Пре две недеље, кад је био последњи овогодишњи сунчан и топао, био сам са колегама у тзв. адреналин парку. Није то сад па неки спектакуларни парк, није ми вилица пала на под од одушевљења, али јесте од умора. Ипак, полако, идем редом.
Будући да у овом делу Немачке и нема шта да се види, до сваког већег града се сморим к`о лав у Бео-зоо врту, а и малена и Мирко се шуњају по Балкану, прихватио сам позив колеге да идемо тамо. Човек је потражио по нету кад раде, послао мејлове многима и на крају нас је било петоро. Очекивали смо бар два пута више људи али шта је ту је, ни мало, ни много.
После обавезног плаћања улазнице добили смо и сигурносну опрему. Иначе, улазница значи само једно: смеш да се упустиш у „пустоловину“. Нема врата а нема ни ограде. Бар не на први поглед. После монтирања опреме, од стране стручних лица, наравно, добили смо увод у то шта нас чека. Тада нам је објашњено како да препознамо области по којима смемо а по којима не да се крећемо. Дакле, пази куд идеш иначе постоји шанса да ти неко падне на галву. Црвени канапи означавају „но-но“ области а зелени оне друге. Логично... Овога једноставно мора да буде кад смеју да се пентрају и клинци од шест година. Сигурносна опрема се састоји од неколико појасева који су стегнути око ногу и кукова. Сваки комплет има и две планинарске алке са сигурносним затварачем монтиране на 30-так центиметара дугу планинарску ужад. Читав парк је повезан са сајлама које би и слона носиле али нека, што је сигурно, сигурно је. Приликом поласка на било коју платформу или преласка са једне другу, а између је увек нешто што изискује и концентрацију и снагу, свако од нас мора бити везан са најмање једном алком. Све ово нам је једна фина девојка објашњавала на земљи а ми смо сви били у фазону „добро, бре, `ајде више... капирамо те, све те капирамо, пусти нас горе!“ Касније је јасна поента приче: висиш или стојиш на платформи неких десетак метара изнад земље, па ти види хоћеш ли се везати или не. Опет зарад сигурности, на свакој платформи је дозвољено да истовремено стоје највише три особе а да се на сајле између качи само по једна. Није битно је л` дете или одрастао човек у питању. Поред алки на појас је монтиран и систем од пар точкића са којим смо се спуштали низ кратке или веома дуге сајле. То су били убедљиво најлепши и најопуштајућији моменти целе приче. Да не бих даље објашњавао како то све изгледа ево и линка: www.kletterwald-luebben.de (а тамо клик на „Start“ па онда на „Tagebuch“ и ето пар слика). Мало су се поиграли са речима у називу, што сам ја покушао, мало рогобатно (јеби га немачки је у питању), да објасним у наслову. Саме речи „Klettern“, „Wald“ и „Wand“ значе пењати се, шума и зид. Нормалан назив за вештачки планинарски зид је „Kletterwand“ али пошто је све ово у старој боровој шуми и све виси са дрвећа, уместо речи зид, ставили су реч шума.
Да не би било гужве и да не би старији сметали млађима, све је подељено на нивое. Први ниво је „Мрав“. Висина је метар до два и то je намењено деци од 6 година. Изгледа заиста крајње бенигно. Следећи су „Дабар“ и „Јеж“. Ни они нису ништа посебно захтевнији од првог и намењени су истом годишту. Клинци су се тамо баш, баш забављали. Следе „Јазавац“ и „Лисица“. Висина је два до три метра. Ово је намењено мало старијој деци. Од 8 до 11 морају имати пратњу старије особе а преко 11 смеју сама. Немци, шта рећи. Све се зна. Уређено је до танчина. Пре сваког поласка мора се проћи поред табле на којој јасно стоје упозорења. Што би се рекло, упозорени сте па радите шта вам воља. „Веверица“ и „Рис“ су већ на озбиљним висинама, пет до осам метара, и то више није за зезање. Ту смеју само старији од 11 година. Све време их прати неко од запослених, ипак су то деца и битно им је да се пентрају, а ови их нон-стоп опомињу да се вежу. Јеби га, ако падну јесу сами криви, али ко ће то после да им каже. Последњи ниво је „Црни јастреб“. Највиши је и захтева и снагу и концентрисаност и није за децу. Коме преостане снаге, може слободно да иде на торањ од вештачког планинарског зида. Десет метара до врха. Нико од нас није, ма ни помислили нисмо на то...
