Добио сам бољу понуду за посао. Дебело поразмислио шта ми ваља чинити и преузео ризичан потез у ова финансијски зајебана времена. Дао сам отказ у овој фирми. Е сада се ваља преселити.
Идемо у Дортмунд. Боље речено, враћамо се тамо. Није то мали град. Чак би се могло рећи да спада у веће у Немачкој али проналажење стана се лагано претвара у лов. Вребање. Чекање. Сви нешто тврде пазар. Свима су битније неке чињенице на које ја тек сада почињем да обраћам пажњу.
Разумем ја, донекле, и станодавце. Није лако тек тако некоме издати стан. Немачка је велика. Странци, бескућници, пропалице, мученици који су овде дошли да на "црно" раде и зараде неку цркавицу, притом се скривајући од полиције, али су сви они у мањини у односу на Немце. Проблем са Немцима је што они изнајмљују станове док студирају и, евентуално, кад заснују породицу и то је то. Нису они блесави да се сваких неколико година сељакају с једне на другу страну државе. Да сам у Србији, не бих то ни ја радио. Сигурно не бих. Али овде морам! Јеби га, "Иловача? Иловача! Шта ћеш, такав је пос`о, ни ја је не волим..." Зато сад тражимо где ћемо да се уселимо на дуже стазе. И морамо, Малена и ја, да тактизирамо. Као лов на дивљу свињу или јелена. Чекаш, надаш се да ће се ускоро појавити. А и кад се појави, питање је да ли је положај прави, место, време, ветар, киша јер се не зна да ли ће ти се указати нова и боља шанса а времена немаш. Станодавци питају сва могућа и немогућа питања. Ко сам, одакле сам, да ли сам ожењен, да ли ми је жена Немица, да ли ради, да ли не ради, колико ми је дете, да ли иде у вртић, да ли планирамо још деце, колико планирамо да живимо у стану, да ли смо вољни да уложимо новац у сређивање стана и тако даље. Доста овога се чини логичним али чим напоменемо где ћу радити, одговори на сва горе постављена питања постају апослутно небитни. Као да је бити машински инжењер у "Удеу" исто што и држати бога за муда. Лекар, адвокат, зубар... јесте, све су то добра запослења, али јок бре, са тим се не може радити за корпорацију "Тисен Круп". Можда сам ја нека изузетно неуредна стока. Можда пљујем по ходнику. Можда бацам ђубре где ми се прохте. Можда га ни не бацам већ гомилам у стану. Можда су ми жена и дете параван за "приватну" јавну кућу. Можда сам припадник неке секте те волим, можда, да приносим жртве на олтар, типа свеже заклано јагње. Можда волим да сам себи обезбедим зимницу па с времена на време прикољем неко прасе и очистим га у купатилу. Можда ми жена не ради јер је лечени алкос. Можда нам је дете гласно и прегласно, немирно, ко зна... Све ово је "мачији кашаљ" ако ће ми плату давати, горе поменути, послодавац.
Има још нешто, што ми је веома тешко да појмим и у потпуности разумем. Тзв. "Wohnungsberechtigungsschein" је у преводу дозвола за становање. Није потребна за сваки стан али у одређеним случајевима јесте. О чему се ради? Примања породице се саберу и поделе са бројем чланова домаћинства и ако та цифра не пређе одређену границу, онда се добија ова дозвола за тај стан. Граница је, па рекао бих, веома ниска, што ће рећи да или су родитељи на социјалној помоћи или једно од супружника ради за ситне новце. А да ли је кирија за тај стан мала? Није! Ако породица испуњава онај услов за дозволу, у оне станове нема шансе да се уселе. Приморани су да иду у неке мање, скученије. Није крај света али они скупљи зврје празни. Питао сам да ли има шансе да се ми уселимо у неки од тих станова а да нам повећају кирију? Не. Е да му јебем матер ако их разумем. Зар се сви не трудимо да будемо што боље плаћени? Да што безбрижније живимо? Испада да је логика немачког социјалног програма сасвим другачија. Живи бедно и имаш право на велики избор "до јаја" станова, које немаш чиме себи да приуштиш али ето, бирај. Ако се којим случајем "снађеш" па се пронађеш бољи посао, онда мораш и да се иселиш из стана. Ради, примај плату, буди стално запослен и иди, труди се тамо сам, јури, лови по мутном. Ко те јебе. Још се ми можемо сматрати донекле срећнима због "Удеа". Широм отвара врата која су нам била само одшкринута.
