Два од десет најбољих путева за вожњу

                Листајући којекакве сајтове наиђем на "10 најбољих путева за вожњу" где се, између осталих, налази и "Стелвио Пас". Он је од стране старе екипе серијала "Топ Гир" ("Top Gear") проглашен за најбољи пут за вожњу. Међутим, далеко ми је. Иако сам му тада, у новембру 2015. године, био никад ближе, далеко ми је. Зато сам кренуо линијом мањег отпора и пронашао два до којих могу да добацим у реалном времену.
              Сео сам у ауто (рентирани Голф 1.4 бензин са турбином - само да напоменем да га нисам бирао, већ добио на располагање) око 8:45 а вратио се неких девет сати касније. Поред природе и облаци су ми правили друштво. Почело је бивати хладније и самим тим је и притисак нижи па се лагано облаци спуштају низ падине планина. Што и није проблем док си испод. Али, ја сам планирао да будем високо. И био сам. Све до неких 2400+ метара надморске висине. Овуда сам планирао мотором, као што сам већ негде споменуо, али сам се питао у ком ли су стању путеви па нисам хтео да ризикујем. Е па зајеб`о сам се. Јесте да је горе хладно али није колико би требало да буде за ово доба године. На највишој тачки, на врху превоја Фурка 2436м н.в., је било 0°C. Ветар је јебао кеве али чим се мало сунца провуче кроз облаке, чини ми се да ми је и мајица била превише колико је топло. Дакле, да сам знао, могао сам и мотором. Е, да је баба знала, била би боља девојка. Свеједно, искористио сам дати тренутак у животу и возио онако како сам хтео, смео и могао са несрећним Голфом. Два, од горе набројаних десет путева, сам обишао. Превоје Фурка и Клаусен. И док сам њима возио, нисам скидао осмех с лица. Возио сам Голфа на граници. Колико може и сме. Чим сам пришао успону, почели су да ме обилазе и мотори и пар Ферарија, намуњени Мини Купер С, Донкерворт Супер 7, Лотус Елиз и многобројне Субару Импреце (иначе Швајцарци много воле Субару). То је био знак да сам кренуо правим путем јер овуда иде само ко мора и ко хоће да се излудује и ужива. Асфалт је квалитетан, свуда. Није раван али боже мој, ради се о путевима и превојима који се зими и не чисте већ једноставно затварају. Нисам марио ко је око мене, уживао сам кад су ми већ околности ишле на руку.

                Поред фотографија, направио сам и видео снимке. Убацио сам и музику у позадину да би било гледљивије јер је камера стајала испред мене на командној табли а Голф је ем са малим мотором па му ни звук није неки, ем се готово ништа не чује због звучне изолације па би гледање било поприлично досадно. Можда ће многима и овако бити досадно али ја нисам имао ни најмању намеру да стајем због предивних погледа јер је ужитак у вожњи био не-над-је-бив! Кад сам после стао да једем, смрделе су и кочнице и ламела на Голфу. Ако икад будем био у прилици да седнем у неки Мицубиши из Ево серијала, знам куда ћу.

У околини је извор Рајне.

                 Одједном, наиђем на ознаку улице. Помислих, није ваљда да су Швајцарци толико докони да и путеве означавају као улице, кад оно...

Фотографије које следе су биле успон до превоја Фурка.

Ово је пут којим се силази с њега

Ово је моменат у којем се човек заиста запита шта се догађа са природом. На слици је глечер.

Ово је његов крај, да тако кажем. Пре само 20 година је тај крај био неколико километара ближе месту са којег сам сликао. Сада је ту језеро, настало отопљавањем истог.

                   Стотинак година пре, глечер је попуњавао долину па је утисак још јачи. Како се он повлачио, тако су и насеља око њега бивала напуштана. Сада је на врху остао хотел "Белведере" који је симбол неких прошлих времена. 2014. година је била прва година, да је био затворен. До тада је увек имао бар неког госта. Сада, нема много разлога да се тамо борави.

          Може ми бити жао приорде, жао људи, овога или онога али ја једноставно нисам дозоволио да ми неко друго осећање, осим радости обрише осмех с лица. Стао сам пар пута, замислио се и то је то. Моја моћ и мој утицај на све ово је мали. Једино што сам могао да урадим је да престанем да возим ауто.
             Драги моји, ово су били Класуен и Фурка Пас.