Тако ти је то. Нема ту ништа чудно.

                Овако некако је гласио коментар једног познаника када сам му објаснио како сам се провео, шта сам доживео и шта сам видео у званичном представништву Србије у Немачкој.

                  Мирко се родио у источној Немачкој, најближи нам је био Берлин. Када смо отишли у конзулат да поднесемо молбу, жељу, јебем ли га како се то зове, за добијање путне исправе, популарно назване сошке, били смо мањина. Највише је било Цигана па свих осталих.

                    Хелена је рођена на западу Немачке и најближи нам је Дизелдорф. Није било тешко наћи сам конзулат али смо га два пута прошли из простог разлога што споља ничим не одаје своје присуство. Гледам у навигацију и она упорно говори да смо стигли и зауставља нас поред непровидно зелених прозора. И била је у праву. Прозори су изнутра облепљени нечим, чини ми се да су то оне самолепљиве тапете али у очај зеленој боји. Не очекујем да буду неке живописне боје, нити чисто српска застава и грб јер то уме да изиритира „конкуренцију“ те се може догодити да полупијани лудаци баце камен и начине неку штету. Ипак, сматрам да су ту могле бити слике природних богатстава Србије. На пример, Ђавоља варош (желимо да оде под заштиту Уједињених нација), па Грделичка клисура (једна је од пар клисура на свету које су уже на врху него што је корито реке која ју је усекла у стене), затим непрегледне војвођанске житнице или чак поглед на Опленац и винограде којих тамо има где год ти поглед сеже. Ето, можда ја сањам отврених очију али је могло и тако нешто да стоји.

                  Једно окно, подједнако ружно зелене боје, су била врата. То смо закључили јер је поред њих био интерфон. Стиснух дугме и очекивао сам да ме упита, неки глас, ко сам и шта желим али су се, уместо свега овога, врата једноставно откључала. Испоставило се да изнад има камерица па су чувари већ видели ко иде. Лепо. Што је сигурно, сигурно је. Сигурност се наставила и унутра. Чим смо крочили унутра, већ други корак је био кроз скенер. Као онај на аеродромима. Прође Малена са Мирком, он запишта. Прођох ја са Хеленом, он запишта. Намах се ту појави један од двојице који су нас видели преко камерице а ја помислих како ћемо сад да вадимо ствари, да нас престреса и слично, кад оно јок. Ништа. Упитао нас је шта желимо да радимо и тада се догодило оно што ми веома смета. Већ од друге реченице смо нас двојица били на „ти“! Ја и сада немам појма како се човек зове, ко су му родитељи, да ли се знамо, да ли смо неки даљи или чак ближи род? Као да смо заједно овце чували. Добро, нисам му замерио, небитан ми је лик, јер је проверио да ли имамо све папире, пружио ми руку и дао ми неки мали листић с бројем. А да, тужним и генерално незаинтересованим гласом је процедио кроз зубе: „Шалтер број пет.“ Шалтер сала је у ствари огромна чекаоница са 6 прозора. Три су радила. 4, 5 и 6. Дођох до 5 кад тамо никога. На 4 и 6 се људи расправљају на чудним језицима и још чуднијим дијалектима. Тад се окренем, погледам остале који чекају и, кунем се смо нас четворо били једини светле пути, на „бело“ у Немачкој и да смо, с изузетком Мирка који набада и Хелене која не збори још увек ни једну реч, били једини који смо знали српски језик. Сви остали су изгубили пасоше, имају само плави, који више не важи али ипак, споразумевају се рукама, ногама, на немачком, енглеском и ко зна којим све језицима, само не на српском. Мирко се одмах ушемио с другом децом и почео да се јури с њима, скаче, пентра по клупама и игра. Малена је хтела до тоалета али, иако је тамо много врата, нема где да се пиша. Упита она оног смореног чувара, а он ће, опуштено: „За посетиоце нема тоалета. Ниже низ улицу имате јавни, па тамо.“ Малена се стила па ако буде морала, ићи ће у ту јавну кењару.

                 Док смо чекали, пре нас су биле две породице а Хелена је почињала лагано бивати нервозна. Огладнела је. Где да је подоји? Ту је сморени ипак направио човечански напор и пронашао јој једно скривено место близу службених просторија. Онда је и Мирко огладнео. Одем до аута, донесем сендвиче и воду и таман кренем да га храним, кад ето га сморени. „Опрости али храна и пиће у овом делу нису дозвољени.“, рече. „Па добро где да нахраним дете?“, упитах. „Ту поред врата.“ Одемо пет метара даље, наслонимо се на зелене прозоре и Мирко доручкује.

