Ко прља, шта прља, колико прља и да ли уопште прља!

         Прошле и претпрошле недеље сам био у инспекцији цевних ослонаца у електрани на северу Немачке. Градић Ведел.

       Тамо сам потписао да нећу тј. да не смем да причам и раструбљујем шта сам видео. Нешто као у војсци. Неке ствари непријатељ не сме сазнати. Сетих се да је један класић, на писму својима, испод војна пошта „та и та“ досписао и адресу где се налази та војна пошта. Ишао је на рибање код надређеног јер је, боже мој, открио непријатељу где се налази наша војна пошта! Невероватно колико је тај „непријатељ“ неписмен па не уме да прочита таблу на улазу у касарну на којој све лепо пише. Ипак, то је војна тајна. Ово је пословна. Као да онај кога ови подаци занимају не можда дође до њих и на много префриганије и једноставније начине. Свеједно, ја нећу бити тај од кога ће било ко било шта значајно сазнати.
     Шетајући горе, доле кроз електрану, проверавајући моје мерне тачке и упоређујући их са критичним вредностима, нисам могао да се одупрем утиску да електрана изгледа сјајно! Шта јој технички недостаје, није тема нити је битно али је стање, у којем се она тренутно налази, за мене било запрепашћујуће. Апсолутно позитивно. Направљена је и пуштена у погон средином прошлог века. До данас је имала одређених осавремењивања, поправки и преправки, што је у нормалним системима сасвим нормална ствар. Не као у соц-комунизму. Је л` ради? Ради! Е онда га, Миле, не дирај док не стане. Онда ћемо да видимо шта није у реду. Ови овде воле да предупреде све немиле ситуације, а не да после морају да ваде камење из ватре. Чак сам видео и радника са великим усисивачем како лагано усисава један од нивоа електране. Чисто бре! Има ту и тамо прљавштине али је то више прашина него што је остатак нечијег срања (читај аљкавости на послу). И све стоји тамо где треба да буде. Ко шта узме, после обављеног задатка тај алат враћа тамо где је и био. Нема да фали. Прописи су прописи и кршење истих се дебело плаћа.
         Али, ускоро ће ову електрану да скину са мреже. Другим речима, угасиће је па ће и да је сруше. Разлога за ово је више. Електрана већ дуже време ради као топлана и то за Хамбург а то је једна од најбогатијих град-дражава у Немачкој. Кроз коју годину ће тамо почети са радом, ако не и нај, оно бар једна од веома модерних, електрана на угаљ. Ова им не треба. Стара је и ваља уложити кеш да би постала „чиста“. Ово је реч која, када се искористи у индустријском контексту, мени мења боју лица. Поцрвеним. Не од срама већ од беса.
         Никада, ни један човек на свету, није смислио ни направио нешто што нам свима користи а да не прља или уништава планету по којој шетамо. Ако је употреба тог уређаја, машине чиста тј. не прља, уверен сам да је производња исте уништила делић природе. Тврдим да не постоји чиста грана индустрије! Нисам поборник странке зелених и сличних чудака и лелемуда, већ сам одавно прихватио чињеницу да ми свет у којем живимо мењамо и прилагођавамо нама. Давно смо престали да будемо варијабла и преузели смо улогу константе. Због тога ми неминовно уништавамо, или загађујемо како је коме мило, ову планету по којој шетамо. Већина воли да наведе тренутак проналаска точка као тренутак када је човек схватио да може да мења своју околину, али је то само заблуда. Овални облици су и пре постојали у природи а тај неки „први инжењер“ или „проналазач“ га је (зло)употребио како би себи олакшао производњу оштрих предмета, којих дефинитивно нема у природи. Вероватно је због тога био веома популаран у првобитном друштву, искористио тренутак и постао „алфа-мужјак“ са којим су све хтеле да се „паре“. Јеб`о нас точак! Уместо да се мало искулирамо и успоримо, ми тражимо решења за последице. А узроци?
        Немачка је једна од држава која је потписала сагласност да ће до 2021. године угасити већину нуклеарних електрана. Али, и да ће модернизовати постојеће на угаљ. Лепо. А после? Ова у Веделу је била милина за видети. Сви који раде тамо се не жале. Ама баш ни на шта. Нуклеарне јесу проблем, то морам признати. Рад у њима захтева веома високе нивое заштите. Руковање улазним материјалом захтева још више нивое сигурности. Одлагање и решавање отпада је посебна прича која има потпуно заслужено високу пажњу шире јавности. Оно време полураспада је невероватно велико и за то време, тај отпад, има велики утицај на околину. Може да промени генетски код, тј. да узрокује кидање истог и његово поновно потпуно насумично комбиновање и то је највећа опасност, а не она два велика „оџака“ као у „Симпсоновима“. То нису оџаци већ куле за хлађење воде и оно што се види је обична водена пара. Једино зло које она може да произведе је вишак облака на небу. Међутим, ове на угаљ избацују много, много више опасних једињења у атмосферу. Сумпор, чађ, оксиди тешких метала... Све је то у скорије време сведено на разумну меру. Промене радних параметара котлова и модернизовање турбина, затим боље класификовање угља пре сагоревања као и употреба најмодернијих електрофилтера. Преостао је угљен-диоксид. О њему сви балаве ко коза слан тучак.