Питали смо одакле да кренемо и колико ће све да траје. Рекоше нам да почнемо од „Веверице“ па полако. Остали се настављају један на други. Ко се умори, једноставно нека прекине где жели и то је то. У групи пре нас, једна девојка није више имала снаге. Није више могла ни да се држи и тада је један од запослених дошао да јој помогне. Попео се до ње, везао је са дужом сајлом и спустио доле. Сирота је била бледа од умора. Чак су јој се и руке тресле док је пила воду. Морам признати да сам и ја пар пута извлачио последње атоме снаге не би ли стигао до одморишта. Нисам манекен, нисам атлета, не тренирам редовно али ово и није намењено за профи-спортисте већ за аматере жељне адреналина. Висио сам, ходао по, веома, мигољивим комадима дрвета, прелазио са једне на другу страну преко плетених мостова, скакао на висеће мреже па се преко њих мајмунисао даље… Свега је било. И било је одлично! Помислио сам, ја бих ово могао једном недељно да радим.
Сутрадан, схватио сам где сам погрешио. Дозволио сам страху да ме држи. Све време сам био везан и ама баш ништа није могло да ми се деси. Опет, био сам стегнут и то је резултирао ситним упалама у целом телу. Мислим да ми само вилица није била под лаганом упалом. Сваки мишић, свака тетива, сваки лигамент… И опет бих ово поновио! Осећао сам се сјајно! Осећао сам се покренуто. Седим сваки дан у јебеној канцеларији, комуницирам са којекавим ликовима, комп ми је најбољи ортак (док не стигнем кући) и сав сам некако успорен. То ми не прија. Волим спорт. Волим да се крећем. А имам све мање и мање времена за тако нешто. Чак је и ово лето било све сем лето. Хладно, кишовито… нисам могао ни бицикл к`о човек да провозам а о баскету у крају да ни не говорим. Ово ми је било неопходно. Нисам се зајебао. Поновићу првом следећом приликом. Једва чекам да и Мирко порасте па да се заједно качимо. Има свуда да га водим. Да проба што више у животу док не схвати шта је страх.
И да не буде да само причам ли причам, ево доказа. Нисам до сада поставио ни једну своју фотку али за све постоји први пут, зар не?
 |
| Скок са једне на другу платформу |
Jbt, meni to deluje teško. Čini mi se da ipak moraš biti snažan za to. A, kad su devojke u pitanju, gotovo sam sigurna da bi morala redovno da radi neke vežbe snage kako bi uspešno visila na tom čudu. Ja ne bih smela, to je 100%.
ОдговориИзбришиZa strah si u pravu. Strah te je sigurno učinio iscrpljenim, grčenje mišića pri strahu je kao bilo koja vežba snage (vežbe se i svode na "stresiranje" mišića). Ali, jbg, to je normalno za početnika, nije lako. A, uostalom, nije da će ti upala mišića škoditi. Za mene je to uvek odličan osećaj.
Ma, super ti je to, veri se dok te ne smori. Onda nađi nešto novo. Meni se veoma dopada to što je reč o aktivnosti na svežem vazduhu. Koliko god da je fizička aktivnost zdrava, posle sat vremena u zagušljivoj teretani ume samo tako da boli glavoncija.
Gazda, sve gledam ovu tvoju fotku i pitam se... na koga li mi ličiš. Ah, da... setio sam se! Kao da si rođeni brat blizanac (svakom) zaštićenom svedoku u Hagu. Ma, kao da vas je ista majka rodila...
ОдговориИзбришиVidim da si od moje fele. I ja cvikam od internet javnosti i volEm, brate, kad sam inkognito. Lajka je od svih nas najdalje otišla, Ulični kaska za njom a svi ostali smo anonimni. Ovde ne računam delić stomaka i gole noge sa spuštenim pantalonama koje je Inspektor, svojevremeno, nesebično podelio s nama na fotki objavljenoj na daaaavnom blogu M. Š. (ono još pamtim i još vučem posledice).