Колико логике има у уређеном друштву, толико сам ја збуњен и изгубљен к`о гуска у магли међу овим прописима и правилима. И када кажем да Немачка веома брине о својим становницима, Немци се брецну: "Не! Није ово социјалистичко уређење, ми смо капиталисти!" Да, важи...
Ne zna se sta je veca muka,trazenje stana ili samo preseljenje. Ja sam planirao da se preselim u drugi stan ovog leta,ali sam odustao. Muka mi je i kada smo pomislim na preseljenje. U trenutnm stanu sam skoro 4 godine. Tako da znam kako je i tebi.
ОдговориИзбришиOpet,ako je za utehu idete tamo gde ste vec bili,znate,i u veci grad pa mi to deluje kao neka olaksavajuca okolnost.
Е па једну смо муку решили. Јуче смо били цео дан у Дортмунду. У колима смо били у 3,30ч, возили се неких 6 сати, обилазили станове до после поднева, одабрали један, сели у кола и, нешто мало пре поноћи, стигли назад у Котбус. Ја сам тотално пребијен. Али ми је драго што смо један део посла решили. Што би рекао Драган Николић у истоименом филму: "Идемо даље!"
ИзбришиАли! Тражење и пут до тамо, још и ђене-ђене, али шта смо имали "част" да видимо је чудо невиђено! Сви станодавци који имају, реално, лош стан на понуди, хвале га толико да је мене било срамота. Два су била у старим зградама које миришу, да не кажем смрде, на старост! Немам ништа против старих људи али против старих, мемљивих зграда, свега ми, имам! А прича!? Ово па оно, па овако, па онако, ма све бре 100% готивно и ето, баш ми имамо среће, да смо наишли док га неко други није "уграбио"! Ијаој... На крају, договорили смо се са једним декицом. Човек је био архитекта и у златно доба Немачке, тачније 1959. године, је испројектовао и изградио зграду/кућу са 8 станова од по 75 квадрата. Осигурао је себи пензију а и потомци се неће жалити. Реновирана је пре неколико година и ваљда ћемо бити задовољни. Јебем ли га... Ма, и ако не будемо, има да се селимо опет! Ко му јебе матер! :)
Cao narode!
ОдговориИзбришиEvo i mene posle zilion godina :)
Ne znam odakle da krenem...da li od sebe ili da vas pitam za zdravlje?
Moj zivot se potpuno promenio, pa u skladu s tim i navike visenja po internetu su nekako...izlapele malo...
Strahinja raste, sledece nedelje puni 7 meseci. Onaj prvi najtezi period je iza nas. Puno suza s njegove strane zbog f*ing grceva koji su ga cepali najstrasnije, a jos vise suza s moje strane jer sam bila uplasena i prestravljena njegovim neprestanim plakanjem. Bolje reci arlaukanjem. Celodnevnim i celonocnim. Ja ne znam sta sam ocekivala od bebe kad stigne, ali to sigurno nisam. Jedva smo zivu glavu izvukli od straha, i on i ja. Da mi nije bilo Svuska, siznula bih nacisto. Tata nam je za medalju, sve radi, a ja uglavnom placem .... :)
Posle nekih 3-4 meseca sve je bilo bolje. Grcevi su prosli, zubi jos nisu stigli, pa sad imam taj medjuperiod da malo uzivam. Mama mi puno pomogne jer Svusko radi po ceo dan. Tesko je, trazi paznju svaki minut kad je budan, a ne voli bas puno da spava. Jbg, tu je na mamu.
U glavnom, zivot sad potpuno drugacije izgleda. Ne visim na netu, ne pijem kafu sa drugaricama tako cesto (jednom nedeljno ako uglavim dva sata bude pun pogodak), ne spavam kad mi se spava, ne jedem kad sam gladna nego kad stignem...i ne zalim se
S vremena na vreme mi kroz glavu proleti misao: "sta bi bilo da ih je ostalo troje?" i samo se stresem...mozda nije lepo s moje strane ali me takva misao prepadne najstrasnije...