        Сва лоша једињења која и даље иду у ваздух нису, нити ће икад бити, потпуно одстрањења из димних гасова. То је скоро немогуће. У ствари је могуће, али је до јаја скупо. Однос цена-успех је прихватљив до 97% а после тога је све у домену финансија. И прописи који се морају поштовати су усаглашени са свим овим. Ко мора и колико да уложи да би отклонио ово и оно, па да ли се то исплати јер је радни век једне турбине око 50 година, па да ли ће плате запослених морати да стоје или расту и тако даље... Папазјанија од прописа и животних чињеница. И као што рекох, све још и некако али тај угљен-диоксид. Ко га измисли мајку ли му јебем? Неутралан је као гас. Врло је инертан. Не реагује баш лако и баш брзо са свим и свачим, као нпр. сумпор-диоксид. Оно што он додирне се неће добро провести. Међутим, тај исти угљен-диоксид утиче на горње слојеве атмосфере. Када га је превише, нарушава концепцију наше планете. Она зна да он постоји и брани се од њега на своје начине. Већина биљака га дању користи у процесу фотосинтезе али га ноћу у мањој мери и производе. Тада користе кисеоник јер нема сунчеве светлости. Али то коришћење „доброг“ кисеоника је веома мало. Ту су и вуклани који повремено направе веома некултурне испаде. Ту има угљен-диоксида колико нећеш! Проблем са његовим одвајањем из димних гасова у електранама на угаљ је велики. Баш због тога што му се не реагује са свим и свачим. Постројења за његово издвајање би требала бити велика скоро као саме електране. Али и скупља. Зашто кажем „требала“? Зато што их нема. `Ајд` што је сам процес скуп, то питање још може и ђене-ђене да прође у данашњем свету али шта нам је чинити са њим? Постојала је идеја да се преведе у течно стање па да се упумпава назад у земљу. Веома дубоко. Тамо је притисак довољно велики да би га задржао течног. Временом би му, онако незаинтересованом за дружење са другим елементима периодног система, ипак постало досадно и дошло би до везивања за некога, за нешто. Овај систем одвајања и складиштења угљен-диоксида се званично назива „CCS“ (Carbon Dioxide Capture and Storage). Добар план. У ствари добра идеја. Реалност је нешто другачија. Да би се проверила, мора се реализовати с тим да се мора пристати на огромне ризике. Ти ризици с људски, животињски и биљни животи. Претпоставка је да би око 99% тог гаса остало на тим дубинама али чак и онај 1% проценат, који би се евентуално вратио у гасовито стање, је опасан. Због чега? Угљен-диоксид је, када је довољној засићен, тежи од ваздуха па би се задржавао на површини земље, и то до висине од неких пола до пуног метра. У тај опсег спадају све нискорастуће биљке, инсекти, већина домаћих и дивљих животиња али и деца. Ко може са потпуном сигурношћу да гарантује да се нико, или ништа, неће угушити? Нико. Зато је ова идеја званично одбачена. Делимично сам радио на једном пилот-пројекту за ово и још тада сам се питао, колико ли ће ово чудо да кошта? Коме се ово исплати? Наивно од мене јер је зарада у продаји енергената, посебно електричне енергије огромна. Нисам имао у виду утицај на живи свет.
         И тако је једина преостала идеја по питању решавања овог проблема, одбачена. Због тога се пристаје на значајна смањења капацитета. Мала дигресија. Све нуклеарке које су Немци последњих пар година „затворили“ и скинули са мреже, годинама нису ни биле у погону. Биле су у процесу санације или реновирања. Једноставно су дотрајале. Екипа тзв. „зелених“ се овоме веома радује јер то сматрају својом победом. Глупост и будалаштина јер они не нуде решење. Буне се, против су, демонстрирају а кад их неко упита: „Добро, браћо и сестре, шта ћемо после?“ Нигде једног. Паламуђење је окренуто на коришћење снаге ветра и воде и... Ветар и вода нису криви па нећу да их оцрњујем без разлога али је Цига из филма „Ко то тамо пева“ лепо рекао: „Не`ш се ти од тога `леба најести!“ Потреба за енергијом је све већа. Разлог је све већа похлепа. Велики енергетски концерни су нас размазили, навикли су нас да све ради једним једноставним кликом на дугме и сад смо постали незасити. Они наплаћују ту размаженост, хране своју похлепу, цена киловат-часа само расте и све су богатији и богатији... а ја тренутно не видим светло на крају тунела.
     Узрок ове помаме за „чишћењем“ индустрије је мазање очију и скривање чињенице да смо постали бескомпромисно друштво које се удобно увалило у комфорност живота. Чини се као да је индустрија једини проблем који постоји. Шта је са друмским и ваздушним транспортом, затим свемирским транспортом (процена је да приликом лансирања једне ракете-носача у Земљину орбиту, настане толико отровних гасова способних да направе рупу у озонском омотачу величине десет фудбалских терена!), неконтролисаним испуштањем отровних материја које доспевају у подземне воде (једна кап истрошеног моторног уља може да загади до 1000 литара воде, а код нас се и даље мења уље на паркингу...), спаљивањем ђубрета (приликом којег се у атмосферу ослобађају велике количине оксида тешких метала) и да не набрајам даље. Знате и сами већ о чему причам. За већину ових проблема, тренутно, не постоји довољно добро решење. Ипак, потрага за оним правим и даље траје. Да би ову ситуацију решили, крајње је време да престанемо са лицемерјем, да подигнемо ниво свести, да кренемо од себе и најближе околине, да почнемо да прилагођавамо своје животе новонасталим околностима, устанемо из удобних фотеља и учинимо, неминовни, крај подношљиво болним. У противном ћемо да изумиремо у великим мукама.