Getting to know India

                   Коначно сам сазнао тачан датум. Од првог децембра па до краја маја ћу бити у Индији. За то време ћу имати право на одмор, плаћену повратну карту за дестинацију коју желим, у мом случају Дортмунд, Немачка, смештај у врхунском хотелу и то је то. Последње што се догодило по овом питању је тзв. културолошки курс. Трајао је цео дан. Десет сати нам је, извесна Кити, Индијка, причала о томе шта је нормално, шта није, шта је опасно а шта увредљиво у Индији.

                  Не пада ми на памет да тупим колико је и она иступила већ бих само навео пар интересантних ствари.

            Код њих све полази од вере. Хиндуизам нема пророка, нема оснивача, нема почетак нити очекивани крај, типа смак света и слично. То је стање свести поједница. Ту су она чувена карма али и дарма. Прво ти је "уписано и урезано" а на друго утичеш сам. Битно је све радити најбоље што можеш како би испунио своју дарму. На пример, мајка мора да пази на своје дете што више може, механичар мора да дâ све од себе како би поправио ауто и тако даље. Лоше је, наравно, нашкодити некоме, јер тако чиниш лоше ствари које се могу одразити на твоју реинкарнацију (врло битан део вере) или на будућност твог подмлатка. Проблем је што их не интресује резултат рада. Битно им је да дају све од себе док раде а шта ће испасти на крају, па, и није толико битно јер у хиндуизму време не игра апсолутно никакву улогу. Нема лоше и добро одрађеног задатака, тј. лоше и добро испуњене дарме јер оно што је теби тренутно лоше, из неког другог угла посматрања је добро. Веома позитиван став о животу. Проблем је са нама "западњацима" којима је управо резултат битан. И када им кажеш да није готово, да мора још да ради, одговор је увек: "Добро, нема проблема. Остаћу на послу колико год је потребно док не будеш задовољан." И тако у круг... Коме се бре нормалном остаје на послу ради посла, јебем му матер!? Кад споменух реинкарнацију, рекао бих само да животну доб деле на четири дела. Имена се не сећам али први део је до венчања. Део кад је јединка зависна од групе. Породице, вртића, школе... а кад се венча, тада јединка оснива своју групу и брине о њој. Други део живота је најзахтевнији. Брига о групи, о породици је огромна. Индијци због тога раде и најгоре послове само да би породица имала... нешто... Пример је једног службеног возача који је оставио све своје у неком селу, отишао у Мумбај да ради за страну фирму, плата му је око 150€ а кући шаље не мање од 130€ месечно како би они имали све што им треба. Ако га неко пита да ли је задовољан, рећи ће јесте јер је ем испунио дарму за тај дан, ем породица има све што јој треба. Лудило... Њима је академско звање све. Или си са факсом или си нико и ништа. Али задовољни су собом и ако не успеју. Пример је неког лика са "бечелор" нивоом који није успео да оде даље па чисти клоње по кафићима. Да ли му то смета? Не. Зашто? Па чиста клоња му доноси новац, породица добија кеш а и газда је срећан. Дакле, дарма је испуњена... Мислим да је свима сад јасан систем дарме, карме... и тако. То би био тај други део живота. Захтева много новца, то је јасно али се састоји и од уживања. Каме. Њен најпознатији део је Кама Сутра и односи се на сексуални део уживања. Трећи део је пензија. Тада човек има право да остави и посао и породицу и посвети се себи. Веома егоистично али и логично. Ипак, остаје нека врста саветника у групи коју је основао јер Индијци дају веома много значаја породици. И они као и ми имају назив за све чалнове и односе у породици. Јетрва, заова, брат од тетке, сестра од стрица и тако даље. Зато се не либе да о њој причају са било ким. Као и о плати. Док се у Европи веома нерадо прича о томе ко колико прима, тамо је то нормална тема. Врло отворена. Последњи део живота је одлазак на онај свет. Умирање. Али ту није крај. Ту се прелази на реинкарнацију и опет онај први део и тако у круг. Хиндуизам представља циклус живота и схватања живота без краја и почетка.