Ne bih da vas smaram detaljima...ko nije jos roditelj, necu unapred da ga plasim :) a ko jeste, vec mu je sve poznato.
Gazda, procitala sam malo prethodne stolove sad, koliko sam stigla. Kad sam naisla na onaj sa febrilnim konvulzijama, g*no me zabolelo od straha...
...od kad imam bebu, bojim se svega, kao neka pickica sam, samo placem i strahujem...luda zena, eto sta sam
Lajka, curo draga, sta ima? kako kilaza, kako posao? kako Lajko i zajednicki zivot?
Mirkoni, ziv li si?
Ulicni, da li posao cveta sad preko leta i gde sljakas?
And last but not least, Inspektore, kakva su desavanja na dalekom severu?
Ljubim vas sve, odoh da zamuljam neku kasicu dok je dete sa babom u setnji, vratice se gladan.
E da, jos jedna informacija (potpuno bespotrebna, ali sta ima veze): ostala sam debela ko svinja. Ocajna sam. Kazu spasce kile kad prestanem da dojim...aha, kako da ne...ima da se namucim da se dovedem u predjasnje stanje, ako ikad uspem
Mene ima na Internetu ali samo u "read only" modu. Ove godine ću imati odmor iz dva dela. Upravo trošim deseti dan prvog dela odmora a od sledeće nedelje (silom prilika) opet na posao 14 dana. Posle toga ću opet na odmor još 14. Izgleda šašavo ali čini mi se da ću se tako više odmoriti nego da sam koristio iscela sve dane. Dug odmor nekad može da preraste u smor a sad nema te opasnosti.
ИзбришиSvuš, ako TI ne vratiš Lajku u kafanu... niko neće! Ne nekim od prethodnih astala smo zbog politike i koječega razbijali čaše i stolice i Lajka se poželela neke druge kafane. Gazda je pospremio nered, čak je i oprao stolnjake ne bi li kafanu vratio na dobar glas. Mislim da mu je uspelo.
U to ime...
http://www.youtube.com/watch?v=7KtAgAMzaeg
Е нек` си свратила! Већ сам се упитао да ли је све у реду, јер за забаву се има времена само ако је све како треба.
ИзбришиКажеш, бојиш се свега од кад имаш дете. Плачеш и слично. То је одлика добре мајке. Тај период су све мајке прошле. А и неки очеви. Ја нпр. Кад се Мирко први пут разболео, прехлада, најобичнија јебена прехлада, мени су сузе могле да крену кад нећеш. И прошло ме. Сад ухватим себе како сам понекад, помало безосећајан... Супер си ти, веруј ми. Поздрави Свушка, знам како му је. Прави је он...
Поводом килаже, могу да ти препоручим исто што је и Малена урадила. Ја сам је пратио, све зарад психолошке подршке, па смо обоје смршали по десет кила за пар месеци. Могли смо још али смо се мало пустили. Ускоро ћемо да наставимо. Не знам да ли си у току али ради се о серијалу "Мршављење у кфани", како га је Улични крстио. Без хлеба, или у најмањој могућој мери, без слаткиша, сокова и кафе. Чај и вода. Ручак једноставно преполовиш а последњи оброк мора бити 4 сата пре спавања. нама је то у 18ч јер око 22 и ми идемо у кревет. У почетку ћеш осетити глад али је то све пролазног карактера. И између оборка никакве грицкалице ни воће. Ништа. Поједи воћку после ручка и ћао. Пратећи ово, скидали смо око 100 грама дневно. Било је дана да се ништа не промени али тако то иде. Организам се лагано навикао и сам на је ок. И да, једном недељно смо јели по сладолед или коју коцку чоколаде и ништа више.
Нисам хтео да цитирам Мирконија али "Ако ТИ не вратиш Лајку у кафану... нико неће!" Човек је лепо рекао. Увредила се, наљутила и отишла. Поштујем ту одлуку али ми је искрено жао.