Бело злато

          Компанија у којој тренутно радим је велика. Власник седи у Шведској а огранке, поред Немачке, има у још неколико европских држава. Одељак којем ја припадам је, узевши у обзир обимност компаније, веома мали. Зграда има два нивоа, склепана је од контејнера (тзв. модуларна градња) и све скупа нас има око 40. У приземљу и на спрату имамо и по кухињу. Нема рингли и рерне али су ту комплети тањира, шољице, нешто есцајга, фрижидер са малим замрзивачем марке „Горење“, машина за прање суђа, микроталасна, кувало за воду и апарат за кафу. Код овог последњег нема убацивања новчића већ је потребно само притегнути дугмиће и црна течност почне да испуњава шољу.

           Ја ту кафу скоро и да не пијем. Понекад узмем једну дневно и цедим је читав дан и на крају пола проспем. Попијем праву, домаћу, јаку кад се вратим с посла. На послу ми више пријају чајеви. Ипак, буде дана кад ми се баш припије кафа. Рокнуо бих некога за добар, ароматичан и укусан срк! Онај апарат је њесра. Кафа је блага и врло често препржена. Зато сам ја понео инстант „Jacobs“. Није ни она како треба али је неупоредиво боља од оног бућкуриша. А да би била иоле питка потребно је млеко. Млеко обожавам. Могао бих га пити уместо воде. Не пријају ми оне обојене воде са смањеним процентом млечне масти. Свеже кравље млеко има око 4 до 5% м.м. а пошто такво не могу да купим, онда оно које је најближе том проценту. То је 3,5%. Краткотрајно. Зашто бих давао више новца за дуготрајно кад ми у сваком случају кратко траје. И баш то пуномасније сам донео на посао. Направио кафу, усуо млека а остатак у фрижидер. Једва нађох места. Нисам ни сумњао да је толико пун. Чак препун. Пре него што сам донео ову литру, нисам ни једном бацио поглед унутра. Нисам ни морао. Елем, сместим ја моје масно млеко у високо друштво оних „лајтова“ од 1,5% и пар паковања сојиног млека и одем на радно место.

             Следећи пут кад сам пожелео кафу, а то је било сутрадан, опет сам урадио исто. Шоља, кашичица кафе, управо прокувана вода и млеко. Отварам фрижидер, видим моје паковање и чим сам га узео схватио сам да нешто није у реду. Отварам и немам ни за кафу. Куд испари скоро литар млека за 24 часа, није ми јасно. Проверим остала паковања оних фенси млека и сва имају бар по нешто у себи. Изнервиран, проспем ону кафу и оставим шољу. Цео дан сам био надрндан због тога. У повратку кући, свратим до неке продавнице и купим јефтинију марку али опет са 3,5% м.м. Сутрадан попијем кафу и на крају радног времена кренем да оставим шољу у кухињу и помислим, дај да проверим оно млеко. Паковање је ту. Али празно. Па да ли је могуће да је то млеко толико вредно? Да ли је могуће да је то туђе толико слађе? Није ваљда да је злата вредно? Да сам којим случајем срео онога, или ону, која ми срче млеко, ја не бих могао да одговарам за количину беса које би у том тренутку еруптирало из мене! Да је бар питао/ла за време паузе за доручак чије је и да ли смем да зајмим мало, па још и некако да схватим али не... Ако ме нешто нервира онда су то ситни лопови, пилићари, сецикесе и џепароши. Онај најгори, најнижи ниво развоја бескичмењака. Тај исти бескичмењак, тај најнижи слој друштва има образа да ми сваки дан пружи руку, поздрави се са мном и пожели добро јутро, добар дан или пријатан ручак. То нема ни образа ни морала. `Ајде да сам којим случајем остао ускраћен за један, два децилитра али литар за дан, еј бре! Мајку ли му/јој јебем! Стока једна неопевана... Човек би рекао да сам у друштву у којем влада беспарица, тешки радни услови па је све вредно. Али није тако. Сви до једног запосленог на оба нивоа примају месечно више евра од мене, а литар тог млека кошта од 55 центи до 1,2€. Скупо ли је, боже, боже... Ја да их више финансирам и напајам млеком, нећу. Не вала.

            Хтео сам да донесем још једну литру али пола да попијем кући и да долијем сирће. Или мастило. Хтео сам паковање да умажем медом или нечим слично лепљивим па да чекам да видим ко је. Али немам више ни воље ни жеље за тако нешто. Да ухватим починиоца на делу, рекао бих или урадио нешто непримерено и ето белаја. Ипак сам ја овде странац и нећу да правим себи проблеме.