Hello, бре!

                  Одавно сам се намерачио да напишем текст на ову тему и никако да смогнем умне снаге, а бога ми, и времена да срочим ишта смислено а да не будем погрешно схваћен. 23.07.2013. године је објављен текст у „Политици“, написан од стране Александре Вељовић-Ћеклић, архитекте и писца из Калгарија. Тако пише, нисам измислио ни особу ни чиме се бави. Текст је иделан јер му је тема енглеско говорно подручје и веома сликовито приказује оно са чиме сам се ја сусрео у Немачкој, с тим да она има идеалан супротан пример у Србији, где се веома радо користе стране речи енгелског порекла.

                     Ево и споменутог текста.

„Неки људи стварно изгледају нормално... све док не проговоре. Већ двадесет година ми шамарају уши питањима на које ни Ајнштајн не би имао одговора.

Спикам ли француски? Морам ли вокати до баса? Јесам ли фонала сити? Да ли јузам драјер? Јесам ли аплајисала за пос’о?

Нису ово одломци из моје од малена прижељкиване комуникације са ванземаљцима, ово су само неки од бисера србо-инглиша, језика канадске емиграције. Да се не лажемо, и емиграција је класно језичко друштво, шарена башта у којој поједини лептирићи вокају и токају, пеинтају и деливере. Али, срећом, све је више оних птичица којима је матерњи језик чистији од апотеке. Неуморно наручују и доносе из домовине књиге, букваре, речнике идиома и сликовнице исписане ћирилицом. Широм Северне Америке заживеле су школе нашег језика.

Али, није канадски срблишмоја тема, већ један много гори – онај који се излегао из кукавичјег јајета у змајевом гнезду.

Често док обављам посао на компјутеру, слушам, и помало гледуцкам, наше телевизијске програме путем интернета.

Понекад, као да ми милују душу... а понекад, као да је нарезују.

Београдска емисија – Љубавна докторка.

Исидора Бјелица, веома успооореноо и поолакооо ћаска са својим гостима на срблишу, развлачи га бре као тесто у пекари без струје.

Са Александром Јанковић дискутује о покушају суицида... о томе како су жене диспоусабл. По дифолту... нуде се фејк ствари... а тамо неко потпуно блинка. То је сада фенси, тврди уважена и прелепа гошћа, списатељица Мирјана Бобић-Мојсиловић.

Власник модне агенције, Небојша Грнчарски, прича о најбољем оутфиту за јесен и зиму, о богатом селекшну и саветује девојке да избегавају кафански лук. Мислио је ваљда на изглед, не на салату!?

Гошће Александра Радовић и Ана Станић – пуне очи лепоте... а уши терора.

Исидора их позива да се комодају, а оне трепћу окицама и причају о контрол фрику, фешн споту, вединг шоуу и лајф коучу. Исидора надограђује емисију са селф помагањем и честитком једној од гошћи која је „успела да не изазове хејтере“. Рубен Папен, гост-езотерик, дилује са смрћу, каже домаћица у својој емисији, а онда се окреће нежној балерини Ашхен Атаљанц да је пита како хендлује када јој беба плаче?

Извините, нисам упућена – да ли се овакви програми емитују са преводом у Малом Пожаревцу и Врњачкој Бањи?

Вероватно су им разумљивије шпанске и турске серије од српског језика у коме се клабује, иде на бекстејџ, води рачуна о хејтерима и стајлингу, шопингхоличаркама које су жртве стратеџик маркетинга и селебритима који су кул?

Hello,бре!

Слика је добра, али тон је очајан.

Неки тамо космополити на домаћем асфалту звуче исто као емигранти који су стигли у Канаду право са макадама.“

                  Е сад, свакоме ко живи у Србији и има иоле појма о енглеском је овај текст, релативно, лако да разуме али: „Хоћеш ли с нама до гартена? - Их, не могу. Морам до града да кауфујем гешенкове јер ми киндери иду на неки гебуртстаг. - Аха, па добро онда, видимо се шпетер. - Важи, опрости, чућемо се преко хендија.“ И тако даље у истом стилу...