             Дођем на ред, предам тражена документа и упитам када бих, оквирно могао да очекујем сошку. Службеник погледа у документа и рече: „Не брини Драгане, све ћу ти објаснити кад будемо правили Хеленину дигиталну фотографију.“ Опет „ти“! Е јебем му матер... Али `ајд`. Бар је био љубазан чак и кад је правио фотку није било проблема. Сад нам преостаје да чекамо. Законски рок је 2 месеца али кога то закон у Србији обавезује? Додатно смо ми удаљени од Србије још око 1500 километара па док се тај закон растегне... Ништа. Чекамо. Кратки смо за 50 Евра и чекамо.

           Све ово што сам рекао и нема неку негативну ноту али сам се потрудио, заиста јесам и да је не буде. Неколико мејлова сам разменио са запосленимау конзулату, више пута тачно питао за документа, био у Србији, поднео захтев за добијање матичног броја и кад је издат, познаник је у општини подигао све могуће, потребне изводе, решења и уверења и послао их мени. Смањио сам процедуру на најмању могућу меру. Радио сам оно што није био мој посао. Бар не кад сам оволико далеко од Србије. И ту почиње прича да буде негативнија. Предусретљивост и разумевање за многе који су били с нама су изостали. Овде мислим на добијање термина за ове послове. Бар половина присутних породица је била са бебама. Ја сам тражио да добијем термин како бих још минимализовао муку и смарање али јок. Нема шансе. Толико су могли да изађу у сусрет. Не тражим да раде ван свог радног времена веће ето, један дан у седмици да буде за родитеље са бебама и ситном децом, што да не. Даље, ликове који су тамо били сам већ описао и нећу поново али ме је било срамота што се ја, и моја породица, убрајамо у Србе заједно с њима. Нити су Срби, заиста не знам одакле им пасоши и документа Србије, нити су хришћани, што не сматрам за лоше већ једноставно то наводим као чињеницу јер је било и превише жена, које себе сматрају држављаним Србије, биле са умотаним главама и хаљинама до пода, као у турским забитима,

    Чини се да је веома тешко, веома скупо и да изискује надчовечанске напоре учинити животни простор лепшим и радоснијим. „Добар дан“ уз осмех отвара многа врата али га није било. Председников осмех нећу ни да рачунам у смешак јер ем се не смеје лепо, ем то ради по службеној дужности. Нема политичара који се смеје из срца на радном месту. Лепе слике на зидовима оку пријатних боја чине да се подсвесно осећамо боље, да упамтимо место по нечему лепом, да нам се, једноставно речено, свиди. Нема их. Грб Србије није слика. То је обележје које је требало да буде постављено на изнад врата, да се види са 100 метара, а оно што је било унутра је, било нешто. Слика сигурно није. Зашто да не и музика са разгласа! Уме да опусти. Зна се која. Да не расправљам о укусима, зна се шта је музика за чекаонице. Знам и разумем да су и људи који тамо долазе пуни својих мука и недаћа али нам нико ни добро јутро од њих није узвратио. Нико није ни помислио да пусти децу да трчкарају и да се играју, кад већ има довољно места. Колико места има, један ћошак би могао бити баш за децу. Столић, пар столичица, који папир, бојице, пластичне играчке, било шта би там одеци било интересантно и више би се смејала а не би онолико плакала што их родитељи спутавају да се играју. Чим сам сина ословио именом, ниједна муслиманка није желела да пусти своје дете да се игра с њим. Чудно, све је тамо чудно, као у епизодама култне серије „Зона сумрака“.

        Све што сам тамо видео је велика чекаоница, пуна чудних, тамних, усиљених браон нијанси, клупе изрезбарене што рукама, оловкама, што од старости, стари гумени под, пар грбова Србије одштампаних на А3 папирима залепљених по зидовима лепљивом траком које је употребљено веома мало па су се ћошкови и ивице већ савили и зарозали, позив да децу водимо у додатну школу да науче ћирилицу који као да је неко за пет минута склепао и окачио на зид, једини смешак који сам тамо видео је био усиљени смешак тренутног председника на слици изнад глава озбиљних и тмурних службеника... ма све је одисало неком чудном енергијом. Место као створено за одузимање осмеха. Исисава живот и позитивну енергију. Одрадили смо шта смо морали, брже боље покупили ствари и излетели напоље. Ништа ме није повукло да пожелим да свратим поново, да им се обратим, у вези било ког проблема, који као држављанин Србије, могу у страној земљи имати. Ништа!

       Србијо, мењај се! Крајње ти је време, крајње!