Nisam nikad voleo visinu, ceo život živim na drugim spratovima. Ne znam koju bi etapu tog parka prvo izabrao... Ima li nivo "Kišna glista"? Možda da počnem od nje? Jednom davno sam, leti, bio na Kopaoniku i išao žičarom na vrh. Visina na kojoj se krećeš je sasvim prihvatljiva i ne predstavlja problem. Međutim, kad se krene ka vrhu, prvi stub je baš visok, 7-8 metara. Čovek ne očekuje da ga sa one startne platforme dočeka toliki ambis u prvim sekundama puta. A stolica je solo i mala (bila, ne znam sad). Uopšte nije prijatno. Vrpoljio sam se u strahu nekoliko sekundi a onda se sve sleglo i uživao sam u putešestviju. Inače, začudo, ne bojim se letenja avionom mada mi je drago kad sletim i volim da nagradim aplauzom pilota što nas je prevezao u komadu.
Cenim da bi upalu mišića imao svejedno. Nije razlog STEGNUTOST prilikom prelaska adrenalin parka već OPUŠTENOST u jelu, piću i lenčarenju proteklih meseci/godina. Nemoj da se lažemo!
Po toj logici, Inspektor je najdalje otišao. Ja ću vam pre izdiktirati JMBG i br. lične nego što ću vam pokazati gole noge i parče stomaka. :P
ОдговориИзбришиNe vidim stvarno ništa posebno u tome što svi ovde znaju kako se zovem i kako otprilike izgleda moja glava. Ja bez glave ne mogu da izađem iz kuće, tako da su moju glavu videli milioni ljudi do sada. Bez ikakve uvrede, ali ne verujem da će ovaj blog postati najprometnija internet strana u zemlji, tako da se zaista ne brinem. Na Blicu sam komentarisala pod svojim fb nalogom, ali tu sam birala periferne rubrike. Komentarisala sam blog i tenis. Vesti sa po 700 komentara sam izbegavala. Uostalom, nikad nisam pisala nešto zbog čega bi me bilo sramota ako me neko prepozna. A i nisam odlazila tamo da bih se svađala, nisam bila trol, tako da mi nije bio potreban nadimak. Prosto, kad sam krenula da ostavim komentar, stajalo je pitanje da li želim da se povežem preko fejsa. I ja prihvatila. Javno, anonimno, anonimno, javno... Meh! Najveći udar na moju privatnost bio je taj što su mi stizali pozivi za prijateljstvo, poruke preko fejsa, lezbo komplimenti itd.
Ja više ne želim da pišem tamo ni anonimno, a ni pod svojim imenom najviše zato što mislim da je 80 posto komentatora na Blicu poremećeno. Ljudi koji imaju potrebu da svakodnevno pišu eseje o stanju u politici, društvu, da sve analiziraju, obraslažu i da po ceo jebeni dan imaju stav o svemu, da se uvek raspravljaju, protivreče lupaju sebi pluseve, pošto će neki odnos pluseva i munusa na neku glupu vest nahraniti njihov onlajn ego?!?!
Ma, bre, bitno je da ti sam ne patiš od poremećaja identiteta, inernet profil je potpuno irelevantan. Nije bitno da li ću se potpisivati kao Lajka, Lujka, Klaja, Kuja... A još manje je bitno koju sliku držim. To je sve smešno pošto niko od vas ne zna ni da li se zovem kako se zovem, a ni da li je ovo moja slika. :) Osim ako jednom gana ne postanem moćna naučnica. :D :D :D
Koristio sam ovako nesto kad sam bio u Kini. Voznja zicom preko neko jezera,jedno 100tinak metara duzine. Nije mi bilo svejedno,ali je bilo dobro. Kad sam ukapirao cak i ako se otkacim pasnju u vodu sa visine o 4-5 metara,sto i nije visoko,a necu pasti na neku zemlju ili slicno,sto bi bilo gadnija varijanta.
