Немам 100 година али ми се до сада свашта догађало. И кад год сам био на некој животној прекретници, раскрсници имао сам утисак да сам касно стигао до те одлучујуће тачке.
Родио сам се са закашњењем. Мајка је имала трудове око поднева али је дежурна сестра дала дијагнозу да она „неће још“ и то без прегледа, онако, погледала ју је и њено оштро око је схватило све. Није било битно што се жена грчила и увијала од спремности организма да пусти ново биће да само удахне ваздух. Доктор није био ту, била је нека операција а ова „није хтела да га прекида“, како је сама касније изјавила у своју одбрану. Човек је стигао непуних шест сати касније и чим је видео моју мајку бледу к`о крпу, почео је да виче на сестре што га нико није звао! Родио сам се у 17,45ч у Земунској болници а почео сам да плачем и самостално дишем тек око 20ч. Мало је недостајало да ове редове не би имао ко да пише.
У основну школу сам хтео са 6 година. Био сам потпуно спреман за ту зајебанцију. Прегледи, контроле и све би у најбољем реду али онда неки службеник рече да нема места у школи. Био сам веома несрећан. Следеће године смо се и преселили па сам ишао у потпуно другу школу. Тамо је нпр. било места. Да смо се раније преселили...
Тинејџерске године су за мене биле пуне мука. Девојчице постају све згодније, лепше и генерално интересантније а моји мушки хормони су кренули да навиру. Тело није могло више да их трпи па је почело да организује серију сигурносних вентила по лицу. Акне. Чисто зло. Не знам друге речи које би их боље описале. Неколико година сам се мучио са њима. Борио сам се са злом и победио га. Остало ми је пар ожиљака из битака али је рат завршен. За све то време сам био апсолутно непривлачан супортном полу. Ниједна није хтела да ме погледа а камоли да буде у мом присуству. Гадно... Али и оне прођоше. Таман сам их залечио кад поче инфлација да сече џепове по држави. Девојке су почеле да ме примећују, ја већ поодавно нисам одвајао очи од њих, али финансијки сам постао неподобан. Најлепше доба живота, оно невино и наивно држање за руке, прва мажења и сличне романтичне сцене су за мене биле прошлост. Касније сам се сналазио како сам знао и умео али сам све ово итекако пропустио. Закаснио сам.
Факултет. Прва година. Кренуо сам, као какав мали научник, да разваљујем. Све што ми је тада долазило до руку у вези предмета ја сам читао и учио. Памтио сам к`о ненормалан. Први испитни рок и три испита. Све положено. Нису биле десетке, далеко од њих али сам сва три отресао к`о слину! Једно од правила је да се студент не пита за оцену већ да ли је положио. Други семестар и све би како треба до пролећа. Почеше студентски протести. Е јеби га... Нисам ишао на исте јер сам, посредно, знао људе који су га са мог факса покренули и нисам желео да ме ти нељуди воде. Крајем лета су неке паметне главе на факултету решиле да наставе предавања. Да наставе!? Све збрзано, накрцано, од јутра до мрака на факсу па онда у две недеље сваки дан иситни рокови. Априлски, јунски, јулски па онда септембар и октобар. А ја сам имао шест испита. Једва сам стекао услов али сам следеће године поклекао. Поновио сам другу годину. Средио сам осећања, стегао се и успео сам да се вратим на путеве старе славе. Спутавао сам се у много чему али сам имао циљ. Пут до њега ми је још једном продужен због бомбардовања. Легендарна је реченица професора Марковића на писменом делу испита (три задатка) из Динамике система: „Поштоване колеге, имате три сата за испит. Ако не засвира сирена. Ако засвира морамо да напустимо зграду јер је паметни министар Вучић решио да се сакрије баш код нас па смо постали легитимна мета. Ако засвира у првом сату, један задатак је довољан за десетку, ако засвира у другом... Јасно вам је како иде. Пуно среће.“ Дипломирао сам после дугих осам година студирања. Јесам ли закаснио? Јесам. Нисам знао тачно на шта јер нисам знао ни шта се све могло догодити. Био сам у том незнању, чак заблуди, све док нисам дошао у Немачку, док нисам сазнао да је мој тренутни „Обершеф“ рођен исте године као и ја, да има титулу доктора наука и до јаја искуство у послу. Да нисам закаснио са завршавањем акадамских обавеза, можда не бих био доктор али ми то искуство уопште не би шкодило. Сада бих живео боље, сигуран сам.
