Мизофонија

                    Доручак, ручак или било које друго обедовање је било у питању, мој ћале је увек сркао. Ако није било супе или чорбе, била је ту шоља млека. Никад то нисам могао да поднесем. Ужасно ме је нервирало. Он је, због мене, покушавао сво то сркање да доведе на најнижу могућу меру и зато сам му и дан-данас захвалан.

                     Кафа је једнини напитак који и ја морам да сркнем. Што каже Чкаља као Јарић Т. Живадин у "Камионџијама" на опаску Паје да не срче толико кафу: "Морам да срчем. Тако се пије кафа." Све остало једем а да не испустим готово ниједан звук. И воће могу да једем а да не срчем. Да, наравно да могу, увежбао сам се. Лубеница, зрела крушка, бресква, свеједно шта је у питању, ја сам тих. И не, не цуре ми сви сокови низ браду!

                 Е сад, нисам ја неки који глуми тамо неку курчеву "финоћу" па сад ту нешто зановетам и слично. Мој проблем је што ме ти звуци доводе до лудила. Буквално. И не само сркање, већ сви звуци које производи било ко док једе. Ја их зовем "звуци храњења". Ако ја не једем, дакле седим у друштву оних који једу, и не чује се нека музика, неки позадински звук да замаскира сво то гњечење хране у устима, натапање пљувачком и гњецкање, ја морам, али МОРАМ да устанем и удаљим се на раздаљину са које то више не могу да чујем. Ако не одем, постајем, потпуно нетипично за мене, изразито раздражљив и могу да дођем до границе беса, а осећам и да бих могао да ударим "извор звукова", ма колико ми близак и драг био. Што је најстрашније, против овог порива не могу да се борим. Мене ти, чак и веома тихи звуци, доводе до лудила. За друге су они неприметни, рекао бих свакодневна "бука". Ко још није чуо некога да жваће, грицка, мљацка док једе, гута и слично? То су нормални, свакодневни, звуци али џаба им. Мени сметају. Плус имам и веома добар слух па одлично чујем све то. Јеби га.

                    Навикао сам се на то што јесам и други ово не примећују. Једноставно се удаљим без да много објашњавам. Некад добијем пар чудних погледа у фазону: "Који му је курац? Је л` нешто љут?", али је то све нешто на шта сам огуглао.
                 Скоро сам лутао по нету и наиђем на интересантан текст у којем се помиње помоћ свим оболелим од мизофоније. Први пут сам чуо за овај назив, плус звучи озбиљно али ме је првенствено заинтересовало која је то болест. Учинило ми се као још једна "модерна" болест али и да има везе са звуцима. И био сам у праву. Код мене је у питању лакши облик мизофоније јер могу да живим са њом, могу да се крећем међу људима док у екстремним случајевима особа не може да издржи гомилу понављајућих звукова и изолује се од комплетног друштва. Поред горе поменутих "звукова храњења", проблем могу да праве и шкргутање зуба, шушкање кеса, звецкање есцајга, звиждукање, пискутаво изговарање слова "ш", гласно дисање, клопарање папуча и слично.

                  Мизофонија је у ствари мржња према звуковима. Не погађа велики број људи, рекао бих чак мали број, али они веома често не наилазе на разумевање ближњих и околине јер други не разумеју у чему је проблем, чему толика драма, кад они нису ни направили стварну галаму. Тамо је наведен пример извесне, највероватније измишљене, британске студенткиње, Еме Рил, која има проблем кад иде на предавања, јер постаје ужасно напета када колеге око ње крену да шушкају, кликћу оловкама а најгоре је ако је неко прехлађен. Уколико ова бука не престане у кратком року, њена нервоза и узнемиреност полако прелазе у бес и она мора да напусти просторију иначе ће физички да насрне на, ни криву ни дужну, особу које те звукове производи.

              Очигледно је да је живот једног мизофоничара, живот усамљеника. Околина, најчешће, нема разумевања за "чудака" па буду проглашени за хистеричне, чак лудаке, а не схватају колику патњу њима проурозукује та тзв. "аудитивна" осетљивост. Интересантно је да звуци природе, као цвркут птица, саобраћаја или музика не праве проблем, док су у стању, малте не, да убију онога ко цврцкајући чачка зубе у јавном превозу. Лека за ово нема. Нити неког ефикасног третмана. Неуронаучници покушавају да осмисле начин да мизофоним пацијентима учине живот лакшим али је једино решење коришћење чепића за уши или апарата који производе "белу буку". Могу помоћи и којекакви физички тренинзи, медитације, бихејвиорална психотерапија или подвргавање хипнози. Ево и једног интересантног линка па кога интресује... http://www.misophonia.info/

                      По мени, највећи проблем је чињеница да осетљивост почиње, негде, у детињству. Зашто? Како? Одговора нема али је пубертет период када ће, та осетљивост, као и све остале, да остане на ниском, подношљивом нивоу, да експлодира или ће бити потиснута. Како је спречити? Никако јер јој се не знају ни узроци. Да би направили против-отров треба нам отров. 

                     Дакле, требало ми је 35, ускоро 36, година да сазнам неке чињенице али је ситуација напокон јасна. Ја сам благо мизофоничан и нема ми лека.