Моја шира фамилија се мало сузила

            Већ неко време се размишљам да ли уопште да почињем о овоме да причам. Није то због тога што ћу ја сад овде да износим породични „прљав веш“ па ће, као, неко да се наљути, не, већ да ли су заслужили да их уопште и споменем. И то без икакве намере да самог себе величам. Не прија ми ни кад чујем да ме неко други хвали а камо ли сам себе. Нема шансе.

            Тата је био једно од осморо деце. Друго по реду. Деда се женио два пута јер му је прва жена умрла на другом порођају. Родила је првог сина па мог оца и преминула на порођају. Друга жена, коју ја памтим и коју сам звао бабом, му је изродила још шесторо деце и све их отхранила. Није знала ни да чита ни да пише. Године кад је почела да чува ову двојицу и рађа остале нису биле баш најбоље године за живот. Све је ишло тешко. Школе нису биле оно што су требале бити, фирме нису радиле како треба а земља тврда, средњебанатска црница. Тврда к`о туч! Ваљало је преживети. Зато је деда гајио коње па су с њима некако обрађивали њиве. Успели су. Свако дедино дете је нашло животног партнера и сви су израђали своје наследнике и наследнице. Када се помешају изреке да „живот пише романе“ и „чудни су путеви божији“, бива јасно због чега су ми се тетке и стричеви тако расули по свету. Тачније Европи. Немаштина их је терала напред. Два стрица и једна тетка су остали у селу. Старији је направио кућу у селу а млађи од њих двојице је остао у кући у којој су одрасли. Једна тетка се удала у друго село, једна је у Хрватској, један стриц је у Словенији а за једног се не зна где је. Био је и он у Словенији али баш пред рат и распад СФРЈ се преселио у Крајину, оданде је побегао са породицом, вратио се у Србију и недуго потом је оставио жену и децу. Колико знам, није се развео али се не јавља. Ако не рачунам пар текстуалних порука на синов мобилни број, могао бих рећи да је једноставно нестао.

Мама је била једно од троје деце. Мање бројно стање око шерпе за ручком јој је ишло у корист у односу на татину ситуацију. Живела је боље. Не добро, само боље. Њена мајка је била у рату и при том је била рањена у руку. Иако је била болничарка, дошла је у ту ситуацију. Метак јој је прошао кроз леву руку и пресекао нерве због чега су јој прсти остали скупљени до краја живота. Са таквом руком она је одгојила моју мајку и два ујака. Била је глава куће јер је деда радио у сеоској задрузи. Она је са тим хендикепом кувала, месила, пеглала, мењала и прала пелене, музла краве, чистила свињац и кокошињац. Ни мајка ни ујаци нису отишли много далеко од села. Мајка до главног града, због мог оца а ујаци су ту, и дан-данас у близини. Старији је остао „на огњишту“.

Време пролази, људи бивају старији и ја данас немам више једног стрица и две тетке. Али зато имам 15 сестара и 5 браће! Нисам ни најстарији, ни најмлађи. Да се мој отац оженио „на време“ врло је вероватно да бих био један од старијих. Међу оволиком браћом и сестрама има земљорадника, конобара, кувара, полицајаца, трговаца, фризера, васпитачица, електричара, економиста али и неколико факултетских диплома. Није да се хвалим али од свих њих, ја нисам први који је кренуо на неки али сам први стигао до краја. После мене је то урадила једна сестра од ујака, па је сад политиколог, смер међународни односи, а за коју годиницу биће ту још академских грађана, сигуран сам. Да смо боље везани него што јесмо, ко би нам „присмрдео“, ко!?

Татин брат, једини и по оцу и по мајци, је остао у селу и одгојио двоје деце. Дечака и девојчицу. Будући да се код нас предност сродству даје са очеве стране, њих двоје су мени најближи род. После њих су сви са мајчине стране. Никада нисам стављао на кантар ко је чији, од кога је и слично, мада ми се чини да неки од њих јесу. Имао сам понекад тај чудан осећај. Осећај да ми желе видети леђа. А нисам никога увредио. Нити је то мој отац учинио. Зашто је тај осећај ипак ту, вероватно нећу никад сазнати јер ја нећу питати а они код којих се тако лоше осећам, ми то неће рећи. Бар не у лице. Немају ни срца ни муда за тако нешто. Још током одрастања сам схватио да ћу морати у животу да потражим пријатеље на које ћу моћи да се ослоним јер од фамилије, слаба вајда. Никада и ни са ким нисам био у толико добрим односима. Има их пар на које бих могао да се ослоним, да им кажем неку тајну, да се поверим и да знам да ће то све остати међу нама, да ће ме разумети али се тако нешто једноставно није никад догодило. Нити је мени неко од њих пришао са сличним намерама. Некако нам се фреквенције нису поклопиле.

            Ипак, преломни моменат за ову причу је био прошле недеље. Умро ми је брат од стрица, једно од оно двоје деце са којима сам крвно најближи. Један од оних са којима сам могао бити и ближи него што сам био. И он се звао Мирко. Исто име, исто презиме као мој отац а сада мој син. Леукемија. Није имао много година. Неки би рекли да је био у најбољем животном добу а многи би се одлучили за израз „оде млад“. Истина је да је био добар човек. Кренуо је у Угоститељску али је прешао у Сремску Каменицу те је постао полицајац. Многе нове године и многа лета је дочекивао на Косову у Милошевићево доба. Оно што је тамо видео, описивао је као ратно стање. Спавао је по рововима, јео из конзерви а панцир му је већ био срастао за тело. Био је тамо и кад је било последње срање. Ово кад ми нисмо били у рату и кад смо били неправедно нападнути. Е, баш тада. Шетао је преко радиоактивних поља и долазио у контакт са ко зна све чиме. И ето, догодило се што се догодило. Није се женио, а волео је жене. Волеле су и оне њега. Неколико га је толико волело да су хтеле све да оставе због њега. Али је он то избегавао. Није био тај тип човека. Зли језици воле да кажу да је стрина утицала на његове одлуке али ко њих па слуша, зар не? Истина је, као и увек, негде између. Није пио, пушио је кад је имао али је волео и да се коцка. Не лото и та срања, то је било ситно и без адреналина. Рулет је била његова игра. Знао је за два круга оне куглице да изгуби целу плату. Добијао је, није да није. Једном је добио толико новца да је средио и кућу и окућницу! Средио фасаду, кров, ограду, преуредио свињац и кокошињац, направио бокс за пса, променио комплетан намештај, окречио све и купио ауто. Тај исти ауто је изгубио после пар недеља због оне исте, јебене, куглице. Понекад је толико био у фрци да је знао да дође код мог ћалета, пензионера, да позајми. Увек је враћао. Дужан није остао. Ја сам остао дужан њему. Нисам му био на сахрани. Једноставно нисам могао. Јеби га...

              Мирко, брате, слава ти и нек` ти је лака црна земља.