ОдговориИзбришиZakacete oko kukova i fiiiiiiiijjjjuuuuuuu... oseti slobodu-ronhil! :))
Ako nesto mrzim, onda je to adrenalin. Nisam ni najmanje sportski tip, cak ne gledam ni sport na tv-u, a sebe apsolutno ne mogu da zamislim da dobrovoljno visim ovako kao Lomi na slici.
ОдговориИзбришиNe znam kako se to dogodilo. Moj brat je kao majmun, sve bi probao. A u istoj kuci smo rasli, od istih roditelja...o tome vam pricam.
Jedne godine smo bili na moru u Turskoj, Svusko i ja i moj brat i njegova devojka. Videli momci da neke lude skacu sa bandzija, pa hteli i oni. A dole beton. Pri tom, Turci apsolutno ne deluju kao Svajcarci ili Nemci po pitanju sigurnosti. Na kraju sam ja i plakala, al' im nisam dala da skacu. Nisam mogla podneti da gledam, nisam mogla podneti tu kolicinu straha.
Recite da sam kreten, ali tako je bilo.
Ako bih trebala da biram sebi drustvo za sledece more, to bi sigurno bio Mirkoni. Malo plaza i lezaljke, malo kafana i pivce....i Bog da nas vidi :)))
Lomi,mogu ti reci da iz ove "pticije perspektive"izgledas isti moj muz!He,he,ma "pljunuti".
ОдговориИзбришиJa ti se na ta cuda nekacim ni luda,tj.druzila bi se sa djecom na nivou "mrava" i malo sa Mirkonijem,nivo "kisna glista",tj.bila bi od one fele koja cuva jakne,torbe,pice,sta god.Ali visine se boooojim.
Kad sam bila tinejĐer, volela sam adrenalin, htela sam i da skačem sa bandžija. Ali, nisu mi dali. Volela sam sv ono najstrašnije u luna-parku. Ali, sad, sad se plašim i stvari kojih ne bi trebalo da se plašim. Hm, možda mi i ne bi loše došao jedan "roller coaster".
ОдговориИзбришиMirkoni,secam se tvog komentara kada sam okacio tu moju famoznu sliku kod Milice na blogu...rekao si nesto u fazonu da sam otvorio pandorinu kutiju. Cenim da si racunao da sam pokrenuo lavinu i da ce sada svi redom krenuti da kace razne budalastine kao sto je bila ta moja. Ja sam se u trenutku malo secnuo,jer sam pomislio da stvarno moze biti tako,da se pretvori u neki haos....medjutim nista se nije desilo...ama bas nista,na moje zadovoljstvo. Ne secam se da je iko posle kacio bilo sta.
ОдговориИзбришиKad smo vec kod anonimnosti,moram da kazem da ja uopste ne obracam paznju na to. Od kada sam poceo da koristim net i razne forume po netu,cetove,mesindzere itd. nikada nisam imao neku posebnu zelju da posto poto saznam ko je i kako izgleda taj neko tamo, preko zice, ko prica sa mnom. Naravno,upoznao sam se vremenom sa nekoliko ljudi preko neta (oba pola) i vec godinama su mi odlicni prijatelji,pored ovih redovnih prijatelja. Obicno se desavalo da nas vezuju utakmice,mozda neki koncerti i sl. pa se nadjemo da idemo zajedno.
Pre nisam bio simpatizer mogucih veza sa ribama preko neta (iz nekog iracionalnog razloga,koji sada vec i ne znam),ali sam vremenom shvatio da se upoznavanje na neta ni po cemu ne razlikuje od upoznavanja u kaficu ili zurci,osim sto je na zurci buka,dreka...i sto ste mozda oboje pijani kao letve. Net ima svoju prednost jer daje mir,tisinu i mogucnost da se malo i osmisli odgovor ili pitanje. Da se komotnije razgovara.
I posle nekog vremena ustanovim da 90% ljudi oko mene su u vezama i semama sa ljudima preko neta. FB je tu pokidao. I tu shvatim da je to sasvim redovna stvar.
Evo,cak sve vreme i nemam osecaj da Lajkina slika stoji tu od pocetka,da je stajala i na Blicu, UM skoro isto,totalno ne obracam paznju na to,jer me zanima samo komunikacija. Jednostavno receno,totalno me ne zanima kako izgledate :)) Bitno mi je da ste komunikativni i da ste tu.
