Свуда их има!

            Јуче нам је у посету стигао маленин отац, тзв. таст. Аутобусом до Берлина па сам га ја довезао до нас. Разлог за путовање бусом је практичног типа. Њему је свеједно чиме путује, бар тако тврди, а само до следећег града са аеродромом му треба око 3 сата вожње, у било ком смеру.

            Стигао је врло рано ујутро, око шест. По реду вожње је требао бити у 11. А ја сам био на станици у пет. Јесте, начекао сам се. И то са свакојаким светом. Напољу, међу тридесетак перона, је била нула али је чекаоница била фино загрејана. Мени је било досадно па сам шетао. Мало тамо, мало `вамо, мало унутра, мало напоље, мало загледао чудне излоге а бога ми сам и користио услуге јавног ве-це-а. Убацио 50 центи, прошао кроз решетке и пишао у невероватно чистом, назваћу га, тоалету.

            Чим сам стигао, добио сам поруку од таста да стиже око 6. Јеби га. Тренутак очаја јер сам се присетио колико сам тешко устао око пола три. Могао сам још једно пола сата, сат да џоњам. Добро, шта се може. Реших да се забавим. Да пазарим неке новине, неки слаткиш да забодем гузицу негде и да чекам. Девојка која ради у киоску ми је пожелела лаку ноћ, уместо довиђења. Мученице, па колико ти траје смена? Новине су биле све без везе па сам са неким јефтиним чоколадним бомбонама у руци, као што рекох, шетао. Посматрао мало будуће путнике и оне што их дочекују. После само пар погледа по чекаоници, схватим да су половина Роми. Или Цигани. Како коме мило и драго. ПРво ми је у очи упао један млађи пар који је једва држао очи отворене па су куњали једно другом на рамену, мада је она имала и веома отекле очи. Ко ће га знати шта је мучи. Близу мене је седела једна бака Ромкиња. Ниске грађе је па јој је било баш тешко да носи неки ранчић. Не зато што је тежак већ зато што јој се вуче по поду па запиње за свашта нешто. Преко пута мене, леђима окренут, је седео један Ром, највероватније, грађевинац, у народу познатији као „бауштелац“. Средњих година. Прљав, прашњав у радном оделу и радничким ципелама. Врло често је устајао и излазио напоље. Чинио је то или да би пљунуо шлајм који му је запео у грлу или да би издувао нос на под. Умеју прашина од цигала и цемент да изиритирају дисајне путеве, скроз јасна ситуација. Поред ових, упечатљивих, нервозно је по чекаоници шетало још пар припадника овог народа. Два мушкарца и једна жена. Нису се познавали већ су шетали. Биће да су стигли давно пре мене па су живци кренули да попуштају. Чим се отворио шалтер за продају карата, двоје су похрлили да заврше посао. Завршише и одоше. Ја, један дубоко сањајући господин, пар млађих Американаца који су покушавали да скапирају мапу градског саобраћаја, чика који је неколико пута за десет минута на чистом српском нервозно телефонирао некоме ко касни да га дочека, девојка у киоску и момак који је чистио чекаоницу смо чинили против тежу бројном стању Рома, четвртком рано ујутро, на берлинској аутобуској станици.

            Приспеће првог аутобуса, око пет и петнаест, и Роми су добили појачање. И то у невероватном броју! Нисам одолео и отишао сам да видим одакле је стигао бус. Био сам убеђен да је у питању онај из Врања, или онај из Куршумлије што касни 2 сата. Грдно сам се преварио. Стигао је из Дрездена и иде до Копенхагена! Какве ли, ови градови, имају везе са Ромима? Човек учи док је жив. Поглед даље на остале пероне и тамо су још два возила „опкољена“ Ромима на „пуш-паузи“ и са пластичним чашицама кафе у рукама. Један је стигао из Амстердама и иде у Штетин, Пољска а други је у пролазу кроз Берлин из Хамбурга за Минхен. Да је којим случајем јуче био јул, август па да помислим да су се управо вратили неки туристи са пржења на плажама али не, ово нема везе са тим. Били су тамније пути јер су их тако мајке родиле. Нисам могао а да се не отмем утиску да су они можда и најбројнији народ, нација, не знам шта је исправно, на свету. Аутобус из Босне, којим је стигао мој таст је донео очекивано појачање. С том разликом што су се из магацина аутобуса, поред пар торби, вадили џакови купуса, паприке, бораније, канте сира...

            Пре једно десетак дана, била је бувља пијаца у граду. И иако не волим те „скупове“ и изложбу отпада, одем да видим ко се тамо шуња. Ко је у већини продаваца? Роми из Пољске. Скупљали отпад и донели Немцима да га купе. Луда идеја. Код једног сам видео једну веома очувану Најки патику. Упитам га где му је друга? А он, мртав-`ладан, нема друге. Шта ће ти она? Ево ти ова, само 50 центи! Па оно јес`. Који ће ми друга кад је ова баш, баш јефтина.

Приче и догодовштине о њима из Србије, или са Балкана, са све царем Цигана из Бугарске сви знамо и не бих о томе. Свако се до сад сигурно присетио неке смешне, лоше или веоме лоше приче о њима па је слика у глави потпуно формирана.

Стварно их свуда има. Разликују се само по количини новца која се одсликава на одећи. Што су имућнији, то су шаренији. Утопили су се у свако друштво. Асимиловали су оно што је битно у околини у којој су и интегрисали се у правој мери. Не истичу се превише, а и кад их неко примети веома брзо нестану из видокруга, нити их ико нормалан јури. Ћуте и фурају свој фазон јер увек има неко други ко одвлачи пажњу. Другим речима, снашли су се где год да их је живот одвео. На овај начин ће да преживе и опстану после сваке катастрофе. Ако опет рокне нека комета и сјебе живот на Земљи, преживеће крокодили, бубашвабе и Роми. Мора им се одати поштовање за јединственост, нема шта.