Пензионисање легенде

        У недељу, 18. марта, трком у Мелбурну на стази „Алберт Парк“ (Melbourne - Albert Park) почиње још једна сезона трка Формуле 1. Тимова има довољно, возача још више, новца и преко сваке мере тако да је забава загарантована. Ко ову врсту забаве воли и може да поднесе, наравно.

        Коју седмицу касније, тачније 1. априла, се, са одлучујућег и главнокомандујућег места у екипи Вилијамс (Williams), повлачи управо њен оснивач. Сер Френсис Овен Гарбат Вилијамс (Sir Francis Owen Garbatt Williams). Није првоаприлска шала. Поготово када се повлаче овако озбиљни пословни потези. Додатни податак који говори у прилог озбиљности је да своје повлачење обавља управо пред свој 70. рођендан.

       Ко је икад мало сео пред екран и пратио трке, сигурно је видео да се нешто догађа и ван стазе. Чим тркачко возило скрене с писте, закочи испред своје гараже, истог тренутка из ње излећу, као какве марљиве пчелице, некакви типови у шареним оделима и кацигама на глави. То су заштитна одела јер док на возилу мењају гуме и доливају гориво, небројено много несрећа може да се догоди. Гуме су постављене, каросерија и мотор су накратко компјутерски проверени преко контаката уграђених у асфалт испод и чим добије знак да је све у реду, возач стиска папучицу за гас као да му је то последље у животу. Гуме се врте у месту, шкрипе, загревају се на довољну температуру, остварују довољан контакт са подлогом, и он одлази, како је моја баба говорила „као миле очи“, враћа се међу остале на стази и је поново у игри. Они пажљивији и заинтересованији су запамтили и имена тимова и возача. Пише изнад гараже. А они најмарљивији су сасвим сигурно, у једној од њих, запазили и чикицу у инвалидским колицима. То је био сер Френк Вилијамс. Остали власници имају своје шефове тимова који испуњавају радне задатке, док они седе у ложама, испијају прескупе сокове од грожђа и грицкају маринирана рибља јаја које им послужују прелепе хостесе, али Френк, не. Он је увек био ту, доле, са својим људима. Није то чинио јер им није веровао, чак напротив, већ због тога што је он део „старе гарде“. Он је почео као механичар, био је и возач, па је чак био и трговачки путник јер није знао баш много тога о вођењу тако озбиљног посла, а новац му је био неопходан да би уопште могао да настави да се трка са својим Остином, давне 1961. Затим је покренуо продају делова за старе аутомобиле. Био је и механичар једном од возача у Формула Јуниор класи. Временом је схватао да трке нису за њега па је основао тим са још пар људи. Касније је постао свој газда. Ауто-спорт је била његова велика љубав. Остао јој је веран. 1. априла 2012. године се повлачи али ће наставити да је гледа из пензионерске даљине.

      Први ауто у који је сео је био Јагуар Икс-Ка 150, давне 1950. године. Према сопственом признању, од тог догађаја је навучен на аутомобиле. 1977. је основао свој тим. Али је каријеру, на кратко, прекинуо доста бизарном саобраћајном несрећом. Марта 1986. године је журио са стазе Пол Ришар (Paul Ricard), на југу Француске, у Ницу. Возио је изнајмљени Форд Сијеру. Није се везао као његов сувозач. Да ли је био млад, превише самоуверен или једноставно немаран, данас више није важно. На једној од кривина му се ауто занео, преврнуо на кров и вратио на точкове. Сувозач је био Питер Виндзор (Peter Windsor), његов спортски директор у тиму. Питер је пар тренутака касније дошао себи, испипао се, схватио да је само угруван па је погледао у Френка. Упитао га је да ли је добро. Он му је кратко одговорио: „Не осећам ни руке ни ноге.“ Франк је добио ударац у главу који се пренео на кичму. Остао је инвалид. Аутомобиле је заувек заменио са инвалидским колицима.