Lajka,ja u luna parku samo autuci,stoni fudbal,pikado,kruska...cak ni onaj deciji ringispil,mali,ne dolazi u obzir...balerina takodje. Hamer ni u bunilu,kao ni roler koster. ne bih se vozio roler kosterom ni mrtav. ja bre ni avionom ne volim da letim,a moracu da letim za jedno mesec dana. :)
ОдговориИзбришиE,da,jedino strah koji sam malo prevazisao je Tocak....ono voliko sto polako vozi u krug na gore,pa vidis pola grada i to. to je ok.
Ja volim da postavim svoju sliku kad komuniciram sa nekim preko neta. Ne znam zašto, možda imam utisak da će onda onaj sa druge strane dobiti i lice sa kojim razgovara. A i zanimljivo je kad Tina i ja komentarišemo moju novu boju kose, ponekad će neko ko vas lično poznaje biti iskreniji i reći: "Ta boja ti ne stoji." Kad je reč o prijateljstvima preko neta, ja imam samo vas i nekoliko ljudi sa kojima me je spojila ljubav prema jednom sportu. Iako to nije pravo prijateljstvo, ja vas ovde, na neki način, smatram delom svog života. Hypi i ja smo drugarice preko fejZbuka i baš smo se jednom dopisivale i komentarisale kako imamo utisak da poznajemo jedna drugu. Moj dečko je igrao neku igricu FM (menadžeri u fudbalu, tako nešto) pridružio se nekom forumu i tako upoznao neke ljude sa kojima je ostao prijatelj. Kod ovog jednog je, ako se ne varam, odlazio nekoliko puta na nekoliko dana, slavili su doček neke godine zajedno, išli na Exit zajedno. Ne smatram kontakte preko neta totalnom besmislicom, ali može biti i neprijatnih iskustava.
ОдговориИзбришиJa svog dečka nisam upoznala preko neta, već preko SMS-a. :DDDD Bila je to 2001. godina, poruke na 063 bile su besplatne i meni su počele da stižu poruke sa nepoznatog broja. Živela sam u malom mestu, te poruke su bile veoma popularne među decom (imala sam 16 godina, ne zaboravimo), tako da su meni po ceo dan stizale poruke od nepoznatih dečaka. Ja bih te poruke izbrisala, ignorisala, ali ovaj dečko mi je nekako zadržao pažnju. Prvo, poruke su bile pismene, drugo, imao je smisla za humor, treće, nije pokušao nekim jeftinim forama da me opčini, nije bio napadan, nije bio dosadan. Mene je zainteresovalo ko je. Pokazala sam drugaricama broj, drugovima, na kraju sam nekako saznala ko je. Znala sam ga iz viđenja i bio mi je lep. Naša priča je bila stvano komplikovana, uglavnom, nismo mi od srednje škole zajedno, zajedno smo tek dve i po godine iako su se prve simpatije (nemam bolju reč, ova me živcira, nebitno) javile još pre 10 godina. Drugarice koje znaju celu priču, sa svim sporednim komplikacijama, bile su fascinirane time što smo ipak završili zajedno. Ova jedna je rekla da to mora biti sudbina. Sudbina je previše teška reč za moj mozak, ja mislim da smo prosto odrasli. Ponekad kad razišljam o svemu tome, bukvalno stanem i frapiram se. Verovatno ga zbog svega toga volim više nego neke prethodne momke. Znam da je tema o upoznavanju bila aktuelna pre nekoliko nedelja, ali tad mi se nešto nije pisalo o tome, ne piše mi se ni sad preterano o tome, ali eto, ostavila sam nekoliko rečenica.
Gazda, tebi su se, brate, tresle noge (i ne samo one), čim je slika onakva...
