... зашто ли уопште и долазим у Србију?

            Снег је пао на сваки квадратни метар у Србији. У фебруару. Шта да се ради, природа је одлучила да нам, мало касније, саспе све оно што је требало да пада целе зиме у веома кратком периоду. Затрпано је било све. Најгоре су прошли западни делови Србије. Снег и ветар су направили сметове до чак седам метара висине! Најебаше сироти људи тамо ни криви ни дужни. Чим је време дозволило полетели су хеликоптери у помоћ. Однели су оне који су то хтели, а онима који нису, предали су храну, можда потребне лекове и огрев. У граду је било знатно мање снега али су проблеми са њим остали. Градски саобраћај је функционисао, да се медицински изразим, на апаратима. Приватна возила су била, могло би се рећи, закопана испод снега. Закопана? Ко их је закопао? Имбецилни, кратковиди и безобразни комшилук. Кад год је неко чистио своје, и око свог, возила, чинио је то тако што је затрпавао туђе, комшијске аутомобиле. Ипак, кад год неко не би могао да „истера“ са паркинга, увек је ту био неко да припомогне и погура. Лудило. Ујутро помажу а предвече, кад се смркне јер није било уличног светла, затрпавају.

            Изостанак уличног осветљења је скривао затрпаваче, чопоре гладних паса луталица али је тиме учињена и услуга ситним криминалцима и сецикесама који су са, већ старих и дотрајалих, „Југића“, „Кечева“ и „Стодва`есосмица“ скидали шта се скинути дало: мигавци, фарови, ретровизори... Из гепека су нестајали, од недавно, обавезни, посебно скупо плаћени, пакети „Прве помоћи“. У чему се пре зиме и снега на ауто-отпадима оскудевало, сад се распродаје. Светло је било искључено свако вече. Поглед са прозора на паркинг и околину зграде је подсећао на време бомбардовања Србије 1999. године. Штедња. Добро, признајем, било је јебено хладно тих дана али за бога милога, зар се никад пре није догодила зима са овако ниском температуром? Солидарност се изразила кроз штедњу у многим јавним секторима. Одређена постројења у фабрикама су остала без струје па су радници били на принудним одморима, топлане су грејале 24 часа, што је за сваку похвалу али је и то ипак, према мом скромном мишљењу, било прекомерно трошење енергената које ће за следећу грејну сезону морати докупити. Уштедело се. Струје није недостајало, што би дефинитивно било веома погубно по оне несрећнике који се догревају на исту.

            Снег пада а дан славе се ближио. Ваљало је све донети. Другар ми је позајмио ауто, да ми се нађе. Продаје га, има други па ми је дао овај да ми послужи док сам ту. Иако сам му се већ захвалио, опет ћу: хвала ти Гале. Ипак, већ другог дана је био затрпан на паркингу. Ја снаге да се борим против ветрењача немам. Свако јутро је био под све дебљим и дебљим слојем снега. Биће да су ноћни откопавачи ценили да ја сигурно нећу више ни покушавати да га истерујем те је он баш згодно место да се одложи снег са њихових четвороточкаша. И имали су право. После два безуспешна истеривања и једног откопавања, ја сам потпуно попиздео и оставио га где јесте да чека топлије време. И `ајде на страну чињеница да су ми се руке отегле као код орангутана од тегљења торби са пићем, намирницама за припрему предјела, супе и сарме, као и печењем, већ што сам све време газио кроз снег дубине преко скочног зглоба. Зар је могуће да је толико тешко очистити га испред зграде? Продавачице у оним ситним радњама су још и морале да га чисте, приморале их газде јер ће да их казне. Око већих продавница је било као да снег није ни пао. Све између је био хорор. Зграда у којој сад живи моја мајка има један прилаз за два улаза који су окренути један другом. Дакле, тај прилаз припада и једним и другим станарима. Екипа са суседног је изашла и кренула да чисти и учинила је то до пола! Еј бре! Ко је овде луд? Прилаз је широк око два и по метра, дугачак неких десетак са седам степеника и то им је много. Не, није им много већ су у фазону „што ми да чистимо за друге?“ Отишао сам код председника нашег Кућног савета и тражио му лопату да очистим оно што оне малоумне инаџије нису. Он ми, мирним гласом, рече: „Опусти се. Они то мени терају инат. Договорили смо се у 15ч а сад је 13 па се праве паметни. Као бржи су а ми нећемо са њима да чистимо... ма пусти, не брини, то је моја мука. Сад ћу ја да сиђем са пар људи да наставимо да чистимо.“ До четвртка, 16. фебруара, прилаз је био довољно добро очишћен и гости су стигли. Баш ми је пријало да видим све те људе. Уживао сам. А и они су. Мирко је био у чуду, ко су сви ови људи? Имао је поглед „нисам знао да ми сви знају име“ али је био добар. После мало очијукања, скенирања непознатих лица почео је да шаље осмехе свима и да се игра с њима. Чак је пристајао да иде и код других у наручје.

