Да ли је битно да кажем о којем се возилу ради? Ценим да није јер је познато шта возим а детаљи и догодовштине које ћу описати нису баш измишљање рупе на саксији.
Пре две године, одмах после куповине аута, отишао сам до Србије с њим. Нисам у гастарбајтерском фазону да се хвалим по селу, нити волим да мерим чији је већи. Него, ето, отишао сам јер ми је тако било лакше да потегнем сав онај пекмез, ракију и остале ђаконије. Пичке не дају да то носим авионом.
Током тог боравка тамо, реших и да одем код неког мајстора, неког доброг, неког препорученог и провереног. Нисам се разочарао већ чак био и позитивно изненађен односом према мени као муштерији. Желео сам проверу, првенствено, кочионог система а онда и осталих система на ауту. Нисам имао неких сумњи или неповерљивости али када ауто оде на дизалицу, нека буде на провери. Рекао сам: "Провери све, прво кочнице, па ми јави шта ваља, шта не ваља и онда да се договоримо око замене." Он одговори: "Може!" и договор паде. Било је ту пар ставки које су решене у реалном времену и ја пукох од задовољства што ми је ауто у тип-топ стању!
До следеће, што ће рећи прошле, године осетио сам да још пар неких ствари не штима. И опет сам се запутио колима. То је онај пут од 5502 километра који сам описао за једним од претходних столова у кафани. На половини тог пута, био сам у Београду. Опет сам тражио препорученог мајстора. Није да нисам оном првом више веровао, већ сам решио да проширим себи могућности и не ослањам се само на једног. И други је био више него предусретљив и крајње послован. Ситнице и примедбе сам изнео и нагласио да желим да ми се изврши детаљна провера возила. Прешао сам доста а још више треба да пређем и волео бих да знам какво је реално стање. Ипак ауто има 15 година и нема шансе да је све како треба. Не возим музејски примерак. Морао сам да оставим ауто јер је било и других обавеза и вратио сам се после неколико сати назад. Чим сам ушао, шеф радње ми је пружио руку и честитао. Видео је моје изненађење на лицу и пре мог питања о чему се ради, изјавио следеће: "За последњих 20-так година, колико поправљам возила овог произвођача, нисам наишао на боље очуван примерак који не пријављује ни једну једину грешку на дијагностици. Свака част!" Ситних оправки је било, то је решено и ја сав поносан, задовољан и срећан одох на онај пут.
Пре пар месеци ми се на екрану у колима појавило обавештење да треба да урадим тзв "велики сервис". Могао сам комотно да игноришем то обавештење, чак и да га поништим али сам решио да будем пицајзла и одем код оних који ће ауто загледати у ситна цревца. Званични сервис. Решио сам да будем сигуран у све што ми се око мајсторлука, у претходне две године издогађало. Чињеница да следећег месеца морам да одрадим и технички преглед ме је само подржала у одлуци. Не могу рећи да сам био потпуно самоуверен јер нема мајстора у Немачкој који неће наћи неку замерку а поготово овлашћени сервис.
Неколико сати касније, звони ми телефон.
"Поштовани господине, наишли смо на проблеме," рече ми забринути глас. "Које," упитах. "Знате, има их више," беше одговор. О чему се све ради је било изненађење за мене. Велико изненађење. Поред глупости као што је поклопац огледалца на заштити од сунца изнад сувозача па до евентуалне замене "дихтунга" главе. Чек`, чек` мало. Кроз главу ми прођоше, онако у трену, разговори са мајсторима у Србији како ми је ауто добар и слично, а сад ово. Цена радова је превазилазила вредност возила а списак ставки за поправку је био на 11 страна! 11 страна! Првобитни шок и неверица, додао бих и страх у исправност аута су ме потпуно стегли да нисам могао да се макнем. Који минут касније, лагано сам дошао себи, рекао му да ништа не поправља већ да ми дâ тај списак за поправку а ја ћу већ одлучити шта ми је чинити.
Смирио сам се, оставио све са стране и пустио да преноћи и сазри. Бар док не почнем јасно да размишљам. Сутрадан сам погледао списак, бацио се на потрагу за деловима на интернету и тек сам онда схватио у које су ме коло звали да играм.