ОдговориИзбришиPrivatnost... ja sam se u početku krio, ali ću na svoj blog da stavim ime uskoro, boli me uvo. Ima jedan članak iz nekih novina, a i dozvola za sviranje, koje treba da foto-kopiram, pa zato. Ja imam dosta polu-poznanika sa neta. Sa nekih foruma, sa FB, sa blogova... Od svih mi je najmilija bila Rajka, dok se nismo isposvađali na javnom mestu, Sad nemam omiljene, a najviše komuniciram sa rossonerima (na blogu i forumu).
e, pogledajte ovaj članak u blicu: http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/284929/Muzicar-koji-je-pre-Bitlsa--tresao-Evropu
Банџи нисам пробао али имам озбињну намеру да то учиним. У луна парку могу све да пробам али ми све оне направе не изазивају право осећање. Страх ми не треба. Треба ми нешто више. Не волим кад се плашим хоћу ли се поломити, хоће ли ови око мене већ једном престати да вриште и слично... Они "ролер-коустери" су нешто што сам одувек хтео да пробам. Један велики је увек на Октоберфесту и баш сам имао намеру да се тамо са маленом провозам... али... она неће ни да чује. Страх. Јасно. Капирам. Ни ја га не волим. Тај "коустер" (имамо ли ми бре неки назив за ово или не!?!) је мени ок јер је брз! Брзину готивим. То може. Брзина и висина. Ух! Зато готивим и оне панораме. Инспектор их је поменуо. Попне те високо па онда пукне поглед, ма милина! Једном приликом смо наговорили ортака да иде с нама на то чудо. А он, не воли висину. Ипак, крене. Било нас је четворо, нас тројица и жена од једног од нас. Можда је прорадио мачо ген, не знам али уђе он с нама у корпу. Кад смо стигли горе, заустави се панорама. Као и увек. Да имаш кад да полгедаш... Њему не би свеједно али није белдео у лицу. Био је ок. Е сад, корпа је била једна од оних које могу да се врте око своје осе. То провалимо онај трећи и ја и почнемо да ротирамо корпу. Поче овај: "Ало бре, који вам је бре курац? Шта радите то?!" У следећем кругу, кад смо пролазили поред једног од радника доле, тај исти радник нас додатно заврти! Помислио човек да ми хоћемо да се вртимо брже и заврти нас! Брате мили... Кад је овај почео да виче: "Убићу те маму ти јебем ону ненормалну!" и слично... Мало је рећи колико смо се смејали. Ми остали, наравно. Он се после смирио и рекао да смо сви скупа сјебани у главу! :) Али је схватио да више нема чега да се боји. Више му није фрка. Била је то "Face your fears" ситуација.
ОдговориИзбришиПоводом тога што не пишем ко сам и шта сам на нету... Па и немам неки посебно битан разлог. Једноставно сам тако одлучио. Није нека велика одлука у питању већ ето, тако, па је можда и променим у будућности.
Тина, немој само да буде к`о у Радовану 3: "Кажу пљунути он! Па ме онда пљују, пљују, пљују..." :)
Улични, сликао је колега са старим мобилним и то у оредвечерје са мало светла. Добро је што уопште успео да их направи.
П.С.: Ако ми се појави чудно коментаторско име, то је зато што су господа админи забранили све блоговске сајтове, вики и остале. Глупо али јесу. Ипак, без бриге, ја сам! ;)
Mislim da ne postoji naziv za ono čudo na srpskom. Pošto toga nema u Srbiji, nema ni naziva. Zar se neko stvarno plaši one "panorame"? Dobro, mogu to da skapiram ako je straaaaašno visoko. Kod nas je bila jedna pored zoo vrta. Men' to bilo smešno.
ОдговориИзбришиAko je to o čemu pričate ovo http://imageshack.us/photo/my-images/818/hvjhbbmn.jpg/
ОдговориИзбришиja sam se pre 4 meseci "vozio" na to čudu što se okreće brzo (+ korpe oko svoje ose). Imam na blogu i tekst o tome (Luna park)
Gazda, ja ti zanm ime i prezime, jer je prošle godine moglo to da se vidi na tvom profilu. Čak je mogla da se vidi i neka prepiska sa nekim ljudima, pojma nemam gde ste to bili pisali...
Лајка, било је поприлично високо. Јес` да је била у градићу али кад си на врху, онда си баш, баш високо и изнад свих зграда и зградица у околини. Кад си горе не чујеш више ни људе ни птице, па мало пирне ветрић, заљуља корпу...