            Вероватно једини који су се радовали белилу које је прекрило Србију су ђаци. Основне и средње школе нису радиле. Испрва се одлука односила и на предшколске установе али су налогодавци убрзо увидели колико је то глупо, јер ко ће да чува бебе и ситну децу? Па неће ваљда и родитељи да узму одморе! Чисто сумњам да би им исте послодавци дали јер је прекид рада трајао две недеље. Друга седмица тог специјалног одмора је била прва нашег одмора у Србији. Добио сам понуду за посао од једне добре фирме у Немачкој али је њихов услов био и да им доставим сву папирологију. Имао сам све осим сведочанстава и уверења о матурском испиту из гимназије. Који ће им то, појма немам. Али траже. Захтевају чак. Мајка није успела да их пронађе те сам се запутио на факултет. Ко зна, можда сам их грешком оставио код њих, тј. нисам их преузео са дипломом. Да бих стигао до академске установе, користио сам услуге Градског саобраћајног предузећа. Али авај, то не би било ништа чудно да одскора није уведен нови систем наплате вожњи, тзв. „Бус плус“, ух... Одем до киоска да купим шта морам и сазнам да то још не ради како треба и да могу да се возим за „џ“ до 15. фебруара. После тог датума ће све „перфектно“ да ради и онда ће да почну да кажњавају. Будуи дам сам увек на опрезу, пазарио сам један картончић који ћу касније моћи да „допуним“ са, највише, десет вожњи. Нисам, наравно, уплатио ни једну јер је систем био преоптерећен, другим речима није функционисао, али сам понео и тај одсечак. За сваки случај. Ко ће га знати. Можда наиђем на неког ревносног риџована. Колико су људи били збуњени овим системом, илуструје и прича једног од гостију на слави. Његов комшија се десетак година није возио градским превозом. Али је сад морао јер му се ауто покварио. Оде до киоска да пита за карту а продавачица му, веома дрско, одговри и упита: „Јеси ли ти чуо за „Бус плус“? Ниси, је л` дâ? И сад ја треба да ти објашњавам. Читај мало новине, слушај вести па дођи опет! Не пада ми на памет да више држим предавања на тему градског превоза!“ Овај сав збуњен ипак уђе у тролејбус јер је морао да иде само три станице, до мајстора да му одшлепа ауто. На његову несрећу, уђе у тролу у којој су били риџовани. Он их није препознао и само је чекао своју станицу. Један му је пришао и рекао: „Добар дан.“ Он се окрене, погледа га и одговори му: „Добар дан пријатељу али ми се чини да се ми не познајемо.“ Кад му је рекао да је он контролор, овај се уплашио и почео да бежи али није имао куд. Џаба му је била јадиковка како нема појма о чему се ради јер није читао новине... И на крају ја стигнем до факултета, кад тамо само помоћно особље. Чисте снег. Нигде студената, професора, службеница... Од једног сазнам да и факултети штеде па су померили рокове за испите и не раде тих седам дана. Зар и они!? Баш су САД нашли да померају рокове!?