Малену сам упознао у Минхену. Бус је толико каснио да сам помислио да ме ни неће сачекати. Срећа те ми се ово кашњење није обило о главу јер је малена ипак најбоља женска особа коју сам у животу упознао. После годину дана смо хтели да се венчамо на исти дан кад смо се видели. Није овај романтични разлог био једини већ је и сређивање папирологије због боравишне визе и сличних ствари играло велику улогу. Међутим, онај матичар Мрђа је решио да нам побрљави све рачуне. Померио нам је датум венчања за недељу дана. Због чега сад, у последњем тренутку кад је већ све било договорено? Ето, нема слободан термин. Одједном! Нисам ја био да заказујем, већ моја мајка јер сам радио. Врло је вероватно да би га хитна одвезла с посла тог дана. Тих седам дана је био довољно да се она фина госпођа у немачкој Служби за странце разболи па да се малена не пријави у року. Рок је био недељу дана, ми то нисмо знали, па је добила позив од Федералне полиције да дâ изјаву на питање:„Шта је радила тако дуго без визе у Републици Неачкој?“ Нећу ни да спомињем да је због тих бирократских непоклапања морала и да преспава на аеродрому. Све ово само због седам дана господине Мрђа! Кад га нисам одробијао, мајке ми...
Сада сам, напокон, у ситуацији да имам право на трајну боравишну и радну дозволу у Немачкој. Пет година сам уредно плаћао све порезе и разрезе и стекао сам то право. Оно не омогућава лагоднији живот само мени већ и мојој породици. Распитао сам се и сазнао да је то сигурна ствар те сам узевши у обзир ову околност решио да тражим други, бољи посао у бољем граду, у бољој савезној држави. Службеница је једна пријатна особа, заиста јесте, али ми је тражила извод из пензионог осигурања о плаћених 60 месеци. Изненадила ме је јер знам да ако неко има све уредно сложено и умрећено, онда су то Немци па не видим проблем због којег она то не би могла сам да види у централној бази података. А и није ми изричито рекла да морам то да доставим у папирној форми. Упитам Пензионо, они кажу може и ја добијем папир. Али без ове године. Опет до оне службенице у Служби за странце, која је сва остала документа узела и рекла да су у реду па кад добијем то што недостаје, могу да рачунам да је ствар готова. Ипак, то јој не ради посао. Мало месеци. Морам опет да питам. И таман у ово време ми стигне мејл од једне фирме чија се понуда не одбија тек тако лако. Заинтерсовани су за сарадњу али имају пар питања. Све је било јасно и чисто с моје стране сем једног. Услов за уговор је она стална виза! Не смем да их лажем и мажем јер сам онда најебао па сам покушао да објасним своје стање. На моју срећу, одговор је био да им се јавим чим средим ту ставку. Једино где сам блефирао је да сам рекао да ћу то ускоро решити. Тако сам и мислио док нисам почео да јурим извод о оних 60 месеци. Трк до Пензионог а они ми кажу да не могу да ми дају за ову годину до априла следеће године јер тек тада завршавају обрачунску годину! Они ме неће толико чекати, сигуран сам.
Чврсто сам решио да ову последњу битку са временом добијем! Морам, кад-тад, почети да стижем на време за животно битне ствари! Морам!
Додао бих да још увек немам нет у стану. Испоставило се да је проблем у компу. Решићу и овај проблем у скорије време али вас молим, поштовани гости, да се не потучете до понедељка :)
ОдговориИзбришиKao što si i sam primetio, "kašnjenja" nisu uvek loša stvar. Neka kašnjenja koja pominješ i nisu baš kašnjenja, već stvari koje su se desile tačno na vreme.
