Пре неког времена сам од колеге с посла, пореклом из Русије, чуо за неку њихову изреку, цитирам, да глуп човек живи тамо где се родио а паметан тамо где му је боље.
Невољно признајем, трудио сам се да пронађем изворну изреку али нисам успео а колега више није ту, вратио се за Русију, променио фирму па не могу да га питам. Иако заиста није битно одакле је и да ли та изрека заиста постоји, да ли је то само неки његов превод или неко схватање, битно је да је то оставило утисак на мене, бар ме замислило на тренутак. Шта је заправо мислио с овим да каже?
Неколико пута сам почињао па преправљао, брисао, исправљао и никако да дођем до закључка, јесам ли паметан или не? Ова руска изрека заиста може да се схвати како је коме воља. Пре бих рекао да су у питању стандарди и жеље, у сарадњи са очекивањима, које свако од нас има ако се одлучи да напусти родно место.
Уз опасност да скроз угњавим, вратићу се у прошлост. Кажу да је прошлост мајка будућности. Дакле, моје презиме потиче из околине Никшића одакле су се првом навалом Турака селили највише у брда, према старој Херцеговини и Крајини. Има оних који су отишли и даље тако да данас постоји доста варијанти презимена, све до Истре. Мој отац се родио на ивици Крајине а онда га је мој деда повео, са све остатком породице, и одвео кроз "осму" офанзиву у Војводину. Тамо је одрастао, учио и оженио се мојом мајком која се родила у тој истој Војводини, после исте оне офанзиве. Њему је досадио тежак живот у сиромаштву па се решио да оде из Војводине и завршио је у Београду. Уз много мука, није то било лако ономад. А ја? Све што знам, научио сам у том Београду али сам, ето, и ја отишао. Моја деца су малолетна али већ причају о другим државама. Нешто не виде себе у Немачкој. Искрено, нисам ни ја себе видео у Немачкој. У мислима сам био у неким сасвим другим државама, ова ми се сплетом животних околности догодила. Као и мојим прецима њихове животне ситуације. Син спомиње Италију или Шпанију, ћерка се није јасно огласила док би ја са мојом Маленом врло радо пензију трошкарио негде у Грчкој, на обали Медитерана.
Није мој отац једини који је отишао. Већина од њих осморо се раширила по Југославији. Даље нису ишли. Неки су пробали па нису успели. Или нису хтели да успеју. Они који нису отишли, они који су дали све од себе да остану ту где су се родили, нису оставили задовољне наследнике иза себе. Некако су се пореметили и односи и вредности, ма ништа није како треба. Сви су као у реду, све је као како треба али то није то, све је само представа. Труде се да сакрију унутрашњу несрећу, незадовољство, па чак и завист без сагледавања чињеница и околности које су их довеле ту где јесу. И мени је жао што је то тако али је то одавно воз без повратка. Лабудова песма.
С мамине стране су ствари малко другачије. Мање чланова породице је учинио да им квалитет живота буде донекле бољи, то је донело и укупну успешност у породици, што се прелило и на наследнике. Односи су знатно уравнотеженији и мирнији. Мада, и у овом случају сам ја опет онај који је отишао најдаље од родног места. Наравно, не сматрам себе самим тим најуспешнијим. Многе друге ствари бих могао да коментаришем око успеха, генерално посматрано, али нема потребе да доводим себе у ситуацију да ме неко назове лицемером, зар не?
И опет тај неки успех се провлачи као лајт-мотив овог писанија данас. Чиме се то мери? Материјалним или нематеријалним? Бројем пређених километара од породилишта до пребивалишта? Да ли је успех ако су све ове бројке веће или пак мање? Заиста то не умем да оценим, без да сам скроман или да желим некога да подјебавам. Моје цело породично стабло нема дедовину. Нема постојбину. Нема родну груду која га вуче ка себи и у себе. Јесте, будем ја емотиван и некако тужан када спознам чињеницу да сам оставио 30 година у Србији а све што имам, стекао сам баш после 30. рођендана. Уме то да ме растужи, чак и да заболи. Признајем. Само време лечи све па и ту рану затвара, да мање пече.
И? Јесам ли паметан или глуп? Јесу ли моји преци били паметни или глупи? Нико од нас није пошао путем без повратка и чинио себи живот лошијим и неподношљивијим! Само смо показали огромну способност прилагођавања и одлучности да кренемо и када нисмо знали шта нас чека. Да ли нам је боље? Рекао бих да јесте јер свако се труди да живот учини лакшим, угоднијим и лепшим, где год да се налази. Само се плашим да још нисмо спремни да се скрасимо, бар две генерације на једном месту.
Нема коментара:
Постави коментар