Први пут

                   Први пут сам изгубио кључеве! Комплет кључева. Кључ од стана, од поштанског сандучета, од подрумског катанца, од сајле за закључавање бицикла, од радног стола на послу па чак и од малог катанца за закључавање пртљага! Све је то било заједно спаковано. Једино је кључ од аута одвојен од свих јер га делимо Малена и ја.

                     Све ове кључеве сам држао заједно јер никад, али никад у животу нисам изгубио кључеве. Ма ни најмањи кључ који ми је био поверен на чување... Онај од катанчића за пртљаг сам ставио са свим осталим јер ми је једном приликом, умало, остао у стану кад сам кретао на пут. Ни сам не знам како бих отворио кофер. Рекох тада себи: „Стави га бре са осталим кључевим и немај бриге. И овако и онако је он најмање битан од свих осталих.“ Читав тај „сет“ кључева сам обележио привеском који није баш мали. У питању је била она врпца на којој је ћирилицом писало „Београд“, писаним, лепим словима. Купио сам је пре него што ћу први пут поћи за Немачку у „Београдском излогу“, у Кнез Михајловој улици. Већ се била излизала и било јој је време за промену али јеби га, имала је ту неку чудну важност и симболику коју сам, на моју огромну жалост, изгубио. Кад мало боље размислим, тог привеска ми је још и најжалије.

        Како се уопште било шта у животу изгуби? Одговор на ово питање, ја, немам. Знам да нешто немам тек кад то нешто заиста и немам. Због тога сам, пре много година, установио систем „млекаџијског коња“. То је онај коњ којем више и не мора са се прича куда да иде јер из дана у дан прелази једну те исту руту. Е тако и ја у сваком стану имам место где остављам те ствари које сваки дан узимам кад излазим напоље. Ако нису ту, онда су у одређеним џеповима. На пример, идентификациона картица за улазак у зграду фирме је увек у предњем десном џепу од панталона, кључеви од стана су увек у предњем левом џепу од панталона, сат на десној руци а мобилни је у футроли која виси на каишу. Готово. Нема ту шта да се размишља. Потпуна аутоматика и никад ми ништа од тога није недостајало.

       Све до скоро. Био сам са Мирком на базену јер је било, за Дортмунд, неубичајено топло претходних пар седмица. Био сам на послу, изашао нешто раније, стигао кући, узео торбу са свим неопходностима и плажа-потрепштинама коју нам је Малена спремила, Мирка за руку, у ауто па правац базен. Девојке су остале кући. Ипак је њима двема боље у стану, ма колико топло било, док Хелена не ојача. Следеће године ће... Елем, било нам је лепо јер одабрани комплекс базена има и мали за бебе и ситну децу, дубине не веће од четрдесетак центиметара. Милина. Мирко се искакао, праћакао, изиграо, прскао водом мене, себе и другу децу а ја сам за све то време седео поред њега и расхлађивао се. Беше рајски по оној врућини. Тамо смо били од неких 16,15ч до 19ч и паљба. Ваља се лагано спремати за вече и брзо кући. Пресвукли смо се, у кола и за неких десет минута смо били у стану. Изување, прање руку, спремање Хелене за купањац па онда и Мирка и после 21ч обоје су спавали а Малена и ја смо имали времена за нас, док нам се убрзо није приспавало. Сутрадан је био нерадни дан па смо решили да прошетамо и тада сам приметио да нема мог комплета кључева. Они су УВЕК били окачени преко кључа од аута, који је сада висио усамљен на кукици. Зашто је то тако? Где су моји кључеви? Ја више не знам где смо гледали, иза којекавих ормарића, испод свега па чак и међу Мирковим играчкама, и ништа. Нема их.

           Ја сам сада изненађен и веома разочаран у себе јер, не само што ми се ово догодило први пут, што је већ трагедија сама по себи (а и коме се било шта догодило први пут а да је ваљало... нема таквих много на свету), већ не могу ни да се сетим шта сам све и којим редоследом радио од приласка згради до одласка на спавање тих сат, два времена. Нисам успео, чак ни уз Маленину помоћ, да сузим могућности за „место злочина“ нити да репродукујем могуће потезе. Невероватно.

          Јеби га. Не преостаје ми ништа друго осим да платим. Надам се да газда неће тражити да мењамо много тога у згради. Браве у згради су унифициране, што ће рећи да један кључ отвара улазна врата у зграду, у подрумске просторије и бицикларницу као и стан који сам изнајмио. Ако се све то буде мењало биће куку и леле. Већ видим како ми неколико стотина евра испарава из новчаника. Срање!