ОдговориИзбришиMislim da se neki rokovi bespotrebno postavljaju, postavlja ih društvo, postavljamo ih sami.
Kao i uvek, ja imam jednu neumesnu priču. Kad sam imala 16 godina, imala sam dečka koji je imao skoro 18. On mi je tada, sav zgrožen, užasnut, ispričao kako je njegov dobar drug skinuo mrak tek u dvadesetoj godini!!!! Tad mi je rekao da on ne planira da ostane nevin do osamnaeste. :))))) Za dva dana sam raskinula, ne da bih dokazala njemu ili sebi kako sam čedna, moralna, cura iz fine kuće, već zato što je dečko očito debilan. Nisu me zanimali finansijski podobni, nisu me zanimali momci koji su prošli ne znam šta. Nisam očekivala od momaka da mi plaćaju piće ili da imaju kola. Važna je bila pažnja, da ga ne mrzi da me otprati kući (ipak, bila sam na selu, mogli su me kerovi pojesti usput), da ne zaboravi kad mi je rođendan, da mi se javi kad je obeđao. Pokloni, pića, kola... u srednjoj školi???!!! Hahaha, ne treba da žališ za devojkama kojima je to bilo bitno. Nisi ti zakasnio. Kažeš našao si pravu ženu?! Znači, sve je bilo tačno na vreme.
Fakultet... Hm... Imaš one koji u pedesetoj imaju još dva ispita. Bilo je malo povuci-potegni, ali najbitnije je da se započeti posao završi. Ocene?!?! Takođe, nebitne. Ja sam nezaposlena, a bila sam verovatno najbolji student u generaciji... Moje koleginice uglavnom rade... Poznaješ ljude, pa se i zaposliš.
Papiri? To stvarno jede živce, stresno je, grozno je, ali nekako se na kraju uvek nekako sredi.
Zato., nemoj nigde da trčiš, udahni vazduh, sve je u savršenom redu. Bez stresa, molim.
Da se nadovezem na Lajku,a sto kaze Gandalf "carobnjak nikada ne kasni,o uvek stize kada treba". :))
ОдговориИзбришиInace, moj vecinski utisak (ako mogu tako da kazem) na ovaj tekst je stavilo izdrkavanje sa papirima,vencanjem...i citavom izdrkanom administracijom koja je svuda izdrkana,jer prima dobru platu a ne radi nista,a zasticeni su kao beli medvedi. Cak ni zapad nije preveliki izuzetak...Srbija je dno,to je jasno,sto se tice administracije,ali i ovi ostali kao da zelel da se utrkuju s njima.
Inace nisam od onih koji kasni,posebno nesto puno. Znam da su debili oko mene i uvek koristim onu foru iz vojske "zuris da bi cekao". Ko ja vrlo cesto zna da bude od koristi a zvuci tako besmisleno.
@Lajka
ОдговориИзбришиNemas pojma kako ja "obozavam" te likove koji prave tako "velike zivotne planove" sa koliko godina ce prvi put da kresnu ribu,koliko riba ce da resnu do 20 godina,akoliko do 30...i koliko im je uopste u planu za zivotni vek. :))) Sto se kaze-da mi je njeihova glava,pa da odmorim par dana. Dobro je sto si ga odmah sutnula jer je decko ocigledno bolesnik i seks dozivljava kao takmicenje,a ne kao neko uzivanje.
