После њега, Он!

            Он се родио неколико недеља после бомбардовања Београда у другом светском лудилу. Као што нико на свету не може да бира где ће и кад ће да се роди, тако се он представио овом свету баш у предвечерје друге светске глупости негде у херцеговачком камењару. Мајку није никада ни упознао а камоли видео. Родила га је као друго дете, другог сина и умрла. Њега су касније у пепео ваљали да би преживео. Воде и чаја су му давали уместо млека. Још се није поштено ни снашао на овом свету а већ се, после „осме офанзиве“, обрео у војвођанској равници. Маћеха је наставила бригу о њему и још шесторо деце после њега. Једна жена нема толико ни моћи ни времена како би о свима подједјнако бринула па је он, као и сва старија деца, морао да ради. Ниског раста и нејаке конституције и није био за неки већи посао. Стога су му давали да води коње који вуку рала по непрегледним пољима. Коњ дигне главу, затегне узде и подигне и њега. Мало га баци у страну али је он био борац. Враћао је ударац и глумио газду многоструко већој животињи од себе. Више од неколико разреда школе није стигао да заврши. Није имао кад. А био је добар ђак. Неко би рекао штета, обећавао је мали, али се он није предавао. Знао је да то није крај свега око њега. Чим је смогао снаге и моћи рекао је себи да мора отићи са те ледине у неки град. Пре тога су се испречиле две године служења војног рока. Био је припадник експерименталне јединице извиђача, коју данас називају спец. јединицама. Служио је те године на потезу Македонија – Проклетије, у којима је имао и тзв. „преживљавање.“ Довољно је рећи да су Проклетије заслужиле своје име јер немају ни један извор воде. Стога тамо нема ни дивљих ни питомих животиња. Војска није тада била а није ни данас место провода. То је посебно схватио кад се вратио у цивилни живаљ са 25 килограма мање и нашао одећу у орману коју је мода поодавно прегазила. У то неко време догодио се и катастрофални земљотрес у Скопљу па се тамо обрео на једној од Омладинских радних акција. Једино лепо искуство које је тамо стекао је дозвола за вожњу трактора. Решен да ипак промени свој живот, отишао је код стрица увелики град. Стриц је тада био неко и нешто па му је нашао и радно место. Грађевина. Радио је са свакојојаким сојевима људи. Најгоре му је било са Албанцима јер би мало, мало па пролетела по нека цигла поред главе уз узвик извињења са горњег спрата на лошем јужњачком српском дијалекту. Уписао је вечерњу школу и био веома добар ђак. Брзо је учио. Међутим, осећај за правду му је управљао језиком, брже од памети, те је имао проблема. Две године је обаран на поправном из математике да би га научили лекцију у којој је главна мисао „није срдити оног кога ваља служити.“ Научио ју је. Касније је успео да нађе посао у фабрици трактора. Биће да га је тракторски урок пратио читав живот...

            У време почетка његовог школовања и водања коња по запарложеним њивама, родила се Она. Таман се немачки поход на свет завршио, и ето ње. Игром чудног стицаја околности, одрастала је у истом селу као и он. Није била рођена у богатој породици. Напротив. Још од малих ногу је добила хоклицу на којој је стајала и у наћвама месила хлеб за петочлану породицу. Успут је стизала да и два млађа брата брани тукући се са Циганима, који јој не би матер ни псовали да су знали колики то гнев код ње изазива. Како је расла и бивала снажнија, добијала је и веће задатке. На пример, мужа обе краве. Није било лако али се није плашила. Живот ју је већ довољно очврснуо. Те краве су њеној породици помогле да мало боље живе. Завршила је и основну школу, бавила се аматерски рукометом, певала у хору али награду као најбољи ђак није искористила. Страх њене мајке од непознатог јој није дао да оде да види нешто више. После средње школе налазила је посао у неколико равничарских градове. Није то било то. Хтела је више. Осећала је да може. Изненадна очева смрт ју је отргла од свих снова које је имала и морала је да се покори средњем сталежу. Заспослила се у првој продавници коју је нашла у околини.

            Ипак, имало је то запослење и својих предности. Он ју је видео. Почели су са очијукају, да се виђају и љубав се лагано развијала из пуког познанства. Он није могао да верује да је Она она иста клинка са села из којег је тврдоглаво хтео да оде, а Она није могла да појми да је Он онај исти мршавко који је једва земљу додиривао кад год би коњ подигао главу. Живот их је вукао у то село али су се отргли и успели. Пронашли су срећу у великом граду. Он међу тракторима, она међу књигама и после пар година дошло је и Оно.

            Живот их је раздвојио. Она је остала усамљена јер њега више нема. Борио се против живота и изгубио. Али ту није крај. Остало јој је њихово Оно. Цео живот су се трудили да га усмере ка добрим циљевима. Били су уверени да не греше. Упорност им се исплатила. Данас у 8 часова и 39 минута се родио нови Он. Родио се Мирко, име дедино!