ОдговориИзбришиУлични, није то у питању. Реч је о овоме http://www.london-city-info.ch/images/800px-London_Eye_Twilight_April_2006.jpg а ова је у Лондону и чини ми се да је највећа у Европи. Један од обавезних места где ћу кинту да дам ако икад одем у јебени Лондон.
Што се тиче имена, презимена и тога, није да ја то кријем, капираш, већ ми није битно. Нисам баш скроз равнодушан као Инспектор нити се трипујем да је, нпр. Лајка, боља и битнија од осталих јер је оставила слику, име, презиме и слично. Ту сам негде, између. :) Ко хоће, нека му, ко неће, ма опет добро. И као што рече Лајка, ко нам свима па гарантује да је оно баш она на слици и да је оно име баш њено име? Живимо у екстра виртуелном свету... Лична ствар. Опет, оно што се догодило прошле године је грешка код Гугла. Можда су имали упад у систем, немам појма, али знам да су нам били видљиви подаци које нисмо ставили на огласну таблу.
Dobro, to je točak...
ОдговориИзбришиMislio sam na ovo: http://imageshack.us/photo/my-images/718/iyfyfvyvhkn.jpg/
Јок, то не волим. И не само ово већ све што се врти невероватним брзинама, ротира мало тамо па овамо, напред, назад итд. Као да ме тренирају за пилота војних авиона. Где је граница мог тела? Колику силу Г могу да издржим? Дијафрагму држим у зубима да ми не испадне док бубрези покушавају пошто-по-то кроз дупе да изађу... не, брате, не... То за мене није забавно. Пробао и нека хвала, не више.
ОдговориИзбришиE, ovo se toliko byo vrti, da nema tog osećaja sa dijafragmom...
ОдговориИзбришиAhahaha, kakvo je to čudo koje je Zumičar okačio? Majku mu! Pa, ja kapiram da ljudi vole brzinu, visinu, malo i na glavi da dube, ali da nešto jurca, šizi, prevrće se, sve to u isto vreme... E, to ne kapiram. Ja volim tzv. čekić (kamikaze): http://img1.loadtr.com/b-120777-kamikaze.jpg. Volim i balerinu, onaj ludi brodić (http://www.bim-bam.com.hr/hr/proizvodi/images/brod3/DSC01818.JPG), tvister... Hej, volim i kuće smeha i kuće straha... Jednom sam upala u to čudo tokom Novogodišnjeg sajma. Fora je bila što sam crkla od smeha u kući straha, a umrla od straha u kući smeha... :DDDD Odveo mene zet tamo... A te dve gluposti (kuća i kuća) bile su nekako spojene. Uglavnom, ja sam u toj kući straha padala, iskakali mi neki smešni kurci... Odem u kuću smeha... Prvo dospem pred neka strašna ogledala, prepadnem se živa... Onda stanem na neko čudo, pa to počne da mi se izmiče pod nogama... Na kraju sam nekako odskočila, ne znam kako, upala u neku cev koja me je izbacila na strunjaču iz cuga. Ja sam se osećala strašno osramoćeno, ali se moj zet sa svojim sestrićem valjao od smeha. Kaže da je kroz tu cev prvo izletela moja guzica, a onda ostatak mene. :DDD Eto moje traume.
ОдговориИзбришиNe smem da se vozim ni ovde: http://www.youtube.com/watch?v=C5kxjIr26UE&feature=related
Sećam se, kad smo bili na moru u Budvi (osnovna škola), ljudi su povraćali posle vožnje na tome.
A net je čudo. Pre neki dan sam skontala da čak i moj prosek sa studija stoji na netu: :S
Ja nisam mog'o da ispadnem p.... kad je moj sestrić od 18 leta seo u to.
ОдговориИзбришиEvo kako je bilo (kopiram sa bloga):
Na ovakvom čudu smo se "vozili" sinoć. Ja i moj sestrić...
Ja sam to samo u inat drugom sestriću, koji nije verovao da ćemo smeti.
Al', k'o da i nisam bio gore. Samo prvi krug sam imao otvorene oči. Posle sam žmurio, he, he... Jedino što sam osećao je mnogo jak vetar, jer ova naprava se okreće brzo. Ona sedišta se takođe okreću, tako da sam osetio i kada sam bio naopako.