I sad kad se ja setim svojih 16 godina...covece,necu da kazem da nisam jurio nesto da povalim,ali to mi je vise bilo onako usput...zanimalo me gomila drugih stvari,tada sam svirao bunjeve,imao neki bend,zaludjivao se muzikom (Zvezdom naravno,da ne pominjem),voleo sam da putujem...uopste se ne secam sta i kako sam razmisljao tada o seksu, i iskreno jedva i da se secam prvog seksa,tek nesto kao kroz maglu...a nisam bio ni pijan,ni drogiran. :)
Ima drugara koga je reodjeni cale toliko forsirao da li je nesto karao ili nije da je to bilo strasno. Ovaj je poceo da juri zene samo da bi se dokazao rodjenom caletu. AKo ne laze,mada mu ja ne verujem jer ima obicaj da slaze,morao je da namesti situaciju sa nekom ribom u sred seksa da kao cale upadne u sobu...da bi mu poverovao. :))) Zamisli tu bolestinu. :) Bilo je jos par slicnih slucajeva,ali ne bas toliko drasticnih...i onda sam ja jos kao tinejdzer shvatio da se o zenama ne uci od muskaraca nego od zena. I tako sam poceo i da postupam. Od svake devojke sa kojom sam bio od kres varijante do drugarstva samo (inace imam dosta drugarica-dobrih riba-i to je moguce) sam ponesto naucio. A naucio sam tako sto sam im slusao sta mi pricaju one same ili ako ih ja pitam. Nisam se ustrucavao da pitam za sve sto me zanima. Pre svega u vezi sa zenskom psihom. I zato danas,moram da kazem, imam mnogo laksi odnos sa zenama na bilo kom nivou nego bilo ko drugi koga znam.Ljudi moraju da slusaju jedni druge da bi poceli da se osecaju,posle toga je sve lako. Samo je prvih 10 godina najteze,sto kaze Bora. :)
Inace,moje prognoze za buducnost u vezi musko-zenski odnosa su uzasno,uzasno mracne.
"Kasnjenje" je relativan pojam, i Lajka je odlicno rekla da su ti se neke stvari desile bas na vreme. I ja imam utisak da si svoju suprugu sreo na vreme, da si se na vreme ozenio, na vreme stigao Mirko...
ОдговориИзбришиA za faks izgleda jedino ti imas utisak da si zakasnio jer si studirao 8 godina....u jeee, big deal.....sta da kazu oni koji nisu uspeli ni celu srednju da zavrse.
Sretan nikad zakasnio nije :)moram da provucem i koju narodnu :)
Ja za sebe mislim da sam relativno dobro prosla u toj raspodeli, sem mozda ove situacije oko bebe. Da sam se ja pitala, to bi bilo mnogo ranije. I mislim da bi mi tad bilo i lakse neke stvari da prebobam, mislim da kad si mladji ne ukljucujes tako mnogo mozak bas oko svega. Ali jbg, nije mi se dalo.
A kad pogledam zene koje se i dalje muce da dodju do potomstva, doguraju do 40 i neke, imaju iza sebe 5-6-7 neuspesnih pokusaja vantelesne oplodnje i 15-ak godina truda i muke, onda mislim da opet nisam zakasnila. Znaci, sve je relativno :)
Јасно ми је да кад неко други погледа тј. прочита овај текст, има другачије виђење од мене. Можда сам, у ствари сам сигурно био субјективан кад сам ово куцао али сам баш попиздео због свега. То што сам жив, је сјајна чињеница кад се узме у обзир како сам се уопште и родио. Школа, то и јесте мање важно, да не цитирам овде сад песму "Зид" од мајстора Пинк Флојда. Факс је потрајао и ја се на то бих ни окренуо да нисам овде дошао. У мом случају је било и задржавања, типа професору долазим на усмени после 4. писменог а он ми каже: "Били сте позитивни и после дугог изласка." "Опростите професоре али што ме нисте позвали на усмени?" "Били сте редовни на настави па сам хтео да још дубље проучите градиво, а не као ови што дођу и оду. Њима оцена није битна." Дакле, ко се зајебавао с предавањима, предметом је добио награду и пустио га је, а ко је био као ја, редован, штребер, заслужио је да га јебе још који месец дана! Кад га нисам рокнуо... Тога овде нема. Једноставно нема. Ја сам седео у јебеној клупи, јео из кевиног казана дајући све од себе да што пре престанем да се клацкам "седмицом" до факса и да почнем свој живот, а ови овде су за то време лагано стицали позиције. Закаснио сам, јеби га, јесам. И не само ја, већ свако ко је и дан дуже, од планираног, студирао факултет у Србији! Малену сам упознао на време, ту нема збора али малтретирање које је доживела због померања једног или два датума је невероватно. Последице су у централном компјутеру Републике Немачке и иако нису битне, увек се провуче питање шта је то било. Оном Мрђи би боље било да ме избегава ако ме види, мајке ми. А сад и шанса за посао! Не дам папирологији, бирократији и администрацији да победи! Нећу се предати! НЕ! Има ово да изгурам на чистац, даћу све од себе па ако изгубим има бар часно да "погинем"!