            Чим је снег мало окопнио успео сам да истерам позајмљеног Форда. Јесте да сам га паркирао мало даље али не мари. Моћи ћу опет да га користим. Следећег понедељка су све школе поново радиле. Као и факултети. Прво што сам урадио је започињање потраге за документима. На факсу су некад били дрски и безобразни. Остали су исти такви али су ублажили став кад сам рекао да сам давно дипломирао. Један од запослених прошета до архиве, пронађе мој досије у којем стоји мој потпис да сам преузео сва документа. Јеби га. Баш сам био спреман да се мало свађам али ми пропаде план. Одатле до гимназије. Тамо ради једна дивна госпођа. Био сам изненађен кад ми је рекла да је ту већ 36 година, а ја је се уопште не сећам! Било ме је срамота. Рече ми да морам да огласим документа неважећим тако што ћу да одем до „Службеног листа“ па ће онда она да ми изда нова. Процедура траје око 15 дана! На мој вапај да немам толико, она ми објасни да њој треба само потврда да сам ја то објавио а она ће да ми их направи за пар дана. Милина. Дивота! Трк тамо, објавим, па трк назад и за пар дана сам их имао у рукама. Ипак, ово није прошло без испуњавања десет уплатница (пет листова и за сваки сам морао по две да исписујем) и чекања у реду са незадовољним пензионерима у оближњој пошти. И да, остао сам „кратак“ за неких 4400 динара. По тадашњем курсу 41€. У Немачкој то све тек треба да преведем на немачки и тако даље... Све у свему, био сам срећан к`о куче кад сам наишао на малкице разума. Купио сам јој килограм ситних колача у оближњој посластичарници. Кад могу држави да дам онолике новце, што не бих могао и њој мало да засладим радни дан!

            Успут сам сачекао и моју бившу разредну. Променила се. Скратила косу. Каже да то иде с годинама... И не само косу. Став јој је другачији. Мало смо прочаврљали али сам је упитао и оно класично питање: „Ко је бољи? Ми или ови нови клинци?“ Као из топа је одговорила: „Ви! Како се која генерација појављује, све су гори.“ Обајснила ми је да су све мање људи. Недостају им емоције и човечност. Немају став. Беже од истине и реалности. Као пример је навела, што је и највише нервира, чињеницу да кад добију кеца користе најгоре, најподлије трикове да га поправе. Нисам је питао који су то трикови јер је већ била довољно љута...

            Комплетна друга седмица је протекла у пливању по улицама. Отоплило је. Мирис пролећа се осетио у ваздуху. А ко је кренуо без купаћих гаћа до града, грдно се зајебао. И откуд толика вода? Одговор није тешко добити кад се узме глупост у обзир. Чистачи и сво радно способно особље јесте чистило снег, не спорим, али су све гомиле правили баш изнад шахтова и канализационих одвода. Наравно да ће се снег отопити али неће се то догодити у року од десет секунди. Топао ваздух је само очврснуо тај све влажнији и тежи снег. Сваки други одвод има брдашце изнад себе које га је зачепило. Па што нисте те гомиле правили било где другде, људи моји!? Глупост стварно нема границе... Срећа моја да сам имао ауто јер ко је био приморан да чека превоз, морао је констатно да бежи од коловоза да не буде „пофајтан“ веома прљавом отопином.

            Најблиставији моменат друге седмице је била прослава Мирковог првог рођендана. Торта од пет кила са возићем Томасом, прскалице, свећица у облику броја један и деца која певају: „Данас нам је диван дан, диван дан...“ Срце ми је било..., ма никад ми није било пуније! У животу нисам био срећнији и поноснији. Мирко је био збуњен, што се дало очекивати, али није дозволио да се то примети. Е кад су сви почели тапшати, видело се да се малкице уплашио. Није викао и дрекао, није тај тип, али је пустио сузу и загрлио мајку. После два минута се опет играо са осталом децом. Љуби га мајка!

