Обилазак Шпиндлеровог Млина

       У сред Националног парка „Крконоше“ је овај млин. Ко је Шпиндлер и због чега је овај крај познат по његовом млину, појма немам. Нисам успео да сазнам а мрзело ме да претурам по нету. Како год се звао, овај парк се налази на северу Чешке, уз границу са Пољском. Делић сачуване природе. Оно што сам сазнао је ко је Крконоше. Купили смо за моју мајку један од оних украсних магнета са ликом неког, у први мах сам помислио, чаробњака. Шешир типа Мерлин, штап у руци, обучен к`о шумар...  Он је део народног веровања везаног за тај крај. Чувар северних граница ових планина, владар временских прилика (кад ће снег, киша, ветар, сунце и сл.) али и води рачуна о природи (храни дивље животиње, пази на ретке биљке, цвеће и дрвеће и кажњава све који наносе штету његовом краљевству). Име му је нека чудна комбинација две чешке речи: именице „krakory“ и глагола „nosit“. Кракори су врста неких шишарки а глагол је јасан. Носити. Он је, поред свих тих дужности још и сиромашнима доносио те шишарке за огрев. Овај део легенде ми је најнеуверљивији јер тамо дрвета колико нећеш а они ложоли шишарке... ај` нек` им буде. Ко сам ја да мењам легенде, је л` тако?

  Није сад да је тај парк потпуна дивљина, напротив! Све је уређено. Познат је по скијашким стазама. Зову га и „Европски Аспен“ и слично... На све стране жичаре! Е па ми нисмо били у сред зиме већ почетком јуна кад се све лепо зелени и мирише. Нисмо се зајебали. Идеја водиља је била следећа: где отићи зарад промене ваздуха? Наследнику је био процурио нос па смо решили да одемо негде чим та мала славина престане да цури. Једна од варијанти је било море. Најближе нам је северна обала Немачке. Није лоше али скупо. Друга варијанта су брда и планине. И да цитирам лика из филма „Мртав, ладан`“: „Која курчева литица, кад је овде све равно!?“ Најближе планине су у Чешкој. Плус је смештај јефтинији. Једноставном дедукцијом смо решили да су Чеси вр`. Били смо већ и нисмо се покајали.

   Долазак до насеља је мање-више једноставан. Нема ту много градова па да буде компликовано. Пут је милина. Где није добар, они сад поправљају и мењају. Зимска сезона ће за који месец, а ваља дочекати туристе... Елем, добар је али кривина кривину стиже. Пар пута је мењач био у другој. За мене је то била милина! Волим те кривине и та чуда. Циглу на гас па по „ауто-бан“-у за мене и није неки изазов. Ово ми је пријало. Брига је постојала само око наследника. Хоће ли он то све лепо поднети? И јесте. Спавао је, гледао око себе, уживао док не би огладнео. Тада се јави, ми се паркирамо негде поред пута, он добије шта му следује и идемо даље. После неколико сати вожње, стигосмо ми. Насеље је мало. Пансион до пансиона, са хотелима у проредима. Где је овај наш? Уз брдо, делом пута „где и козе пасу под ручном“ па лево. Тако су нам објаснили. И би тамо. Били смо једини у пансиону. Соба као да сам код тетке на селу. Све има али је и све старо. Небитно. Имамо своје купатило, кревет и доручак. Дошли смо због природе и тако ће да буде. Три ноћи смо тамо преспавали и за два цела дана препешачили, питај бога колико, километара. Кроз читав крај протичу реке, речице и потоци. Вода је у сваком од тих токова прве класе, питка! Строго је забрањено коришћење било каквих хемикалија у близини водотокова, као и купање у реци, а наравно и отворени пламен. Дрвеће и то... На ову тему нећу даље, оставићу фотке да говоре.

  Оно што нам је било потпуно невероватно је услуга у ресторанима. Храна је добра, квалитетна и јефтина. А конобари, велика већина од њих, не зна енглески а ни немачки. Само чешки. У сваком ресторану су менији на ова три језика. Понегде још и на пољском и руском. На три језика а они знају само матерњи. Па како ја да наручим било шта пичка му материна? Убадали смо прстом као тоталне незналице. Бар је то све тако изгледало. Врхинац ми је био када смо хтели да наручимо за понети, јер Мирко баш и није увек хтео да мирује, нешто што нам је зазвучало довољно добро. У питању је био домаћи хамбургер, личи на пљеску, и то у најнадрканијем ресторану у овом сеоцету. Хотел Ројал Савој („Savoy Royal Hotel“) има испред ресторана нешто као „истурено одељење“ где је могуће купити сладолед и још неке џиџе. Приђем, упитам на којем језику можемо да комуницирамо. Енглески или немачки? Онај несрећник је само слегнуо раменима и изустио само: „Чешки...“ Е да му јебем матер! Испред хотела паркирано око милион и по евра у аутомобилима, са свим могућим таблицама, а овај не зна да прозбори ни пет основних речи на било ком другом језику! Како ли се споразумевају са оним богатим гостима, немам појма. Позове он колегиницу и покаже на мене и ја реко` ево некога с ким се може попричати. Кад и она поче на чешком... ух бре... Једва је скапирала по неку реч енглеског и рекла да немају могућности да припремају храну за понети. Капирам да они нису тај тип ресторана али јој објасним нашу ситуацију и да нам се БАШ једе тај хамбургер и да бисмо били задовољни да нам порције спакују у алуминијумску фолију и ми би били пресрећни. Она само одмахну главом. На којем језику је климала, не знам. Као и увек, показало се да не треба тражити добру храну са добром услугом у главној улици. Зато смо ми пружили корак и отишли даље. У подножју једног од врхова, одакле креће жичара (са 745 метара до 1245) је ресторанчић са роштиљем. На реклами је стајало „Sele na Rozny“ што и не говори много. На слици је било прасе на ражњу. Нисмо даље тражили. Не само што имају понуду која одговара и најизбирљивијим гостима већ говоре, или набадају, и енглески и немачки! Малена је узела порцију те свињетине, ја димљену пастрмку са роштиља, она је попила пола литре Кока-Коле, ја пола литре точеног „Pilsner Urquell“-а, две палачинке са чоколадом и шлагом плус једна „turecka kava“. Све ово је коштало нешто мало мање од 15 евра. Јесам ли већ рекао да није скупо? 

Главна улица

Један од предивних призора природе...

Неко је имао мнооогооо стрпљења. МНОГО!

Пут у непознато

Кад већ нема природних, онда има вештачких водопада

Река (овде замислити шум воде), путић, зеленило... милина...

Најплићи део потока

И опет вештачки слапови и водопади

Надам се да ова карта објашњава где је овај млин

Природни водопад? Неее... вештачки је, али је леп!

Моји чешки другари

Е стварно нас свуда има!

          Свашта смо тамо видели, свашта доживели па реко` што да то не поделим са другима. Ипак је ово неки блог („Web Log“), зар не?