ОдговориИзбришиЛајка, дечко је само био неспретан у покушају да те смести у кревет, ништа више... :)
ОдговориИзбришиИ да додам, живот дефинитивно иде даље. Шта год ја радио, како год нешто планирао и хтео, он иде даље. Имам временски репер у стану. Ено га, има девет и по месеци и расте, прича, хоће да устане и ко зна шта још! Е томе се радујем и не губим ни један једини тренутак који могу с њим да проведем. Нећу да се са 65 година сетим како сам могао или требао да се играм с њим, да му оперем дупе и слично. Кад је он у питању, не касним и веома сам поносан на ту чињеницу.
ОдговориИзбришиСвуш, имати дете је много леп осећај. Лепо је кад је у питању биолошко дете али то једноставно не мора увек тако бити. Има много усвојене деце која су одрасла у срећне и успешне људе. Отац и мајка нису увек услов за успех. За родитељство треба више од неколико минута секса, у случају мушкарца, и девет месеци, у случају мајке. За родитељство треба бити ТУ, треба се наћи кад год се невоља појави. Бићеш ти једна "кул кева", сигуран сам. ;)
ОдговориИзбришиInspektore, vidiš, mene sa 16 godina seks nije zanimao ni najmanje. Nisam bila emotivno zrela ni za te platonske vezice u kojima sam bila i koje su se završavale nakon dve nedelje pošto sam mahom bežala od svega što je muško. Gadilo mi se sve to, mislila sam da ne postoji šansa da se jednom zaista zaljubim i da zaista sa nekim ostvarim vezu. Moje drugarice su tad već uveliko bile lude za momcima, seksom, cigarama, alkoholom, a ja sam bila nekako zaostala. Zapravo, sad verujem da je to bio delom i odbrambeni mehanizam.
ОдговориИзбришиSan mojih vršnjaka, u to vreme, bila je sisata, plavuša sa napućenim ustima. Ja sam bila skrojena tačno po tom opisu. Zbog toga su mi se godinama kačili neiživljeni majmuni. Normalno, pošto ipak imam koju trunku mozga u glavi, meni se to izuzetno gadilo. Kako to obično biva u tim godinama, imala sam gomiletinu drugarica, a pojedine "drugarice" nisu propuštale priliku da me spuste, kako u mom prisustvu, tako i iza leđa. Svakako su mi se rugale, nazivale me izblajhanom muzarom, retardiranom barbikom... Veoma sam teško to podnosila. Kompleksi su počeli da rastu, a kad su porasli i previše, puk'o mi je film. Počela sam da pičkaram sve redom. Za izgled me više nije zanimalo šta će reći, počela sam nekako da sazrevam, pa su ti kompleksi jenjavali. Ali, da me tretiraju kao retarda, da me njakaju bespotrebno... Nisam više mogla. Jedno vreme, kad bi pričale viceve o plavušama, počinjale bi sa "Šta Tanja ... kad...", umesto sa "Šta plavuša... kad...". Jedno vreme sam sve to trpela, želela sam da se uklopim. Kao i svi tinejdžeri, najviše sam se plašila da će mi "prijatelji" okrenuti leđa i da neću imati sa kim da se družim. Onog trenutka kad mi je prekipelo, postala sam ono impulsivno, lajavo čudovište koje još uvek ponekad izleti iz mene. Kad sam svim tim kokoškicama zapušila usta, postala sam mnogo srećnija. Eto, zakasnila sam. Trebalo je to ranije da uradim. Da sam se ranije poverila roditeljima, starijim sestrama, verovatno bih dobila i pravovremene instrukcije. Ali, eto, mene je bilo sramota da se ispovedim nekome, nisam želela da me neko posmatra kao socijalno izopačenu.
