Није ми први пут

                 Наравно да није! Већ сам се пар пута питао да ли ову кафану још увек неко обилази, интересује ли се уопште за ово место?

                 Сваки пут сам добијао повратне информације у стилу "па наравно" али мало ко остави неки траг да је свратио. Из тог и само из тог разлога сам умео да се упитам да ли да наставим. Сада је мало другачије. Питам се и због себе. Јесам ли изневерио и себе и друге својом нередовношћу, коју сам крајње великодушно понудио на отварању кафане. Свакако могу да се позовем на живот и обавезе које он носи са собом али "ко хоће, нађе начин а ко неће, нађе оправдање." Дакле, питање је по мало Хамлетовско: да ли ја ово и даље хоћу да одржавам? 
              Дао сам себи довољно времена за размишљање и да, хоћу. Истина је да онолико елана заиста нема што приписујем умору. Догођало ми се доста тога, догађа се и даље и, како ствар исада стоје, неће се моје стање много променити док се неке друге околности и животни услови не измене.
                  Али, то је већ нека друга прича.