Моје букагије

           Свако вуче неке букагије у животу. Пре или касније. Неко успе да их скине и ослободи себе и душу великих мука, а неко не доживи тај тренутак.

            Моје букагије су неспавање. Бесане ноћи. Током последњих две и по године, само пар ноћи сам спавао без прекида. Када кажем прекид, мислим на будно стање од најмање пола сата. Некад је знало да буде и по два сата „у цугу“ али уме да буде и по неколико пута по десетак минута током ноћи.

Сам сам их себи окачио о ноге. Када сам их спремао и качио на ноге, тога нисам ни био свестан. Сада је касно да их скинем. Превише су квалитетно искројене и већ ми је и само тело срасло око њих. Међутим, од скора сам почео да осећам последице. Да не би тих последица, не бих ни био у потпуности свестан да ишта вучем. Губим стрпљење лакше него пре, лакше се изнервирам и деконцентрисанији сам. Разлог за све ово је умор. Ништа више. Једноставно сам ненаспаван. Ја јесам тип човека којем треба мало сна али оволико мало је већ екстремно.

        Мирко се још увек буди ноћу, некад сања, некад не сања којекаква срања већ се пробуди због неког баналног разлога, типа заврнутог покривача, и потом ме зове. Из свег гласа ме зове. Кроз плач. Јауче. Запомаже скоро. Све што му тада треба је да дођем и, како он каже, „будем ту“. Да клекнем поред кревета како би он могао поново да заспи. Сâм сам крив. Још док је био беба, било ми га је жао док је плакао и клечео сам поред кревета, давао све од себе да га смирим. Успевао сам у томе, успевам и данас али сам већ поприлично уморан.

         Јеби га. Такве су букагије. Зајебане. Све што сад могу да урадим је да сачекам да порасте, да га прође та мукица па да се наспавам. Бар се надам оваквом развоју догађаја.