Tako da, Lomi, verovao ili ne, sisata plavuša može da pati od istih kompleksa kao i bubuljičavi dečko. Kad si u tim godinama, strašno se bedačiš ako se po bilo čemu izdvajaš.
Ja sam čak i prefarbala tu svoju plavu kosu, počela da nosim crne široke stvari. :DDD Da, slušala sam ja HM tada verovatno, ali to nije bilo zbog toga. Ja sam prosto bila istripovana i nisam želela da ljudi misle da sam retardirana barbika. Bolest.
I ja bih se ispovedao, al' mi ovo liči na Big Brader, pa de se ne bi' kajao posle ;)
ОдговориИзбришиZamolio bih nekoga ko zna da mi odgovori:
ОдговориИзбришиDa li je ispravno reči "veoma poseban" (pa, shodno tome i "veoma specijalan").
Obećavam da neću komentarisati odgovor. More, kunem se...
e, ko je voleo BK televiziju, može da gleda TELEFAKT ovde: http://www.youtube.com/user/BKTVnews
ОдговориИзбришиPozdrav ljudi, dr. Muzičar me pozvao da vam se pridružim, veli fino društvance, lijepo druženje. Nadam se da vam neću smetati :)
ОдговориИзбришиДобродошао! Изволи, уђи, опусти се. Шта пијеш e_pe@ce^^ACM^^?! Не знам шта ти је све Улични причао о нама али сметати нећеш. У овој кафани постоји само једно правило, истакнуто је одмах на улазу у кафану, на врху стране "Prime Directive". Е сад, да ти кажем да се мало процуњаш, да обиђеш претходне столове, не могу, нисам садиста јер их има доста... То ти је на вољу. У приче ћеш се врло лако укључити, не брини. Имам само једно питање-молбу. Да ли постоји нека шанса да нам кажеш неки свој надимак? Или да ти га ми овде наденемо? Нешто типа Миле, Пера, Силвестер, Џорџ, Мајкл... Твоје је право да останеш при e_pe@ce^^ACM^^ али мораш признати да ти је име тешко сваки пут цитирати. :)
ОдговориИзбришиJa sam mu rekao po 2-3 informacije o svakome od vas. Jedino o Mirkoniću nisam mogao da sakupim toliko, pa sam jedino kaz'o da voli čovek stalno da se zajebava, tj. da se pravi duhovit ;)
ОдговориИзбришиНека си. И треба. Знам да си навео добре ствари, јер да си нас којим случајем оцрнио, нема шансе да би e_pe@ce^^ACM^^ уопште и провирио овде. А Миркони... не бих рекао да се он прави духовит. Пре бих рекао да он јесте духовит ;)
ОдговориИзбришиTo što se o meni nije moglo skupiti 2-3 informacije je dokaz da je moja namera i uspela. Mada, nešto se moglo i iščupati za ovih godinu i po.
ОдговориИзбришиZa divno čudo, imam ličnu kartu sa čipom. Dakle, nisam od onih paranoika koji misle da ih NEKO preko tog čipa može satelitski pratiti a čak i kontrolisati im um. Prvo, to je tehnički neizvodljivo a drugo, ti koji tako misle (a ima ih) uma i nemaju...
Pa dobro, nekad sam duhovit, nekad više dovitljiv a nekad sam i ja samo muzičar... tačnije, sviram "gnjurcu"...
