потребан неко ко ће да јој буде критика, да јој каже да ли треба тако да мирише, како да побољша изглед не би ли тако изазвала већу пажњу и боље контролисала своје обожаваоце. Једна Мачкица јој је давно прирасла срцу и касније била од највеће помоћи. Она се није пуно појављивала у јавности. А и што би. Лалино експонирање је доносило довољно меда па је она могла у тишини да се слади без да се нешто много потреса око свега. Да ли због ње или нечег другог, успела је ка себи да намами поприличан животињски свет. Почевши од Бамбија, многобројних Пчела, преко Меде, Лава, Вучка, Гује, Ланета, понеке Стоке па све до којекавих Зечева и малених Мишева. Наравно, цвет не би био цвет када се око њега не би скупљале и Пчелице. Опојни укус меда је привукао чак и Војнике, Десетаре, Војводе, Принчеве и Магистре али и по неку биљку, као што је Тужна Врба и један Цветић.

            Пчелице су јој највише пријале. На њену радост, њих је било највише. Радиле су као блесаве. Нису питале ни шта, ни где, ни када, ни колико. Све што су желеле је удобна кошница. То је у почетку веома тешко успевала да им обезбеди. Разлог за ово је, с једне стране, што су пчеле к`о пчеле желеле већу слободу кретања, свака је била помало својеглава те нису све ни желеле да лете у истом правцу, а са друге стране није било довољно меда да би Лала и Мачкица могли све то лако остварити. Пчелама није била остављена велика могућност избора. Мало су меда доносиле и због те чињенице су се морале гурати у мањим и неопремљенијим кошницама све док мед не крене да тече у потоцима. Оне саме су имале својих проблема. Свако излетање из кошнице је представљало стрес. Околина није била она на коју су биле навикле. Неке су то толико тешко подносиле да су остајале закључане у својим одајама и кад нису смеле. Све су биле из топлијих крајева. Дружељубивијих крајева. Сунчанијих крајева. Лала их је одвукла у непознато. Однос страха од непознатог, са једне и опојни укус меда, са друге стране, је код сваке понаособ балансирао. На њену срећу, све су више и више прихватале укус меда, мањак сунца, училе су да зује као друге Пчеле те су лагано стицале и познанства са Пчелама староседеоцима. Знале су и да залутају. Крену у посету својим другарима у топлије крајеве па промаше слетања и скретања. Није ни чудо што су те луталице добијале чудне надимке, као Дуле Франкфурт, на пример. Тужна Врба их је увек са пристојног одстојања посматрала како раде и са сетом у гласу их призивла ка себи. Требао јој је неко да је загрли, да одагна тугу. Остајала је увек, некако, тужна и усамљена.

            Поред ових вредних радилица, Зечеви и Мишеви су играли значајну улогу. Итекако! Пријало је Лали да с времена на време буде окружена са Зечевима јер они нису смели ништа да кажу. Нису се никад успротивили било којем Лалином хиру а чинили су шта им се каже. Одузети од страха да им не понестане и оно мало меда што имају, нису се бунили. То је Лали давало ветар у леђа да са њима поступа још строжије и окрутније. Мишеви, са друге стране, су имали другачију улогу. Свуда су роварили, све су знали. Онако мали свуда су се завлачили. Чак су умели непримећени да прођу кроз кошницу и збуне Пчеле. Свуда чују по нешто па код Лале на разговор. Њихова величина је само код Лале била огромна док су их друге животиње каткад хтеле згазити. Пружали су јој незаменљив извор информација. Они мало крупнији Мишеви би добијали додатног меда за те информације док су они мањи и плашљивији били задовољни и мажењем по глави. Мед им није требао. Опијао их је Лалин мирис.

            Упркос разноликости животињског света окупљеног око Лале, није било проблема. Меда, иако велик и незанемарљивих пропорција, није био преке нарави. Напротив. Само му је недостало плишано одело да употпуни слику његове благости. Додуше, остале животиње нису знале шта он ради у својој пећини. А нису смеле ни да питају. Лав није био цар у овом случају. Он је био лав у срцу и нарави. Жељу за владањем није никада испољио. Тако је то са Лавовима. Има оних који морају да владају и боре се за то а има и оних који одаберу да буду лавови у души. Гуја је имала неки чудан, специфичан мирис. Није се дуго задржала у овом друштву. Где је отпузала, нико не зна. Провукла се кроз шумарак око долине и отишла је негде. Надајмо се, у неке срећније и веће долине. Стока као и свака друга стока, воли да се наједе, напије и излежава. Када треба нешто да се одради, може, није проблем. Поштено ће да одслужи свој део а онда се враћа у своју најомиљенију позу. Мировање. Треба и то поштовати јер нису лоше нарави. Ипак, од свих животиња Бамби је најспецифичнији. Те чудне окице, тај благи и нежни поглед, па њему нико није могао одолети. Кад вас погледа, трепне два, три пута, тешко му је рећи не. Бамби је то знао да користи. О да, итекако је то користио. Много је волео мед и колико год да му је Лала давала, било му је мало а Лала је била неумољива. Преко одређене мере нико није добијао. С тога је све редом питао имају ли вишка у зајам. Иако се готово цела долина питала где просипа толики мед, многи му нису одолели али су убрзо схватили своју грешку. Мед који он узме и онај који врати, нису исти. Нема више тај укус... Малобројни нису испрва схватали своју грешку те су му изнова и изнова давали меда у зајам. Меда, као и сваки други припадник његовог рода, је увек имао мало у кантици са стране. Бамбијев поглед је код њега изазивао највеће сажаљење. Десетар је био једини који је својим преким ставом и понашањем врло лако одолевао трептајима Бамбијевих окица. Опет је Тужна Врба била ту, негде поред осталих. Али и даље без загрљаја иако је својим омлитавелим гранама тражила нечији додир. Биће да нико није могао, или није хтео, да разуме Врбину душу, тугу коју је са собом носила те је увек остајала ускраћена макар за стисак гране.

