Један од мојих највећих животних потеза

               Јуче, 29. септембра, пре тачно шест година, на паркингу изнад Маријине ливаде у Минхену, сам први пут видео љубав живота мога. Малену. Тада нисам био свестан ни тренутка ни чињенице да је она нешто најбоље што ми се у животу догодило. Без ње, ја нити бих био ово што сам данас, нити бих имао оволико блага у животу. Жену која ме воли и разуме и двоје дивне деце.

            За пар дана, тачније 4. октобра, навршава се пет година од како смо озваничили нашу везу. Ја рекох: "Да!" Она рече: "Да!" Разменисмо прстење и постадосмо муж и жена. Пред богом смо то постали нешто касније...

             Између ова два датума, још колико сутра, најдаље прекосутра, идем у банку да потпишем папире за кредит за стан. Прво на десет година а онда ћемо да решимо остатак дуга. Стан није луксузан, није међ` тзв. елитом, није чак ни новоградња већ је стара градња, није велики али није, бога ми, ни мали већ је највише што сада могу да се растегнем а да ме не заболи. Сам стан чак и није толико битан, колико је битан тај потез. Куповао сам воће и поврће на пијаци, мало се цењкао, мало подјебавао продавце, мало они мене. Већину сам појео док се мали део покварио и убуђао. Куповао сам гаће и чарапе, не зна им се број. Ципела и ципела сам подерао да ме неће сви обућари света закрпити. Све је то било и прошло. Потрошило се. Чак сам и ауто продао. Не треба ми више. Све у животу дође и прође али стан је некретнина. Ова сува и једноставна реч звучи некако охоло, бирократски али заиста наглашава суштину. Њега нећу појести, подерати, износити... Остаје. Отац ми је давно рекао да се човеком, ипак, постаје тек кад саградиш кућу. Добро де, кућа, стан, то је све исти смисао. Нешто мора остати после.

             Управо тај мој отац није стигао да види било који мој успех у животу. Није да је он сумњао у мене, напротив, али ће ми до мог последњег удаха на овоме свету бити жао што није био сведок ничему, чему је толико жудио. Факултет, посао, жена, деца, а сад и стан. А заслужио је. Да бар није... Нема везе, живот иде даље а ја сам срећан што ће моја мајка бити та која ће памтити сваки трен овога дела мог живота и чувати га.

          Шанса за стан је искрсла, неки би рекли, у баш јебеном моменту. Пред пут у Индију. Јесте, биће напето, али није неизводљиво. Немци имају своја правила која морам испоштовати па полако. Имам још око два месеца. Решићу то па кад се вратим из далека откључаћу врата свог стана, еј, свог! Велика ствар ми се догађа у животу и само се питам хоћу ли бити свестан овог потеза касније? Хоћу ли ово што сад радим моћи икада објективно сагледати? Да ли ћу успети да разаберем праве од свих мисли и брига које ми сад тутњају кроз главу? Вероватно никад нећу сазнати шта би било да ово нисам сад учинио јер деца расту, њихови прохтеви ће бити већи, што саму будућност чини далеко неизвеснијом него што она сад изгледа, а ја и Малена ћемо морати на све те изазове да одговоримо на прави начин.

                Ко га јебе! Сад, ил` никад! И нек` нам је бог у помоћи.