Штета је само што је био радни дан, а први рођендан се прославља на дан, остале може кад `оћеш, па многи нису стигли да дођу. Долазили су кад су стигли што је, понекад, било веома напорно. Обавезе, обавезе, могло се чути. Било је и оних који су се извлачили на лоше време што уопште није валидан разлог, јер ако је могао кум из Новог Сада, по кијамету са женом и сином, да дође да нас види, онда су могли и остали! Потпуно је обезвредио све друге који су се жалили на снег, лед, неочишћене путеве и слично. Али, нећу да мрачим. Сваком своје. Баш ме брига. Нисам се ни увредио ни наљутио. Био је ко је хтео.

            Поред свега, мање-више лепог, што ми се догодило у тих 14 дана, морао сам и да урадим неке ствари које сам носио са собом неко време. Отишао сам до мајке доброг пријатеља да јој изјавим саучешће јер заиста нисам могао, а хтео сам, да дођем на сахрану њеног мужа и оца тог другара. Беше диван човек. Опуштен и без иоле пакости. Друга, слична ствар, је одлазак на гроб брата од стрица. Писао сам већ о њему и не желим поново да га спомињем али сам свећу морао запалити јер ни њему нисам могао доћи на сахрану. Нисам бре стигао ни да га обиђем док је у болници био! Тешко ми је због тога али шта ћу. Живот и смрт се чудно преплићу. Хтео сам и стрину да видим и мало попричам са њом. Није била кући па сам је само видео. Разговор ће морати да попричека. И приликом тих посета свашта ми је прошло кроз главу. Сетио сам се скоро свих разговора са тим људима, осећањима која сам притом имао... Био је то један веома чудан дан.

            Ипак, највише сам се разочарао у људе. Већина даје све од себе да успе у животу али многи... многи ме нервирају. Родбина је овде посебна прича и нећу о њој јер ако почнем, ни Дунав ме неће опрати. Рећи ћу само да се већина променила у толикој мери да их више не познајем, нити ћу многима икад више праг прећи! Они који ме нервирају су људи до којих ми је стало. И којима је стало до мене. Схватио сам да је ситуација у Србији сада гора од ситуације кад сам отишао у печалбу. За ових пет година се много променило и мало тих промена је донело бољитак. Само сјебавање. Зашто је то тако? Коме то одговара? Чији је то интерес? Одговоре на ова питања немам, и не требају ми, јер се бојим да ће се исти свести на ситно-политичку тематику и препуцавања. Увек сам полазио до себе. Знам да је једини начин да живим боље и квалитетније, само мењањем себе и својих поступака. Здрав у глави, постављање циља и право напред! Као клинац сам чуо следеће у неком филму: „Дрвље и камење ме могу повредити. Речи никад!“ Тако гледам на свет те сам се временом окружио само мени сличним људима. Зашто су неки стали? Због чега не иду напред? Зашто су се учаурили? Када, у ком тренутку их је савладала депресија? Како је могуће да ја то нисам пре приметио? Прекинули су да се боре и пустили су да их струја носи... Морам ову чињеницу да мењам. Како, чиме, када, заиста, заиста не знам али морам! Не смем да дозволим себи да ништа не покушам. Што је најгоре, сада нисам имао времена ни да седнем са онима до којих ми је стало да попричамо уз неко пиће, кафицу и бар начнемо муку која их стеже.

Јебем ти одмор у Србији! Сваки јебени пут, за ових пет година, се тамо нисам одморио. Увек сам имао превише обавеза које сам, само надљуским напорима, успевао да одрадим за то кратко време. Хоћу ли једном отићи и опустити се? Уживати к`о човек... Сваки пут Србију остављам препуне главе. Тек сад ми треба одмор.