            После неког времена Пчелице су почеле да испољавају своје особине. Нико их у томе није могао зауставити. Чуле су да постоје друге долине, друге кошнице, веће и лепше од њихових, медоносније ливаде на којима цвета много разноликог цвећа, да се тамо може остварити сан о укуснијем меду. Ову причу су разгласиле целом друштву. Неки нису веровали. Првенствено Зечеви и Мишеви. Први су се бојали како ће Лала без њих и како ће они без ње. Другима је више пријала Лалина сенка. Могли су несметано да се провлаче кроз, давно прокопане, тунеле а тамо негде у другим кошницама ће морати да траже нове стазе и богазе. Сви су се питали да ли је то могуће? Да ли се може опстати у тој раскоши или је то све привид, реклама? Мисли су се нагомилавале. Код неких су оне биле страшне, кочиле су их, а код других су мисли биле пуне питања „Како ли је тамо? Морам да одем, да пробам, да проверим!“

И ко зна колико би размишљања свих трајала да нису дошле Дрвосече да секу шуму. Нису питале Лалу да ли смеју или не. Секли су и секли. То је био преломни тренутак. Није их се тицало колико меда Лала може да им понуди или не. Ишли су редом и све су уништавали. Лала је постајала све беспомоћнија. Није имала куд. Није могла више да контролише ни мед, ни своје животињице којима је видик сада био проширен, хоризонт потпуно отворен, и ништа јој више није ишло на руку. Одлучила је да поступи као и пре. Увенула је, отерала све од себе, задржавши довољно подземне резерве за поновни цват. Мачкица је и даље била ту. Пазила је да неко не разгрне земљу и покупи оно што је преостало. Пчелице су се разлетеле, остале животиње растрчале и само је остало неколико Зечева и Мишева којима су ноздрве и даље биле пуне опојног Лалиног мириса.

Пчелице су пронашле своје нове кошнице у другим долинама. Неке су нашле боље и веће, неке мање и стабилније, а неке су се вратиле у своје првобитне са жељом да их поново среде и почну нови живот. Она, познатија под надимком Дуле Франкфурт, је пронашла свог животног сапутника и даје све од себе да не постане трут. Лепа вест је дозујала из њихове кошнице: мали Пчелац је на путу и задовољни су. Једна Пчела која је све време доношења меда Лали успевала да изнађе времена за присније упознавање са Пчелама староседеоцима, како би се парила са њима, то и даље покушава. Успешно или не... време ће показати. Меда се оженио, нашао је Медведицу, добили су и Мече па Бамби више не сме да му приђе. Прича се да је чак и Бамби порастао, да је пронашао своју Срну и постао тата. Због своје плаховите нарави, дуго и није виђен на отвореном. Лав ћуд није променио. Има и Лавицу али је чува као најлепшу тајну. Вучко је један од оних који се повукао у пећину из које је потекао. Ипак, није му лоше. Дуго је био раздвојен од своје вољене Вучице. Вратио јој се у загрљај па ће сад да праве Вучиће. Десетар се вратио у своју јединицу. Није исто као што је било пре. Сада има генерала којег ваља служити. Чак је и Тужна Врба пронашла своју Врбицу негде на ободу свог завичаја. Чини се да је напокон пронашла дуго жељени загрљај па сад праве свој врбак. Принц се није вратио на своју планину, Магистар још увек магистрира а Војвода још уве ктражи своје војводство.

Лала и даље мирује и чека да дрвеће поново нарасте око његове долине, да га заштити и створи му повољну затворену средину, па да почне поново да цвета и шири свој опојни мирис...

Живот нас учи да у сваком злу има и нечега доброг. Све у свему, сви су живели, а и даље живе, срећно и задовољно.

Свака сличност са стварним догађајим и личностима је случајна. А ако неко мисли другачије, па, шта ја ту могу, његов/њен проблем.