Hvala na dobrodošlici, moj prijatelj Ulični mi je ispričao sve najljepše o vama, što je najbitnije za mene da je zdrava i opuštena priča. Moj nick e_pe@ce je rebus za moje pravo ime :), a ^^ACM^^ je možda pretpostavljate moja nakloniost fudbalskom klubu AC Milan. Ovaj nick koristim već godinama i nikad nisam koristio neki drugi, tako da ću malo razmisliti koji lakši da postavim. Malo ću pročešljati vaše priče i pokušati da se uključim. Što se tiče pića rado bih cugnuo jedan Bitterlemon, prije 5 godina sam batalio alkohol jer je počeo kod mene da uzima maha a i dalje sam ostao redovan član svih kafana :)
ОдговориИзбришиE, ne da sam provokator, nego sam prvoklasni. Hteo sam da te izmamim i izmamio sam te. A, sve samo zahvaljujući jednom izrazu: PRAVI SE (duhovit). :)
ОдговориИзбришиNaravno da nisam ništa loše rekao. Samo činjenice: profesija, država, ima dete-čeka dete, godište (za neke otprilike)...
E, ma možeš taj nalog da koristiš za komentare, ali samo kaži kako da ti se obraćamo.
ОдговориИзбришиInače, ovde je običaj (to ti nisam rekao) da se piše na najnovijem Gazdinom postu. Čim napiše novi - selimo se svi tamo. Naravno, možeš da komentarišeš i bilo koji stariji post. Gazda će videti na mejlu da si ostavio komentar i odgovoriće ti, ali mi ostali nećemo znati, osim ako nas neko od vas dvojice ne obavesti.
Dok sam se bavio aktivno rukometom, kolege igrači su me zvali Čele, tako da ću ja malo glumiti mudrosera i modernizovati taj nadimak u Chele, pa me od sad tako možete vabiti :)
ОдговориИзбришиOK, skontao sma kako to ide, starije psotove ću čitati iz radoznalosti, kao tvoje, a komentarisaću nove postove da vam ne kvarim kolotečinu, prilagodiću vam se :), što se tiče nadimka, rekao sam, možete me zvati Chele
ОдговориИзбришиТако бре Челе... Сад је лакше. Док сам био у Београду имао сам једног комшију кога смо звали Челе. Презивао се Четник па ето и надимка. Одакле теби надимак, нећу да питам. Твоја ствар, наравно. А битер је на столу, уживај ;)
ОдговориИзбришиHvala na biteru, nadimak takođe skraćenica od prezimena :)
ОдговориИзбришиJa sam to znao, al' nisam 'teo da se mešam ;)
ОдговориИзбришиp.s. ali, nije isto prezime (ja to ostalima).
Odo' ja da radim malo.
ОдговориИзбришиPozdrav do dogodine. Čitaću vas, ali sa telefona neću moći da se ubacujem...
Srećna Nova godina!
@ Chele: Dobrodošao! :)
ОдговориИзбришиMuzični, pošto sad ideš negde, pa možeš da čitaš komentare, ali ne i da odgovaraš na njih, možda ću ti i rešiti onaj "posebno specijalan" problem. :)))
Hvala Lajka, drago mi je da sam vam se pridružio :)
ОдговориИзбришиМени то твоје "посебно специјалан" звучи као и "чак шта више". Ако је посебан онда је самим тим и специјалан. Нема потребе за овом другом речи. Осим, ако не желиш некога да зајебаваш па му кажеш да, не само што је специјалан, већ је и посебно специјалан, чиме си додатно нагласио његову "специјалност". Опет, ово је мишљење једног машинског инжењера те га можеш, по овом питању, уважити или потпуно игнорисати.
ОдговориИзбришиLomi... :)))) Muzični je pitao da li je pravilno reći "veoma poseban", odnosno "veoma specijalan". Ovo moje "posebno specijalno pitanje" bilo je više kao podsetnik i stavljeno je pod navodnike. :))))))) Naravno da se tako ne kaže.
ОдговориИзбришиUglavnom, "veoma poseban" postoji u jeziku, dok "veoma specijalan" ne postoji. Englesi imaju imaju izraz "very special" (He's very special to me.", ali mi nemamo "veoma specijalan" (reći ćemo: "On je meni veoma poseban." :)
ОдговориИзбриши*EngleZi
ОдговориИзбриши+ nisam zatvorila prvu zagradu
Рекох ја да се мој одговор може занемарити. :)
ОдговориИзбриши