Проклет био оксиду гвожђа!

         Оксид гвожђа (међу хемичарима је познатији под надимком гвожђе(III)-оксид, а они хемичари са којима је на „прст у дупе“ је дозволио да га зову и Fe₂O₃ · XH₂O, народ га зове рђа или, онако, мало „по страњски“ корозија, мада ова реч означава нешто много више од обичног металног оксида), један је од многобројних истинских суперхероја које је родила мајка Природа. Свуда га има! И нико му не може ништа. Његова снага лежи у стрпљивости јер времена има на претек. На овом свету нема инжењера који се са њим није срео и да се, при том сусрету, није осетио потпуно беспомоћним. Много је научног труда потрошено како би се његов успех умањио али је, до данас, све било залуд. Рђа је јача од свеке заштите, препреке, заптивке, шмиргл-папира... Природни процес се, једноставно, не може зауставити.

Не бих много да ширим причу на физичку страну поставке Универзума али све на овом свету тежи хаосу. Јеби га, тако је. Када би, филозофски посматрано, свуда владао хаос, све би било доведено у ред, јер би тај исти хаос био сасвим нормална ствар и не било шта више да се мења. Исто тако кисеоник из ваздуха, или из воде, реагује са гвожђем у жељи да му потпуно разори структуру. Зашто? Зато што чисто гвожђе, или сједињено са неким другим неметалима, није природно стање тог елемента. Оксид гвожђа јесте. Када је чисто, гвожђе или неки други метал, имају веома правилну кристалну структуру. Као што рекох, правилно и уређено не прија мајци Природи. Она тада пошаље хаотични оксид да одведе гвожђе на „тамну страну“. Уништи му структуру. И то је то. Крај.

Ипак није. Има ту још понешто позитивно о овом оксиду. Да није њега не би било размене кисеоника у организмима, нпр. Гвожђе је чудан метал и гради неколико оксида. Док се створи овај најкомпликованији, морају се два претходна разградити. Када удахнемо кроз плућа нам крене ваздух, који је само мешавина гомиле гасова, и ту се он среће са крвотоком кроз веома фине мембране. Кисеоник се везује за гвожђе, гради оксид, који се после разграђује у телу предајући део кисеоника потребним органима и тако у круг. Ето, има нешто и лепо и позитивно. Није Природа намћор. Није, али има свој систем рада и не дозвољава трајне промене. С времена на време севне нека промена. Многи помисле, да, то је то, а онда она пошаље неког свог суперхероја и ствари врати на место.

Инжењерски, рђа смета. Омета правилно функционисање свега. Проблем је што је гвожђе најраспотрањенији метал у природи па је самим тим и најјефтинији. А што је јефтино, то је добро за обраду. Могли би сви уређаји, машине, посуде под притиском и цевоводи да буду од, рецимо, алуминијума. Или титанијума. Скоро да не рђају. Не оксидирају у смислу у којем то чини гвожђе, већ на себи својствене начине. Чак имају способност обнављања заштитног омотача. Могли би да буду и од злата или платине. Једина два метала која уопште не рђају. Сваки напад оксида се у њиховом случају завршава спонтаним распадањем на основне елементе па су ово једини метали који се на(у) нашој планети налазе у елементарном облику. Ту су и цинк, магнезијум као и кадмијум. Рђају али толико споро да је то невероватно. Бакар је добар. На његовој површини умиру све познате бактерије, вируси и бацили. Али је мекан, џаба му. Док га удружиш са неким другим металом, да га ојачаш, он изгуби своје првобитне особине и ћао. Плус веома брзо добије ону ружну зелену патину. Додуше, можда звучи апсурдно, али она га штити од даљег пропадања. Као што рекох, гвожђе је најјефтиније а ови остали су веома зајебани за припрему. Њихово издвајање из минерала је очајно скупо. Или их има мало на нашој планети. На крају, будући да морају да балансирају између функционалног и јефтиног, инжењерима преостаје само да проналазе начине да заштите драгоцене уређаје од свемоћног оксида. Ту су премази, хемијске обраде гвоздених површина, сједињавање тј. легирање гвожђа са другим металима и неметалима, физичке заштите, као нпр. изоловање цеви против атмосферских утицаја помоћу гуме, затим рад у посебним срединама где се проценат ваздуха смањује на најмању могућу меру и слично.

Мени су се до сада само цеви и цевоводи жалили на оксид, јер се само са њима срећем. Кад су правилно прорачунате, цеви су веома захвалне. Срећне су и раде пуном паром. Тресу се од среће. У мом послу се каже да све што се мрда, то и живи. Зато се временом развија и посебна веза између њих и нас. Оне не закерају, не стају са радом, не жале се док их неки суперхерој не стисне. Онда почињу да плачу. Искачу им избочине, сличне чиревима и канцерогеним обољењима. И муче се. Јадно је то видети. Шта друго могу тада да учиним, осим да им помогнем. Видим где их боли, пријавим мајсторима и они одстране болестан део и замене га са здравим. И тако до потпуног уништења, јер је оксид толико јак и сваки покушај помоћи представља само одлагање неизбежног. Свестан сам своје немоћи али шта ћу. Не могу само да седим и ћутим. Увек могу да пројектујем нови цевовод и да заборавим на стари, што се понекад показује као једини начин да постројење настави са радом.

        Прошле недеље сам био у једној електрани. Већ дуго постоји. Све време није престајала са радом. Лагано јој истиче гаранција па је ваља обићи, видети шта и где не ваља, или ваља, па смислити како јој продужити радни век. Призори које сам тамо видео, се морају доживети. Направио сам пар фотографија у жељи да покушам да дочарам моћ оксида.

Несрећна цев је кородира читавом дужином и сад се распада...

"Крвари", зар не?

Вентил је нов а цев изнад је толико "оболела" да јој нема спаса. Пустили су је да ради до последњег атома гвожђа у њој па ће је мењати.

Још један "крвави"детаљ.

Исти детаљ, из другог угла.

Веома нездрава избочина. Ускоро ће и кроз њу кренути тамно црвена - браон течност.