Почевши од чињенице да сам у Немачкој, да тамо и живим и радим и да сам тамо стекао све, не само породицу основао, већ све, баш све стекао, морам признати да нисам више сигуран како да посматрам свет. Како време промиче, тако и ја старим, постајем конзервативни матори дркаџија који све мање и мање има разумевања за сва срања на светској сцени. Све ове медијске манипулације, извртања истине како се коме прохте до склапања "другарства" оних који иначе не би могли ни са истог извора воде да се напију!
Као што рекох, Немци. Ко до сада није имао историју у школи или није читао мало историјских књига, довољно је рећи само да су ратовали са ким су год дошли у додир. Свима су наносили довољно зла да их до костију замрзе, напакостили колико су могли да и покољења пате а оно што сматрам најгорим од свега, пробудили су зла у другим народима и охрабривали даље чињење зла и најзлогласнија мучења. То што су они после сваког рата мењали длаку, ћуд вала нису! Колико год они глумили доброћудност, признајем, има и оних који су у мањини, који су дефинитивно другачији, који исто тако испаштају те духове прошлости и тешко их подносе, толико је већини тешко да смири ту нарав. А ја, ето, па баш код њих направих највеће успехе у животу. Тја!
Ко није читао оне велике историјске књиге, онда није ни оне мале, а баш у њима је описано страдање мањих народа. И не само народа, читавих области. Као што је Балкан, на пример. Србија је ратовала и бранила се од свих комшија. И сви ти ратови и сукоби су били увек веома, веома зли и пакосни. Није им циљ увек био да заузму неки део Србије већ успут што више напакостити Србији и српском народу уз најужасније испољавање најдубљег зла, скоро незамисливих људским бићима. Нећу о детаљима, није ово хорор филм. Стивену Кингу би позлило кад би се мало удубио у све. А мојој деци су најбољи другари, поред Немаца, наравно, баш Албанци и Турци. Док ја са Хрватом правим договоре да ми "преко везе" заврши нека документа у општини. Тја!
И? Шта сад? Пријатељ? Непријатељ? Како се то у овом модерно конципираном свету заиста дефинише? Могу ја то све из мог становишта да посматрам али то би било само моје, изузетно субјективно мишљење. Јес' да је ово моја кафан, да могу вала и да се посерем на сред ње, мој проблем је како се то уопште данас, кроз призму савременог друштва посматра? Да ли се заита успешно заборављају и опраштају грехови прошлости кроз, ново присилно, заједничко живљење? Или се све само потискује док подсвест све трпа и гура "под тепих" док јој потпуно не прекипи, као што је Зигмунд Фројд давно утврдио. Шта ће онда бити?
Да ли ће неки садашњи мали Турци, Немци, Албанци, Срби, Хрвати, Руси, Кинези и остали с њима касније да се покрве због духова прошлости или ће да нађу неке своје разлоге? Шта ће да их покрене? Неко ружно "лајковање" на друштвеним мрежама, шта ли? Чисто сумњам да ратова више неће бити. Имам неки чудан осећај да морам стално да будем на опрезу, знам да не могу да променим много, све знам, само ми то "нешто", та нека моја животна искуства не дозвољавају да се опустим и уживам окружен савременим "пријатељима" у свему што сам створио.
Имамо ли ми Срби уопште неку пријатељску државу са бар пријатељски настројеним народом, где нас нико не гледа попреко и само чека моменат да нас истера напоље? Нешто не могу да их нађем на мапи света.
Нема коментара:
Постави коментар