                Баш због оне чињенице да си у Индији или са дипломом факултета или нико и ништа, веома су цењени само они који раде "главом". Сви други... ма јок. Тога има колико хоћеш. Пример је састанак неке пословне делегације из Немачке у Индији. Током једног од састанака, Немцу се догодило да је нехотице просуо кафу. Не много али ето, јесте. Поступио је механички и узео неку крпу да покупи просуто. Индијци су се погледали и нису могли да верују да он "ради рукама"! Па зар он није шеф? Па зар он нема факултетско звање? У том тренутку је за њих, како то они сликовито кажу "изгубио лице" и морао је бити замењен неким другим човеком. Док је он то чистио, ушао је момак који је задужен за брисање и чишћење и био је веома изненађен што није имао шта да ради. Један од Индијаца му је обећао плату иако му је странац узео посао. Чудан однос према послу ако се питамо ми из Европе, зар не?

         Ипак, најчувенија ствар око културе у Индији су касте. Оне дефинитивно коче Индију, ту нема збора. Основане су веома давно али су око 1500 година п.н.е. постало то што су сад. Некада су означавале једноставну припадност групи према образовању, послу и успеху у послу али су свештена лица имала другачију идеју и унела различитост која се до данас одржава кроз веома велике разлике. Највише каста су, према њима, управо они, свештеници и они су на нивоу "божије главе". Друга су ратници. "Божија рамена". Трећа су радници, занатлије и они су "божији стомак" док су "божије ноге" најобичнији народ који нема ни школе ни великог иметка. Узалуд се говорило да глава не може без ногу, да је празан стомак кочница целог тела... Авај, разлике су постале огромне. Енглези, који су успут буди речено добили Индију после добитка рата са Француском као њену колонију, су увели и пету касту. Нема индијско име већ само енглеско. Недодирљиви ("Untouchables"). То је толико низак слој људи да је то страшно. Немају право ни на изворе хране, ни воде, одеће, ма ничега. Не смеју да се крећу тамо где има других људи. Живе бедније од пацова јер од њих краду храну па не живе дуже од 30-так година. Жена која нам је све ово причала је припадница највише касте. У градовима се лагано губи истински утицај тог лудила док у селима не јењава. Пример су купатила која су у свим кућама направљена тако да се у њих улази споља. Нема улаза из куће. Зашто? Па зато да би припадник ниже касте могао да дође да га очисти и оде а да не прође кроз кућу, да је не "упрља". Бака од ове Кити је знала да после чишћења узме црево и поново опере читаво купатило "да не би дирала прљава места где је тај неко додирнуо руком". Веш машину ретко ко има. Шта ће му? За сто, двеста Рупија ће неко доћи и опрати и опеглати све што се има прати и пеглати. Иначе, 70 Рупија је 1 Евро. Ко је из Европе,  одмах помисли да је услуга тамо на највишем нивоу. Како рече Кити, многим странцима се то допадне па не мисле да иду из Индије. Ма да, важи... Добро јесте али толико добро, мораш бити Британац да би то назвао врхунским. Још једна ствар чини да сви помисле како је услуга сјајна. Избегавање, тј. не изговарање речи "не". Ако хоћу да купим панталоне и уђем у бутик, рећи ће: "Да, имамо. Само сачекајте мало." Продавац ће, ако их нема у продавници, набавити код колеге у комшилуку са којим ће после пребијати цех а ако ни он нема, рећи ће следеће: "Имамо али ипак дођите сутра. Биће квалитетније." Сутра ће бити ту. Нема човека који ће одбити посао. Ма колико он захтеван био и ма колико он појма о њему немао. Он ће дати све од себе али квалитет... то јебе. Веома је дискутабилан. Проблем је и што запослени неће, ма ни у најлуђем сну, одговорити, или не дај боже, критиковати шефа. Не, никад. Шеф самим тим појма нема да ли ће он одрадити посао довољно добро па га је потребно нон-стоп проверавати и испитивати. То је мука која и мене, делимично, тамо чека. Много радника, много проблема а нико се неће усудити да о њима прича. Чак и ако приметим да нешто није у реду, мораћу наступити на следећи начин: "Имам утисак да те нешто мучи. Да ли желиш да попричамо о томе?" Ако запосленом будем споменуо неки термин до кад посао мора, подвлачим мора, да буде готов, добићу питање: "Добро, него је л` мора баш тад да буде готово?" Као што рекох лудило уз додатак одређене психозе и педагогије.

               Истина је да ми баш не прија период у којем ћу бити тамо. Сви мени иоле битни датуми и догађаји су том периоду. Поред црквених, Божића, славе а највероватније и Ускрса, ту су Мирков, Маленин и Хеленин рођендан. А и мој. Срање.