Цене делова, ако би их поручио код званичног заступника, су износиле четвртину укупне цене на једанаестој страни, што ће рећи да за "руке", радне сате, бла, бла, бла наплаћују три пута више. Крађа? Ако није, онда је безобразлук. Одох корак даље. Исти делови, само других али и даље познатих и квалитетних произвођача, су , сасвим очекивано, имали ниже цене у односу на оне код заступника. Е ту сам већ био убеђен да се ради нечему већем од обичне крађе и безобразлука јер сви делови, ама баш сви са списка овлашћеног заступника и сервиса, плус "руке" мајстора у Србији ме не могу изаћи ни колико је само цена тзв "оригиналних делова за прву уградњу".
Како ствари стоје овде се ради о читавом систему који је подешен тако да ја, неко ко је пример власника старијег возила, а волим да га имам у свако доба дана и ноћи у што исправнијем стању, немам шта да тражим у званичним сервисима. Списак и цена који су ми предочени су исто што и одбијеница. Као да су ми рекли: "Не. Ваше возило овде не може бити сервисирано. Хвала Вам." Е исто тако сам се осетио. Поред свега овога, када цена поправке превазилази цену возила, то се у Немачкој назива "Totalschaden", што ће рећи потпуна штета, возило не вреди више од неких 500€. Као да је хаварисано, мајку му јебем! Да сам којим случајем хтео нови ауто а овај да дам у залог, то би била процењена вредност возила. Мало је рећи да би га они оправили и налепили реалну цену, наравно. Систем којим кућа добија. Лагано ми је све јасније због чега су скоро сви произвођачи возила на свету у добитку. Продаја нових је циљ. Узимање кеша за тзв проверу тих возила зарад очувања гаранције, што ће рећи ништа делови и ништа поправке, и крај. Ми, са моделима који су изашли из гаранције, тамо, немамо шта да тражимо. Хвала им на овом искуству и реално је мало вероватно да ћемо икада више комуницирати. Будем ли имао шансу за нови ауто, да, наравно, како другачије али све остало, не.
Љут сам и истовремено веома разочаран. Очекивао сам да ће бити скупљи, наравно али ове комбинације су ме дубоко разочарале јер је очигледно да је одржавање било ког производа на свету потпуно скрајнуто и постаје небитно. Купи ново и не питај ништа. Колега с посла ме пре неки дан питао да ли имам штап за мерење нивоа уља у мотору. Насмејао сам се и питао да ли је то нека шала јер он то нема! Нема ни показивач температуре мотора, дакле тог истог уља. Сва мерења су атоматизована и дигитализована и ако га нема довољно или крене да се прегрева, главни компјутер ће то да пријави и да стави погонску јединицу у тзв сигурносно подешавање. Таман толико да се одвуче к`о пребијена мачка до сервиса где му следује исисавање новца.
На страну све ове комбинације, на страну сво ово зезање које било ко, ко има неку мождану масу, може да избегне, шта је са мајсторима у Србији? Ни код једног ни код другог нисам наступио као да све знам, нисам запиткивао, нисам било како досађивао и смарао. Код првог сам био у радионици, док сам другом оставио ауто на поверење и проверу. Оба су ми рекла да је све у реду док је ауто, неке од ставки, имао као проблем још првог пута. Једна напукла опруга на предњем ослањању и друга крива, танки кочиони дискови су најбољи пример. Зар се то не примећује? Не проверава? Нисам у међувремену ишао на трке са овим аутом нити сам променио стил вожње. Како то нису видели? Јесу, видели су али су сви редом у фазону: "Може то још да иде, добро је за сада." Знам да може, лепо али због чега ми нико не рече бар неку реч да је нешто за замену, поправку? Да неки делови бар изгледају истрошено? Нисам посве сигуран али ценим да им није тешко да сазнају граничне вредности и стања која произвођач прописује због правилног функционисања целог возила као комплексног склопа делова и подсклопова. Због чега ми то није речено? У чуду сам, мајке ми. Па зар ја треба да будем свуда присутан, да проверавам и запиткујем за све и свашта? Да сам био такав, избацили би ме напоље. Исти онај колега који жали за мерним штапом за уље у мотору је био таксиста са пређених, око, пола милиона километара и рекао ми је да морам бити присутан. Морам да говорим шта да ми поправе, шта да гледају, шта да провере мајку му јебем! Па зар ја морам сваку школу да завршим да бих могао да надгледам радове!? Оне дркаџије немачке су бар били поштени и рекли све до најситнијег детаља и то је једина добра ставка у причи. Све остало ми никако не иде под ову лобању, никако!
Добро је мени мој ћале говорио: "Кад нађеш добру жену, доброг мајстора за кола и доброг фризера, не мењај их!" Малена ми је, ма на свету нема такве, сам себе шишам али шта ћу са мајсторима?
Нема коментара:
Постави коментар