Љубав и посвећеност несрећа није прекинула. Опоравио се колико је то било могуће и веома брзо се вратио мирисима бензина, моторног уља, спржених гума и истрошених квачила. Ствари је поставио, према мом скромном мишљењу, на најбољи начин. Имао је разумевања за младе возаче. Младост значи жељу за доказивањем. Ту жељу је увек усмеравао. Знало се ко је газда. Много тих момака је „ишлифовао“ у победнике. Први међу њима је Кеке Розберг (Keijo Erik „Keke“ Rosberg). (Финац којег је морао да унајми јер тада није имао новца за бољег, а који је касније постао шампион са само једном победом. Човек је једноставно био „најбољи други“ возач те сезоне... Он је касније имао веома успешну каријеру у Де-Те-ЕМ-у, немачком шампионату туристичких аутомобила возећи Мерцедес. Његов син, Нико Розберг (Nico Rosberg), се данас трка под немачком заставом у Мерцедесу поред Михаела Шумахера (Michael Schumacher).) Затим Нелсон Пике (Nelson Piquet) и Најџел Менсел (Nigel Mansell). (Пре Вилијамса, њих двојица су чак и јавно исказивали нетрпељивости један према другом. Сер Френк их је довео у ред па су 1986. и 1987. године доминирали Формулом 1. Пике је желео да настави да побеђује са Хондом па је и отишао из тима за њом. Успех није поновио, а Френк је постао партнер са МекЛареном јер није хтео да попусти притисцима Јапанаца да унајми јапанског возача. Менсел је касније каријеру наставио у Америци, где је већ у својој првој сезони постао шампион. Пикеов син се 2008. године појавио у Формули 1 као други возач у тиму Реноа, изазвао судар који му је наређено да учини, чиме је први возач, тада Фернандо Алонсо (Fernando Alonso), освоји титулу. Веома бизарна наредба, бизарно извршење исте и још бизарније скривање свега тога.) Чувени двојац: Алан Прост (Alain Prost) и Ајртон Сена (Ayrton Senna da Silva). (Прост је дошао у тим после Пикеа када је Френк почео сарадњу са Реноом и са њиховим моторима направио већи успех од оног са Хондом. Велики возач али не и толики човек, што је доказивао невероватним потезима, на стази и ван ње, против свог тадашњег тим колеге Сене. Ипак, њихов ривалитет је чинио да трке Формуле 1 буду занимљиве. Толика занимљивост и неизвесност се нису поновили... Сена је, нажалост, погинуо 1994. године излетевши са стазе у Имоли. Френк је био оптужен за убисто са предумишљајем, према италијанским законима, али су оптужбе повучене. Сене ми је дефинитвно жао јер је био невероватан таленат за вожњу, а ко је крив, не знам, нисам судија. Сам Сена је уочи своје последње трке имао разговор са Френком у четири ока јер је био забринут за безбедност возача... Да би његово име остало упамћено свима који дођу и оду из тима, Френк је наредио да сваки болид од тада мора да носи Сенин амблем.) 

 

Британски господин Дејмон Хил (Damon Hill) и Жак Вилнев (Jacques Joseph Charles Villeneuve), чувени само по својим чувеним очевима, Грејему Хилу (Graham Hill) и Жилу Вилневу (Joseph Gilles Henri Villeneuve) који су жарили и палили баш у време када је Френк оснивао свој тим. (Са њима двојицом се вратио међу победнике пар година после Сенине погибије. Дејмон Хил је, после остављања волана, био гост у Београду код племићког рода Катарине Оксенберг (Catherine Oxenberg) Чувено је питање једног спортског новинара, на конференцији: „Шта мислите о Бранимиру Митровићу Флојду?“ Цела сала се кикотала а он је британски уштогљено, и веома културно, одговорио: „Извињавам се али заиста не знам ко је колега.“ Ко од читалаца ових редова не зна ко је Бранимир Митровић Флојд, могао би да се запита да ли уопште зна ко је Драган Николић.) Последње велико име је Хуан Пабло Монтоја (Juan Pablo Montoya Roldán). (Дошао је из Америке са великом жељом да буде шампион али му јужноамерички менталитет и емоције то нису дозволиле. Вратио се „преко баре“ као нужна замена места са Алесандром Занардијем (Alessandro Zanardi), бившим возачем Формуле 1, шампионом америчке Инди серије. Занарди није начинио неки већи успех са Френком.) Сваки од ових момака, изузев Сене, је имао исти проблем. Слава им је кад-тад ударала у главу. То Френк није трпео. Када би она горе споменута жеља превазилазила запремину тела, Френк би се опраштао од тог човека. Чим се неко осети већим од тима, иде напоље. Није желео да удовољава хировима новонасталих звезда и звдездица. Његов чувена изјава на ову тему једном од возача, нажалост не знам којем, је: „Сваки тим се састоји од пет делова. Мотор, каросерија, гуме, помоћни тим и возач. Чим један део не ради свој посао како треба, читав тим је на губитку. Све мора да функционише ако желимо успети. Због чега ти сматраш да си већи од целог тима?“ Здраворазумско размишљање, зар не?

         Много тога је доживео, много тога је и учинио те се дефинитивно може рећи да је део историје Формуле 1. Посвећеност овом спорту и људима са којима је долазио у контакт, није прошла непримећено. 1999. године је добио титулу сера, један је од малобројних који нису Французи а који су добили престижну француску Националну титулу Легије части (Ordre national de la Légion d'honneur) за своје заслуге током коришћења Реноових мотора, 2008. је добио Виткрофт трофеј (Wheatcroft trophy) који се додељује онима који су допринели развитку мото-спорта и последња награда Хелен Роласон (Helen Rollason Award) му је уручена 2010. од стране британског Би-Би-Си-ја за „изузетна достигнућа упркос несрећи“.

            Уживај у пензији сер Френк.