Koliko je visoko? Pa, oni točkovi po Luna Parkovima (koji se polako okreću) su otprilike na polovini ovog "čekića"...
Znači, ima oko 25 metara u visini (kao jedna desetospratnica). Ali, fazon je u tome da si čas na 25 metara visine, a čas na 2 metra, jer se stvarno brzo vrti to čudo.
Inače, onaj što radi tamo je pre 'poletanja' pitao koliko moj sestrić ima godina (a, ima traman 18), i da nemamo možda srčanih problema... A, ja sam njega priupitao da li je bilo nesrećnih slučajeva na toj spravi, a on mi je odgovorio: "Danas nije bilo..." To ga izgleda mnogi pitaju, pa ima spreman odgovor...
Naravno da nisam propustila London Eye! Pre jedno 3 god sam bila sa kumom u Londonu i onda smo isle tamo. Fora je da kad kupis ulaznicu dobijes u paketu i karte za muzej vostanih figura (koji je na drugom kraju grada pa ti ode ceo dan na tu zajebanciju). Elem, kuma zapela da se vozamo, vreme bilo prelepo i suncano i steta je kao to ne iskoristiti. A guzvaaaa.....da ne verujes. Docekamo mi svoj red, meni frka nevidjena. Ta se skalamerija ne zaustavlja, kad kabina dodje u ravan sa zemljom onda samo uskocis unutra, ima neki cika sto pomaze, pusti po 15-20 ljudi. Zatvore vrata i ides gore. Ali to tako polako ide da cak ni meni heroju uopste nije bilo strasno. Maltene ni ne osetis pokret. I stvarno, kad dodjes na vrh pukne pogled neopisiv :)
ОдговориИзбришиImam i neke slike iz te kabine. Tad sam bila u najdebljoj fazi, kao Gica Prasca, obrazi se zategli samo sto ne puknu :)
Улични, твој сестрић је бар имао довољно година а једна моја комшиница је имала једва довољну висину за један од оних "коустера". Мајка јој је Сицилијанка а ћале Србин из Босне. Он је нормалне грађе али кева јој је баш компактна. Није једна од оних особа ниског раста, тзв. патуљасте висине, већ је једноставно ниска. Има једва 1,60цм. И кад је она једном приликом дошла до улаза у то чудо, свако ко може да прође испод неке шипке а да се не сагиње, нема право да седне у један од вагона јер може да испадне! Она је била на штиклама и успела је да закачи шипку врхом главе. Није јој било свеједно кад је кренуло лудило... Дигресија: комшиница ми је причала да у Немачкој схвата колико је ниска али кад оде код кевиних на југ Италије, тог осећаја више нема. Додуше, има и брата који је "повукао" на тату па је виши од целе сицилијанске родбине за главу! К`о џин је тамо међ` њима. :)
ОдговориИзбришиСвуш, ти си мој идол! :) Била си у оку Лондона! Respect!
Šta znam... Ja poznajem devojke koje su visoke 1.55 i 1.58. Mislim da je neko od 1.60 nizak, ali nije to toliko neuobičajeno ovde. Sve je manje mladih osoba te visine, ali nije mi to toliko neobično.
ОдговориИзбришиНије необично, наравно, али у Немачкој су људи генерално виши. Север Европе има дефинитивно "виши" просек од југа. То је бар мој утисак...
ОдговориИзбришиИ да додам још мало страха свима који не воле луна паркове и сва она чуда-муда тамо. Јуче се догодила несрећа у Бремену. Тамо је тренутно један од већих вашара у ово доба године и наравно имају доста тих зврчки. Једна од њих, хоботница, има више кабина које се врте у круг али и око своје осе. Нешто као балерина али са покретним седиштима. Синоћ се једна од тих кабина откачила и одлетела међу кибицере и шетаче. Једна особа је тешко повређена и неколико лакше. Линк: http://web.de/magazine/nachrichten/bildergalerien/bilder/14021696-neun-verletzte-bei-gondelunfall.html#0 Интересантно је да је та машина била ове године проверена од стране немачког државног тест сервиса. Џабе... Кад хоће, онда хоће.