Мирко, Хари Худини, доктор Хенри Џекил и господин Едвард Хајд

          Шта ова тројица имају заједничко? На први поглед, ништа.

       Доктор Џекил и господин Хајд су фиктивни ликови, које је из главе на папир пренео Роберт Луј Стивенсон. Признајем, књигу нисам прочитао али сам, као и већина, гледао филм. Укратко ћу. Доктор Џекил је угледна личност. Уважаван у јавности. Господин Хајд је нешто сасвим друго. Он је оно што Џекил никада није хтео или није могао бити. Колико год се опирао трансформацији, Џекил је свако вече постајао чудно биће, које није било пријатно чак ни видети. Поред одурног изгледа, чинио је и ужасна злодела. На крају је потпуно обузео тело које је делио са доктором Џекилом. Вечна борба доброг и лошег. Па ко победи...

       Хари Худини је поприлично чувено име. Не волим мађионичарство, илузионализам и све те чудне и јефтине обмане. Једноставно им не видим сврху, али поштујем када је неко најбољи у послу којим је одабрао да се бави. Худини је први на свету успевао да обмане људе у великом стилу. Чинио је никад пре виђена ослобађања од ланаца и лудачке кошуље под водом, био је жив закопан и још много тога. Пар пута се окушао и као глумац али је то било само каљање величанствене илузионистичке каријере. Биле су потребне године док свет није скапирао како је он то све изводио. Многи се данас ките његовим перјем или се хвале како знају како је он урадио оно што је урадио. Па шта ако знају? Сазнати нечију тајну није веће од саме тајне.

        Мирко је још увек беба. За нешто мало више од два месеца ће напунити прву годину живота. Не уме сам да промени гаће, тј. пелене, не уме сам да једе, да пије, иако обоје покушава, не уме још увек самостално да хода, нема чак ни све зубе! Добро де, има један али му је и тај један донео много непроспаваних ноћи. И поред свега што нема или не уме, он има, изнад описане, моћи.

Током дана је дивно дете. Смеје се, воли друштво, причу, музику, живе боје и звукове. Играње се подразумева. Једе и пије редовно, не буни се на било шта је до сада пробао. Тада је добар исто као и доктор Џекил. Међутим, када се смрачи, када легне да спава „и онај ко је овце погубио“, како је знао мој отац да каже, он уме бити нешто налик господину Хајду. Није ружан и не одузима животе, далеко било, али га нешто потакне да почне да зајебава. И то у великом стилу. Не узимам у обзир кад га стисне нека мука, као што су зуби или грчеви, већ ситуације кад се пробуди у пола ноћи, као да се „бог зна како“ наспавао и пожели да се игра. Ни та игра, у принципу, није проблем јер уме он и сам да се игра. Мало се заприча, мало виче, мало окреће, узме неку од оних пуњених играчкица око њега и тако се успава. Или смири. Проблем је кад жели друштво. Без обзира што се не види ни прст пред оком и што се свима, сем њему, спава! У тим тренуцим диже неописиву галаму. Једна познаница је имала исти проблем и она је тај плач, ту вриску, описала на најбољи начин: „Плаче као да му секу ноге и руке. Као да га кидају. Као да виче: „Умирем! Умирем! Помагајте!“ Као да му живот виси о концу...“ Сваки родитељ, који иоле воли своје дете, не може да буде миран поред детета које вришти и запомаже. И тако док га не прође жеља за играњем а сан се врати на поспане очи. То уме и по пар сати да потраје. Он заспи, ужива а неки устају за пола сата и иду на посао... Ујутро је опет онај добри доктор Хајд.

Шта га чини Худинијем? Илузије које ствара, шта друго. Цуцла му и није баш на листи најомиљенијих ствари али воли да му је у устима кад треба да заспи. Догоди се да се окрене и ње више нема у устима. Тада се јави, крајње нерасположеним тоном, па се једно од његових двоје родитеља баци у потрагу за чепом који затвара рупу из које излазе заглушујући звуци. Просто је невероватно колико је тешко пронаћи цуцлу у тим тренуцима. Његов креветац има површину око једног квадратног метра и већину те површине заузима он са својом врећом за спавање. Па где је та цуцла мајку јој јебем? Налазили смо је у ћошковима кревета, скоро испод душека који је баш по мери углављен у креветац, затим у врећици и то испод њега или у његовој пиџами, испод главе али тако да кад га подигнемо ње нема. Као да му је залепљена за потиљак па се подигне с њим. Или буде испод плишане играчке са којом се не игра тако често. Нађе се и на поду али не тек тако негде где се види, већ увек испод кревета, на таквом месту и у таквом положају да се оно мало светлости које допире у собу, од уличног осветљења, поиграва са њом. Буде је тешко препознати. Није редак случај ни да неке играчке буду испод њега док седи у својој столици. Док је у тој столици, увек је неко поред њега. Или га хранимо или му дајемо да пије. Тренутак скретања погледа зарад склањања прљавог суђа и есцајга је довољан да се играчка нађе под њим. Како? Кад? На коју фору?

            Знам, знам све су ово случајности и стадијуми одрастања али сличност са осталим ликовима је, у појединим тренуцима, запањујућа.